Da li ste čuli za rečenicu „hiljadu puta ponovljena laž postaje istina” ili neku sličnu varijantu? Verovatno jeste. Isto tako je verovatno da ste pogrešno mislili da ta rečenica potiče od Hitlerovog ministra za propagandu Jozefa Gebelsa. Jedne začkoljice možemo odmah da se otarasimo: neko bi odmah protestovao kako je laž uvek laž, bez obzira na to koliko se puta ponavlja. Sasvim razumno! No, ovu rečenicu možemo da protumačimo i kao da se odnosi na to šta ljudi veruju da je istina, i tako uzeta, ona ima (više) smisla.

Kao potvrdu ovome, mnogi od nas mogu da se pozovu na sopstveno iskustvo. Koliko vam se puta desilo da saznate da je nešto što ste celog života uzimali za istinito zapravo laž? Da li ste znali da su „kineske” kolačiće sreće u SAD doneli zapravo Japanci? Da li ste znali da one statuice „Bude koji se smeje”: debelog, nasmejanog čoveka sa praznim ušnim resicama ne predstavljaju (Gautamu) Budu, već Budai-a, kineskog folklornog heroja? Da li ste znali da nigde u Starom zavetu ne piše da je Eva uzela jabuku, već samo neodređeno voće? Da vikinzi nisu nosili rogove na svojim šlemovima? Da ljudi u Srednjem veku nisu verovali da je zemlja ravna? Da Napoleon Bonaparte nije bio izrazito niskog rasta (čak blago natprosečno visok Francuz za svoje vreme)? Da se kineski zid ne može videti sa Meseca? Da vitamin C ne sprečava niti smanjuje posledice gripa ili prehlade? Lista je mnogo duža nego što bi većina nas volela. Kako to da verujemo u ovakve stvari? Jedan od razloga je svakako taj što ovakve tvrdnje predstavljaju „opšte poznate stvari”. Mnoge od njih nemaju praktičnog uticaja na naše živote i predstavljaju atraktivan dodatak svakom razgovoru, a svuda su oko nas. Zbog ovog odsustva uticaja nismo motivisani da se njima mnogo bavimo, što znači da ih uzimamo zdravo za gotovo. Međutim, postoji jedna posebno sočna tvrdnja kojom bih ovde hteo da se pozabavim.

 „Ljudi koriste samo 10 posto svog mozga”

Zamislite samo implikacije ove rečenice, ako je istinita! Toliki neotključan potencijal, i to u nama samima! Da li bi čovek koji bi koristio 100 posto, bio neki natčovek? Da li je uopšte moguće dostignuti celih 100 posto? Ovakvih pitanja ima pregršt pa bi mudrije bilo ne zaletati se i rešiti polazno pitanje – da li je istina da koristimo samo 10 posto svog mozga? Obrazložiću ovde ukratko zašto mislim da je ovo samo još jedna popularna zabluda.

  1. Šta znači uopšte reći da neko koristi određeni procenat mozga? Kako uopšte neko meri aktivnost mozga? Magnetnom rezonancom, ultrazvukom ili elektroencefalografijom? Da li se ovih 100 posto odnosi na pojedine fizičke delove ili na intenzitet rada istih?
  2. Ako je tvrdnja u sporu tačna, onda možemo očekivati da čovek može savršeno normalno da funkcioniše sa jednom desetinom svog mozga. Ne bismo znali možda koja je to desetina, ali bi u teoriji to trebalo da bude moguće. Međutim, mi znamo da se to u praksi ne dešava. Proučavajući povrede mozga, pouzdano je ustanovljeno da praktično ne možete odstraniti niti ozbiljnije oštetiti nijedan deo mozga, bez toga da bespovratno izgubite određene sposobnosti i funkcije. Možda najbolje dokumentovan istorijski primer u prilog ovoj tvrdnji je fascinantan slučaj Finiasa Gejdža (Phineas Gage), železničkog građevinara koji je preživeo da mu metalna šipka od 30 cm prođe celom dužinom kroz lobanju – nesreća koja ga je potpuno izmenila, iako je živeo još dvanaest celih godina… Takođe možete pogledati snimke zahvata na mozgu dok je pacijent budan i videti kakve efekte mogu imati i najmanji pokreti hirurga.
  3. Raznim tehnikama skeniranja mozga utvrđeno je da svi njegovi delovi, čak i u snu, pokazuju barem neki nivo aktivnosti, sa izuzetkom teško oštećenih delova.
  4. Ova tvrdnja, sa stanovišta evolucione biologije, takođe nema mnogo smisla. Generalno gledano, sve promene u organima koje pomažu preživljavanju jedinki ma koje vrste teže da se prenose dalje, dok nepotrebne stvari teže da lete napolje. Za to je, naravno, potrebno vreme i zato su neki neupotrebljivi organi i dalje prisutni (takozvani zakržljali organi). Mozgovi normalnih odraslih ljudi čine oko 2 posto njihove ukupne telesne težine, a troše čitavih 20-25 posto energije kojom raspolaže telo. Obezbeđivanje energije (a to znači klope) za tako neefikasne mozgove bi jedinke koje ih poseduju stavilo u inferioran položaj u odnosu na one jedinke sa manjim i efikasnijim mozgovima. To dalje znači da bi vremenom upravo potonji trebalo da budu zastupljeniji ili jedini zastupljeni.
  5. I za kraj, prosta činjenica: neuroni koji se ne koriste odumiru. Ako je ona tvrdnja tačna, onda bismo u glavi trebali naći masovno groblje neurona, što izgleda nije slučaj (mada bih se mogao zakleti da sam lično naišao na par primera).

Iz svega ovoga možemo zakjučiti da za sada ništa u nauci ne ide u prilog ovoj tvrdnji, možda uz izuzetak čoveka koji je tu tvrdnju i smislio.

piše: Logoreik

jul, 2016.

Leave a Reply

Your email address will not be published.