Zorica Bečanović Nikolić je profesorka Filološkog fakulteta na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti. U nastavi i u okviru naučnih istraživanja bavi se Šekspirovim stvaralaštvom, kao i vezama srednjovekovnih i renesansnih književnosti u Evropi. Kao jednog od vodećih stručnjaka u zemlji za pitanja Šekspirovog stvaralaštva, bila nam je čast da joj postavimo nekoliko pitanja o ovom slavnom piscu.
Prvo da Vam se zahvalimo što ste prihvatili i izdvojili vreme da date intervju za KUŠ.
Meni je uvek drago da vidim šta rade mladi ljudi, tako da mi je zadovoljstvo.
Za početak, da li biste mogli da nam opišete Vaš prvi susret sa Šekspirom?
Mislim da je to bio film Franka Zefirelija Ukroćena goropad, sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom, gledala sam ga na televiziji sa roditeljima i bratom kad sam bila u nižim razredima osnovne škole. Budući da sam u ranom uzrastu umela burno da negodujem, u porodici su me zadirkivali da ličim na – Katu. Za vreme studija su me kolege i prijatelji, sasvim suprotno, prozvali Mirandom, zbog želje da u svemu nađem nešto lepo i pozitivno. To su, međutim, šaljive asocijacije. Prvi pravi doživljaji su dve predstave JDP-a iz poznih sedamdesetih: Otelo u kojem je Dezdemonu igrala Đurđija Cvetić, i danas mi je teško da zamislim Dezdemonu ikako drugačije do kao – divnu, veliku glumicu Đurđiju Cvetić. Otelo je bio Gojko Šantić, a Stevo Žigon genijalno otelovljen Jago. Druga predstava je Kralj Lir sa Ljubom Tadićem u glavnoj ulozi. Sećam se inteziteta predstave, posle koje vraćajući se kući, dugo nisam mogla da izustim ni jednu reč. I, najzad, Bogojavljenska noć Petra Zeca u pozorištu „Dvorište“, rane osamdesete. Ivica Klemenc kao Fest, dvorska luda, Dragan Zarić kao vitez Tobi Štucalo. Razigrana, zabavna, čista radost. Gledala sam je nekoliko puta, sve dok sam imala koga da pozovem i povedem u pozorište. Na kraju sam jednom otišla i sama. To je sve bilo pre studija i prvih pravih čitanja Šekspira.
Kad smo već kod studija, kako Vam se čini stav današnje omladine prema Šekspiru?
Kada se mladi ljudi potrude da pročitaju, mislim da u potpunosti razumeju Šekspira. I ne samo zato što ga ima u popularnoj kulturi, već zato što dopire do najtananijih kutaka svakog bića, zato što je „indiskretan“, što svakom mladiću i svakoj devojci govori nešto o njemu samom, o njoj samoj i o svetu oko njih. To vidim na časovima, u razgovoru sa studentima. A kad zajedno pogledamo Hamleta iz 2000, u režiji Majkla Almereide, sa Itanom Houkom u glavnoj ulozi, svima postaje jasno da je taj Hamlet mogao biti tu, među nama, u učionici.
Čini nam se da ni jedan drugi pisac nije imao toliko različitih, ponekad i suprotnih, tumačenja. Tumačili su ga socijalisti, feministkinje, psiholozi, dramaturzi apsurda itd. Da li mislite da bi se Šekspiru dopao toliki broj interpretacija ili je ipak bio konzervativniji i bliži klasičnom, „elizabetskom“ izvođenju?
Šekspir svakako nije mogao znati ni za šta drugo osim za elizabetsko izvođenje. Ima, međutim, jedno mesto u Juliju Cezaru, koje govori da mu nije bila strana fantazija da će se njegove reči izgovoriti u njemu nezamislivim i nepoznatim kontekstima. Kasije, pred samo ubistvo Cezara, kaže:
„Kroz kol’ko li će, kol’ko vekova “How many ages hence
Uzvišen ovaj prizor što ga sad Shall this our lofty scene be acted over
Glumimo mi da bude izvođen In states unborn and accents yet unknown!”
U državama još nerođenim (Julius Caesar, III, 1)
Na jezicima sad još nepoznatim“
(Julije Cezar, III, 1)
To se odnosi na jezike i kulture, na budućnost koju je slutio ili o kojoj je maštao. Različite perspektive koje ste pomenuli samo su varijacija na temu recepcije u dalekom budućem vremenu, na nepoznatom jeziku… Ovde je „nepoznati jezik“, jezik nepoznate teorije, estetike, ideologije…
Da li možete da se setite nekog tumačenja koje je i Vas iznenadilo?
Kao primer kreativnog i pronicljivog čitanja koje nije očigledno na prvi pogled, uvek navodim feminističko i psihoanalitičko tumačenja u tekstu Odsutna majka u Kralju Liru iz pera Kopelije Kan. Ona je ukazala na nešto što je vekovima promicalo tumačenju: da je u samom liku kralja Lira, autoritarnog oca, u trenucima njegove najveće osetljivosti i ranjivosti simbolički prisutna, skrivena, osetljiva, povredljiva „majka“. To je bio elizabetanski naziv za (žensku) bolest histeriju. Lir kaže:
„Kako histerija srce mi nadima! „O! How this mother swells up toward my heart
Hysterica passi! Dole, tugo što se dižeš! Hysterica passio! Down thou climbing sorrow!
Mesto ti je dole.“ Thy element’s below“
(Kralj Lir, II, 4) (King Lear, II, 4)
…I to niko vekovima nije komentarisao.
U negativnom smislu me je „iznenadila“ Viola kao hermafrodit u Bogojavljenskoj noći koja se igra u SNP u Novom Sadu, u režiji Egona Savina. Deluje nategnuto.
U Vašoj knjizi U traganju za Šekspirom između ostalog spominjete i različite teorije zavere o „pravom“ piscu Magbeta, Henrija V, Mletačkog trgovca itd. Zašto se, po Vašem mišljenju, određeni broj ljudi danas prosto utrkuje da dokaže kako je Vilijem Šekspir bio samo sin kožnog trgovca (ili u najboljem slučaju paravan za nekog drugog), a ne jedan od najvećih pisaca u istoriji?
To uglavnom potiče iz Engleske i mislim da se uglavnom tiče klasnih predrasuda. U osnovi svega je nemogućnost da se prihvati plebejsko poreklo genija i bez univerzitetskog obrazovanja. Poznavanje rimske književnosti i istorije se, međutim, kao što kaže Stenli Vels, priređivač Oksfordskog izadanja Šekspirovih Sabranih dela, može pripisati vrsti osnovne/srednje škole kakvu je Šekspir morao pohađati u Stratfordu. To su čuvene „gramatičke škole“ u kojima su đaci po osam sati dnevno, od šeste/sedme do šesnaeste godine, učili latinski i engleski, prvo sričući, potom čitajući i, najzad, prevodeći u oba smera rimske pisce: Vergijila, Ovidija, Horacija. Seneku, Cicerona, Plutarha. Toliko, kaže Stenli Vels, latinski danas ne uče ni studenti klasične filologije na najboljim univerzitetima. Uz veliki dar jezičkog izražavanja, prirodnu inteligenciju, pronicljivost i sposobnost „hvatanja u letu“ svega što je bilo svojstveno eliti, Šekspir iz Stratforda je mogao napisati opus koji mu se pripisuje. Nije morao biti ni Erl od Oksforda, ni Fransis Bejkon. A za stihove i dramaturgiju je bio talentovan bar koliko i Kristofer Marlou.
Kad smo već kod ličnosti Šekspira, šta mislite o čemu ili kome bi pisao da je kojim slučajem živ danas?
Ako zaključimo po analogiji, tražio bi „dobre priče“ kod drugih pisaca, kod istoričara, a vrlo verovatno i kod novinara i od njih pravio svoje, još bolje drame. To je interesantno, jer on nema mnogo originalnih zapleta, već ih je uglavnom preuzimao od drugih pisaca, prepoznavao u njima dramsko jezgro i od toga pravio uzbudljive dramske tekstove.
Kada se krene u čitanje i proučavanje Šekspirovog dela, obično se počinje sa „velikom četvorkom“. U vašim radovima, pak, najviše se bavite njegovim istorijskim dramama. Šta Vas je privuklo njima?
U knjizi Šekspir iza ogledala htela sam da na primeru recepcije Šekspirovih istorijskih drama pokažem primenljivost koncepta koji je Pol Riker nazvao „sukobom interpretacija”. Iz perspektive tzv. „starog istorizma“ i nekih modernističkih tumača, Šekspir je shvatan kao glasnogovornik tjudorske monarhije i neko ko je doprineo širenju tzv. „tjudorskog mita“. Jednog državnog ideološkog konstrukta. Iz perspektive postmodernizma i „hermeneutike sumnje“, Šekspirova slika sveta je nestabilna, ironična, podrivana, subverzivna. Imala sam, dakle, teorijski, naučni razlog da se bavim baš istorijskim dramama. Međutim, ono što mislim da je važniji razlog i zbog čega stvarno ne krijem svoj afinitet prema istorijskim dramama, jeste to što one predstavljaju – anatomiju politike. Što doprinose opštoj političkoj pismenosti, i što svakome mogu pomoći da postane subjekat kritičkog mišljenja. I da se pri tom zabavi učeći. Ono što je Makijaveli saopštio jezikom političke teorije, Šekspir je – uprizorio. A istovremeno ih je protkao humorom, nekad crnim, a nekad vedrijim.
Da li je, po Vašem mišljenju, Henri V bio idealni kralj ili, pak, makijavelistički ratni zločinac?
Henri V je kod Šekspira predstavljen kao “pozitivni makijavelista“: nisu svi njegovi potezi bili moralni, ali je sve činio u interesu zajednice za koju je bio odgovoran, to jest engleske države. Francuzi, međutim, i te kako imaju razloga da u njemu vide ratnog zločinca. Kod Šekspira je to tek naznačeno, ali dovoljno da lik Henrija V deluje ambivalentno. Neki kažu da cela drama izgleda kao čuveni crtež koji koriste psiholozi: nekim ljudima izgleda kao zec, a drugima kao patka.
Vaša omiljena predstava koja se trenutno izvodi u domaćim pozorištima?
Mislim da je Mletački trgovac u režiji Egona Savina, sa Draganom Mićanovićem kao Porcijom i Predragom Ejdusom kao Šajlokom, savremeni „klasik“ našeg pozorišta. Gledala sam tu predstavu kad je počela da se dalje, ali sudeći po reakcijama studenata koji o njoj uvek govore s velikim entuzijazmom, rekla bih da se drži i da je još uvek živa, zabavna, provokativna.
Koje ekranizacije njegovih drama smatrate najboljim?
Hamlet iz 1964. u režiji Grigorija Kozinceva. Šostakovič je pisao muziku za taj film. Kurosavini filmovi Ran (1985, Kralj Lir) i Krvavi presto (1957, Magbet). Sve ekranizacije Orsona Velsa: Magbet (1948), Otelo (1952), Zvona u ponoć (1966)… Zanimljiv trougao između Šekspira, Orsona Velsa i savremene američke stvarnosti snimio je Gas van Sant u filmu Moj lični privatni Ajdaho.
Koji od njih biste preporučili nekome ko nije ranije imao dodira sa Šekspirom?
Film U traganju za Ričardom, koji je režirao Al Paćino i u kojem sâm igra Ričarda III. To je dokumentarno-igrani film iz 1996, i čini mi se kao najbolji način da sa Šekspirom „pređemo na ti“.
Takođe, koja je vaša omiljena ekranizacija Magbeta?
Što se tiče Magbeta, pod velikim sam utiskom najnovije verzije, iz 2015, koja je upravo prikazana na Festu, u režiji Džastina Kurcela, sa Majklom Fasbenderom i Marion Kotijar. Usudila bih se da kažem da je to, za mene, možda najbolji Magbet na filmu.
Omiljena slika i pesme?
Sad kad me pitate, ne mogu vam reći jednu, ali volim sve Tarnerove slike. A za poeziju Posvećenje Džona Dona i Mizera Miloša Crnjanskog.
Za kraj, zamolili bismo Vas za neki citat iz drame ili soneta?
U mladosti sam se, možda, divila svetu kao Miranda iz Bure, koja kaže: „O brave new world, that has such people in’t!“, „O, divni novi svete koji imaš baš takve ljude“. To „brave new world“ upotrebio je Haksli za ironičan naslov svoje antiutopije „Vrli novi svet“. Sada mi je svakako bliža perspektiva Mirandinog oca, čarobnjaka Prospera, koji, pomalo jetko, pomalo gorko, pomalo ironično, kaže: „’Tis new to thee“, „Tebi je on nov“… Blisko mi je i njegovo poređenje ljudskog života sa građom za snove:
„…Mi smo građa od koje se prave „…We are such stuff
Snovi, i naš mali život nam je snom as dreams are made of, and our little life
zaokružen.“ is rounded with sleep“.
(Bura, IV, 1) (The Tempest, IV, 1)
piše: Igor Belopavlović
