Bilo je toplo majsko jutro, kada je francuski konjički puk ušetao u Madrid. Pod parolom oslobođenja i uvođenja demokratije, jednakosti i slobode, Napoleonovi vojnici su oterali poslednje predstavnike španske aristokratije. Narod je, oduševljen, počeo da se skuplja na trgu ispred palate, kada se stvar malo otela kontroli. Previše naroda, previše mase – nekontrolisane, bučne i prljave, pretilo je da mirnodopsku misiju pretvori u haos. Zato su pojedini oficiri zadužili svoje telehoranitelje – Zavedite red! I vojska je počela da puca.

A narod je ubrzo promenio mišljenje. Umesto sanjane slobode grad je odisao mirisom krvi. Na ulice su izašli svi, muškarci, žene, deca, i okršaj sa vojskom završio se na sledeći način – trideset i jedan ubijeni vojnik i stotine civilnih žrtava. Na madridskom trgu Puerta del Sol, u nekoliko sati, oslobodilac je postao okupator. Donet je proglas: građani Madrida odali su se pobuni i zločinu. Prolivena je francuska krv i za nju je tražena nadoknada. Svi koji su uz sebe imali neku vrstu oružja odvedeni su u zarobljeništvo. Tokom noći izvršena je egzekucija. Jutro je osvanulo nad nagomilanim telima koja su, nakon pucanja, ubadana noževima, za svaki slučaj. Osvanuo je 3. maj 1808. godine.

Ovaj datum ostao je zapamćen, ne samo u istorijskim analima, već i u umetničkim. Kao naziv jedne od najprepoznatljivijih slika Franciska Goje, već dve stotine godina obilazi svet u originalnoj verziji ili nekoj od njenih mnogih kompilacija. Goja, dvorski slikar španskih kraljeva, posmatrao je kako rat zahvata njegov grad, i verno je predstavio njegove posledice. Gojin sluga kasnije je svedočio da je egzekuciju predstavljenu na slici 3. maj 1808. slikar posmatrao sa svog prozora, i da je, čim su se vojnici razišli, izašao na ulicu posmatrajući tela i skicirajući ih. U tom trenutku imao je šezdeset i osam godina i već je bio gluv.

U fokusu slike nalazi se čovek u belom, koji sa raširenim rukama i izrazom očajanja na licu očekuje svoju smrt u narednih nekoliko sekundi. Njegova figura suprotstavljena je nizu vojnika spremnih na pucanj, a mnoštvom detalja Goja podvlači razliku između napadača i žrtve. Pre svega, čovek u belom je skoro dva puta viši od ostalih figura (primetimo da on kleči). Svetlost lanterne spuštene na pod osvetljava direktno njega. Sa raširenim rukama, može nam zaličiti na Hrista, ali njegovo telo zapravo predstavlja znak X – znak koji na slikama privlači najviše pažnje posmatrača. Veza sa Hristom može se pronaći na njegovom desnom dlanu – ako se zagledate primetićete anatomski neosnovanu rupu ili brazdu u njegovoj koži, aluziju na stigmate. Nije nebitan ni žrtvin pogled, koji još više dobija na značaju ako uzmemo u obzir da vojnici uopšte ne gledaju u njega. Njihovi pogledi su upereni u pod i oni, kao po komandi, isto stoje, isto drže oružje, i zapravo – isto izgledaju. Depersonalizacijom agresora Goja ističe njihovu bezosećajnu, mehaničku prirodu, dok sasvim suprotno žrtvi daje neku vrstu „počasti”. Ideja povezivanja i saosećanja sa njom jedan je od ključnih mehanizama koje Goja razvija na slici 3. maj 1808.

Goja će veoma verno i nedvosmisleno dokumentovati užase koje su tih godina Napoleonovi vojnici priredili španskom stanovništvu. Predstaviće ih u jednoj od svojih čuvenih serija grafika, nazvanoj upravo Užasi rata. Među ovim grafikama mogu se videti začeci ideje koja ce 1813. godine biti realizovana na velikom platnu. Kada Napoleonova vlast konačno bude suzbijena i proterana iz Španije, Goja će pisati svojim prijateljima na visokim funkcijama i moliti ih za novčanu pomoć. Ima želju da povratak kralja Ferdinanda 7. obeleži slikama koje bi predstavile Španiju u ratu.

Kralja su iz bekstva dočekale dve slike, „bliznakinje” 2. maj i 3. maj 1808. Na prvoj je predstavljen narod koji se hvata u koštac sa stranim okupatorom, na drugoj, odmazda izvršena nad njim. Umesto herojstva vladara (kako su ratne teme uglavnom bile tretirane u slikarstvu tog doba) Goja je predstavio herojstvo običnih ljudi koji su u noći 3. maja pobijeni i ostavljeni da osam dana trule na ulicama dok konačno nisu sahranjeni u zajedničkoj grobnici. Slike su odmah spakovane u depo u kojem će provesti nekoliko decenija, sve dok polovinom veka Prado ne otvori svoju galeriju i okači ih, u ćošku. Ali čudni su putevi slikarstva. Godine 1865. Prado posećuje francuz koji sliku vidi po prvi put, i odmah prepoznaje njenu veličinu. Bio je to Eduard Mane, Gojin kolega slikar, koji će događaje iz sebi savremene politike predstaviti na sličan način. Kada je 1867. godine izvršena egzekucija Maksilmilijana I (vladara Drugog meksičkog carstva), Mane će ovaj događaj prikazati tako da nam veza sa Gojom ne moze promaći.

Egzekucija kralja Maksimilijana od Meksika, Eduard Mane, foto: The Yorck Project

U periodu kada su Frankove bombe pretile da razruše grad, kolekcije umetničkih dela sklanjane su iz Prada na sigurnije lokacije. Kola, koja su prevozila Gojina dela, pogođena su, i slike 2. i 3. maj bile su teško oštećene. Ipak, restaurirane su i danas ih možete videti u muzeju Prado, sasvim blizu trga Puerta del Sol – mesta na kojem su se prikazani događaji zaista desili.

U nastavku političkih previranja, ali i umetničkih poketa, desiće se, još nebrojeno puta, da se kompozicija koju je Goja osmislio i prikazao na slici 3. maj, upotrebi kao početna tačka. Goja je uspeo da dotadašnji fokus na sukob i osvajača premesti i u centar pažnje stavi žrtvu. Modernom oku, naviklom na ovu vrstu slike, to neće delovati revolucionarno koliko je zaista bilo, ali zato je i potrebno podvući – ovom slikom i Gojinim genijem, započeta je dugačka tradicija tipične slike žrtve i emocionalnog i empatičkog povezivanja posmatrača sa njom. Ratni fotografi 20. veka imali su ovu sliku u svesti ili podsvesti nebrojeno puta, a sigurni smo da ćete pažljivijim posmatranjem njene uticaje pronaći i u današnjoj štampi.

piše: MoonQueen

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.