Zoran Paunović, foto: Katarina Paunović

Zoran Paunović profesor je engleske književnosti, prevodilac i esejista. Pored brojnih ogleda njegov opus krasi i studija o Vladimiru Nabokovu Gutači blede vatre, kao i zbirke eseja Istorija, fikcija, mit, Prozor u dvorište i Doba heroja. U svom dugogodišnjem prevodilačkom radu približio je domaćoj čitalačkoj publici dela Pola Ostera, Dona DeLila, Džejmsa Džojsa, Džulijana Barnsa, Peti Smit, Vladimira Nabokova i mnogih drugih. Pored izuzetnog doprinosa u struci, Zoran Paunović važi i za jednog od najvoljenijih univerzitetskih profesora, uz čiji su vedri duh generacije studenata anglistike podrobnije razvile ljubav prema književnom stvaralaštvu i pospešile sopstveni kritički aparat prilikom ispitivanja i razumevanja iste.

Da li smatrate da je književno prevođenje u neku ruku umetnički čin?

Mislim da je kreativni čin u svakom slučaju, a u onim najboljim slučajevima i primerima ono jeste i umetnički čin. Književno prevođenje u sebi sadrži elemente različitih umetnosti. Poput glumca, vi morate da se uživite u uloge ne samo književnih junaka, nego ponajviše pisca koga prevodite. Zapravo, ne morate, ali poželjno je da počnete da razmišljate kao što razmišlja pisac, da proniknete u njegov način doživljaja sveta i naročito u njegov vid ekspresije jer ispostavlja se da dva različita jezika ne moraju da budu toliko daleki i toliko nesrodni, čak ni onda kada na prvi pogled nemaju nikakve srodnosti, a govorim, naravno, o engleskom i srpskom jeziku. Zavisi, najpre, od prevodioca koliko će on uspeti da ih približi u onom smislu da čitalac dobije utisak da čita delo koje je napisano na jeziku prevoda, a postići tako nešto ipak jeste neka vrsta umetnosti.

Može se reći da uspeh prevodilačkog poduhvata delom zavisi i od skromnosti prevodioca u pogledu ličnog stilističkog pečata. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

Ima prevodilaca koji ne umeju da potisnu svoj ego, prevodilaca koji su vešti u jeziku, kao i onih koji su odlični znalci oba jezika. Međutim, njihova nesposobnost da sebe potisnu u drugi plan čini veliki broj njihovih prevoda neuspelim zbog toga što, umesto da služe piscu, u tom smislu da pokušavaju da mu budu odani što je moguće više i vernije, i to u smislu duhovne vernosti, atmosfere koja se ne može na prvi pogled videti u tekstu, oni, nažalost, češće bivaju odani svojoj sujeti i, umesto da prenose pisca u naš jezik, oni se zapravo trude da, što je moguće više, pokažu svoju jezičku virtuoznost i širinu repertoara izražajnih sredstava kojim barataju. To se onda pretvara u prevodilačku egzibiciju koja u velikoj meri podseća na izvorni tekst, ali koja se, međutim, od njega suviše udaljava. U opusu svakog od takvih prevodilaca ima izuzetnih i epohalnih prevoda, ali ponekad i ponegde osete potrebu da budu veći pisci od pisca koga prevode i to ne daje dobre rezultate.

U zbirci eseja Prozor u dvorište govorite o iskustvu prilikom prevođenja Džojsovog Uliksa. Da li Vam je ovaj prevodilački poduhvat bio najteži od svih koje ste uspešno obavili do sada?

Najteži od svih koje sam uspeo da dovršim, da. Postoji jedan moj lični prevodilački test kada razmišljam da li ću da prevodim neku knjigu; tada, čitajući je, istovremeno je prevodim u sebi, tako da obično umem da odaberem prevod koji, ma koliko bio težak, ima sa mnom istu talasnu dužinu i savladiv je. Kod Džojsa sam – koliko god Uliks na prvi pogled bio složen i nepristupačan – to osetio. Dakle, prevod Džojsovog Uliksa jeste bio moj najteži, ali i najlepši prevodilački posao do sada. S jedne strane ga je olakšavalo to što Džojs ume da piše raznoliko i to obilato demonstrira u Uliksu, u kome postoji široka paleta različitih stilova i načina pripovedanja. Ne samo što je svako od osamnaest poglavlja napisano na drugačiji način, nego se tonaliteti menjaju i unutar poglavlja. Drugim rečima, nikad vam nije dosadno kada prevodite Džojsa jer se neprestano nešto menja i događa u tekstu. Čak i kada prevodite odličnu literaturu, ukoliko je knjiga predugačka, negde na sredini neretko nastupi jedna vrsta zamora, ako je taj idiom neprekidno nepromenjen i ako je način pripovedanja isti od početka do kraja. Ali kod Džojsa nemate tu opasnost od dosade i zato, koliko god bio težak, to jeste jedan od onih prevoda koji su zapravo nagrada za prevodioca i za koje vam bude žao kada ih završite jer znate da nikada više nećete imati nešto takvo. Kao što su Džojsu posle Uliksa govorili da sada nema o čemu da piše, na sličan način sam se ja, ne poredeći se sa Džojsom, pitao šta sada da prevodim posle ovoga. Tako da, istovremeno je to bio najteži i najlepši posao.

 Na osnovu čega birate dela koja prevodite?

Prvi kriterijum jeste da mi se neko delo dopadne toliko da poželim da ga ponudim i drugim čitaocima. Potrebno je, dakle, da osetim neku vrstu opčinjenosti književnim delom, da bih pokušao da tu istu opčinjenost stvorim kao utisak i kod čitalaca prevoda, onoliko koliko je to moguće. Zatim, prevodilac mora biti svestan da ne može da prevede svako delo koji mu se dopada i da to što vam se neko delo dopada ne znači da ćete ga prevesti na pravi način. Tu još mora postojati neka vrsta neobjašnjive transcendentne veze između pisca i prevodioca, gde vi osećate da umete da govorite kao on, ako to želite, da umete da ga oponašate. To je test koji sam spominjao, kada u sebi prevodite i razmišljate da li vaš prevod progovara glasom tog pisca, ili je to i dalje vaš glas, ili glas nekog trećeg koga uopšte ne poznajete. Dakle, najpre je bitno da vam je delo blisko, a potom i da osetite da umete da odsvirate tu ariju na instrumentu drugačijem od onog na kome je izvorno stvorena.

Nakon svih godina koje ste posvetili književnosti, kako se pogled na njeno izučavanje promenio vremenom? Takođe, šta književnost predstavlja za Vas ovde i sada?

Pogled na književnost promenio se u odnosu na vreme kada sam ja počeo da se bavim njenim proučavanjem, pre svega u tome što je sve manje čistog tumačenja književnosti koje se bavi isključivo književnim delom, odnosno, onim što nam samo književno delo nudi. Izučavanje književnosti u velikoj meri, ako ne i u potpunosti, sada je postalo interdisciplinarno i nemate više književnih studija, dužih ili kraćih, u kojima je fokus isključivo na delu i ne traži se ništa izvan dela. Naravno, književna kritika nikad nije bila lišena uvida i u okolnosti koje se tiču književnog dela, ali sada se delo postavlja u kontekst vremena ili nekih drugih okolnosti koje ga presudno određuju i na taj način nastaju interdisciplinarne studije književnosti. Greška koja se u takvim studijama često pravi jeste da mnoge druge stvari postanu važnije od književnosti, što nije dobro – jer u kakav god kontekst bila postavljena književnost, književno delo mora da bude u prvom planu. To je problem i sa mnogim književno-teorijskim studijama koje polaze od određene teorije i onda im delo služi kao ilustracija za tu teoriju, što je neka vrsta nasilja nad delom. Književnost nikada nije postojala zbog teorije, nego obrnuto, teorija postoji da bi tumačenje književnosti učinila potpunijim i jednostavnijim na različite načine i u nekom višem smislu. Što se tiče drugog dela pitanja, književnost predstavlja ovde i sada ono što je zapravo oduvek za mene predstavljala, a to je najznačajniji sublimat mudrosti i osećajnosti i najznačajnije otelovljenje duhovnog čovekovog pogleda na svet. Malo je teško to definisati, ali možemo da kažemo da je književnost najznačajniji i najuzvišeniji produkt ljudskog duha i najznačajniji vid čovekovog reagovanja na životne okolnosti i na stvarnost koja ga okružuje, viši i od filozofije i od svih drugih nauka zato što ona prava velika književnost u sebi sublimira mnogo toga što druge nauke na drugačiji način saopštavaju.

Da li smatrate da je književnost dijalog sa vremenom i da može doprineti boljem razumevanju sveta i mesta koje pojedinac zauzima u njemu?

Književnost je ne samo dijalog s vremenom, nego i savest sopstvene epohe. Ili bi bar tako trebalo da bude, zbog toga što velika, ili makar „samo” dobra literatura, sadrži u sebi i najviše etičke kvalitete. Književnost uvek vodi kritički dijalog s vremenom u kome nastaje – ona najbolja, pritom se nužno dotiče i vanvremenskih, večnih pitanja. Trebalo bi, dakle, da književnost bude i razum i mudrost i savest vremena kome pripada. No, da bi to zaista i bila, potrebno je da se čita, ne samo u školama i na fakultetima, već svuda, kao nezaobilazan deo svakodnevnog života. Dijalog književnosti s vremenom moguć je samo ako je knjiga otvorena; ako zatvorena i prašnjava čami na polici, ona je nêma i nemoćna. Kod nas se danas, nažalost, prava literatura nedovoljno čita: mnogo se više čitaju dela koja se lažno predstavljaju kao književnost, bestseleri sazdani od lažne životne mudrosti i još lažnijih emocija. Zbog toga se treba neprestano vraćati klasicima; zapravo, ne treba im se vraćati: treba živeti s njima.

Pored oblasti koje izučavate i predajete na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu, takođe ste posvećeni i proučavanju Šekspira. Šta mislite, zbog čega njegova aktuelnost ne prolazi?

Postoji jedan razlog koji, čini mi se, nije tako često spominjan u vezi sa Šekspirom. Njegova aktuelnost je trajna, pored ostalog, i zbog toga što on nije pisao svoja dela ni sa senkom ideje o tome da će u njima ispoljiti toliku životnu mudrost, takvu da će biti svrstan, ne u velikane književnosti, nego u velikane čovečanstva. Drugim rečima, on je pisao dela sa osnovnom namerom primerenom svrsi zbog kojih ih je pisao, da ona budu zabavna i da budu dobro polazište za igru na pozornici. Da su ta dela bila dosadna, ništa od njegove mudrosti ne bi danas ostalo čovečanstvu, niti bi se njegove kolege potrudile da ih objave posle njegove smrti, niti bi išta od tih dela bilo sačuvano. Dakle, ta su dela najpre ispunjavala svoju osnovnu svrhu, bila su veliki pozorišni komadi. Što se tiče mudrosti, mnogo je pisaca koji se iznenade onom što iz njih izađe kada počnu da pišu i ta se mudrost spontano i kolateralno pojavila u njegovom delu i kako su godine odmicala bivala sve dublja. Ta se mudrost tiče nekih od najuniverzalnijih ljudskih osobina i ljudskih radosti i tuga i njihovih uzroka, koji postoje od postanka sveta. Njegovo delo ima tu neprolaznu popularnost jer je bolje no iko uspeo da uoči osnovne razloge za postojanje sujete, ljubomore, vlastohleplja i svega drugog što pronalazimo u njegovim delima. Verovatno se i sam iznenađivao dubinama promišljanja koje je uspeo da dosegne. Pisac koji počne da piše delo sa namerom da ispadne mudar, možda će ispasti mudar, ali neće ispasti pisac, ukoliko piše sa isključivo tom ambicijom. Pisac mora da ima neku priču, ne u doslovnom, već u uopštenijem smislu, nešto što njegovo delo odvaja od drugih oblasti promišljanja sveta.

Zoran Paunović, foto: Katarina Paunović

Zasigurno pratite savremeno književno stvaralaštvo. Da li možete izdvojiti nekog pisca koji još uvek nije osvojio prostor koji zavređuje, te biste ga najtoplije preporučili našim čitaocima?

Pisci dođu i odu, ponekad budu popularni duže nego što to njihovo delo zaslužuje, ali češće im se događa nepravda da budu zaboravljeni brže no što bi to iko očekivao. Zato, umesto da preporučim nove mlade pisce, radije bih da skrenem pažnju na neke pisce koje smo zaboravili ili počeli da zaboravljamo. Pisce koji su bili i ostali veliki, ali koji zbog nečega u ovom vremenu više ne pobuđuju pažnju čitalaca, kakvu bismo očekivali. Jedan od njih je Borislav Pekić, koga mnogi spominju danas, ali moj je utisak da ga malo ko čita. On u ovom trenutku nije živ pisac na način na koji su to neki drugi pisci koje citiramo i čije mudrosti umeju da odjeknu u svakodnevnom životu, već se stiče utisak da je potisnut na marginu. Slično se dogodilo i jednom drugom piscu, Aleksandru Tišmi, takođe velikom piscu u evropskim razmerama, piscu koji je opsesivno pisao o stvarima koje su danas više nego aktuelne, o poreklu zla u čoveku, o tome kako se istorija neprestano i ciklično ponavlja i vraća i kako nikako ne može da krene napred, nekim boljim, svetlijim putem upravo zbog toga što je to zlo tako duboko ukorenjeno u čoveku. Postoje formalna oduživanja tim piscima i njihove se knjige objavljuju, ali kao da je zamrla njihova reč, iz razloga koji ne umem da objasnim. Stoga bih ovu dvojicu pisaca, ne više mladih i ne više živih, sigurno preporučio kao pisce koji bi morali da budu mnogo više živi nego što to jesu.

 Prati Vas glas vedrog i duhovitog profesora. Da li smatrate da osećaj za humor pomaže prilikom akademskog rada?

Smatram da osećaj za humor pomaže u svemu u životu. Ako je meni dosadno na času, siguran sam da će mojim studentima biti još dosadnije. Ako je meni zabavno na času, to još ne znači da će njima biti zabavno, ali postoji neki preduslov da im to bude, makar u pojedinim trenucima. To je princip kojeg se držim, kao i svest o tome da je književnost igra, da ne moramo uvek biti smrtno ozbiljni kada govorimo o umetničkim delima jer ćemo ubiti njihovu suštinu. Čak se i o najozbiljnijem delu može progovoriti na nekakav blago duhovit ili blago ironičan način, a da to opet bude tačno ili da bude tačnije nego kada ste napadno uozbiljeni. Tako da, humor osvetljava neke prostore duha i saznanja, koji bez njega ostaju nedostupni i rađa se i postoji samo u  trenutku. I obično nije za prepričavanje, jer mnoge stvari koje su duhovite u određenom trenutku, neće to biti ni u jednom drugom. Humor je živ i spontan.

Godinama radite sa mladima, reklo bi se na obostrano zadovoljstvo. Šta smatrate ključnim za uspeh tog procesa, koji je, složićemo se, zahtevan za obe strane koje u njemu učestvuju?

Važan je  humor o kome smo upravo razgovarali, a mogu da dodam još jednu stvar; to je poštovanje prema studentu. Čini mi se da je to ono što je studentima istinski važno. Ne poštovanje koje je nategnuto i na silu, gde ćete vi u nekom trenutku kada se iznervirate pokazati da zapravo nemate nikakvog poštovanja prema studentima kojima se inače obraćate sa toliko uljudnosti, već poštovanje koje proističe iz duhovne bliskosti. To su mladi ljudi koji studiraju ono što sam ja studirao pre pola veka, dakle, mi smo kolege i povezuju nas i mogu nas povezivati mnoge zajedničke teme. Najpre im treba čestitati što su odabrali da se baš time bave u ovom, humanistici ne preterano naklonjenom vremenu, volim ih i poštujem i zbog toga, isto onako kao što to činim i sa ljudima koji su mi bliski prijatelji i sa kojima imam mnogo zajedničkih tema. Sa studentima ih, takođe, uvek imate. Nije to grupa mladih ljudi koji su tu zalutali, pa vi imate nezahvalan zadatak da ih obavestite o tome šta je pisala Virdžinija Vulf, a da pritom njih to uopšte ne zanima. Ne, njih to sigurno zanima, naročito ako još pritom uspete da ih podstaknete da o književnosti razmišljaju drugačije, izvan unapred zadatih okvira. Veoma je važno i to podsticanje kreativnog mišljenja. Bojim se da je naš obrazovni sistem u velikoj meri takav da suzbija kreativno mišljenje, tako da mi se događa da se studenti iskreno iznenade i da misle da je to nekakav vic kada im kažem da me stvarno zanima šta je to što oni misle o određenom književnom delu. Bitno jeste, ne šta je pisac hteo da kaže, što je pitanje kojim su ih kinjili kroz školovanje, nego šta je to što je pisac njima rekao. Dakle, njihova argumentovana interpretacija mnogo mi je dragocenija nego da mi vraćaju tuđe, ili još gore, moje vlastite reči.

Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-ada preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

 Pokušao bih da povežem književnost i muziku, pošto se trenutno bavim, a bavio sam se i ranije, odjecima literature u popularnoj muzici. Recimo, imate primer Sida Bareta, jednog od osnivača grupe Pink Flojd, koji je snimio jednu Džojsovu pesmu iz Kamerne muzike (Chamber Music), Golden Hair. U pitanju je izuzetno emotivna interpretacija i izuzetno zanimljivo čitanje te Džojsove pesme, koje je i muzički uspelo. I onda preko toga stignete dalje, do istraživanja opusa tog nesrećnog umetnika, koji je rano napustio grupu i povukao se u izolaciju, ali ono što je snimio svedočanstvo je o velikom talentu. Još jedan takav primer je Kejt Buš i njeno čitanje romana Orkanski visovi spisateljice Emili Bronte. Neki kažu, a mislim da je to i ona rekla u jednom intervjuu, da zapravo nije pročitala knjigu kada je u osamnaestoj godini napisala tu pesmu, već je pogledala film sa Lorensom Olivijeom i ta verzija ju je inspirisala i podstakla. No, ono što je ona napravila od tog romana u tih pet minuta pesme, po meni bolje dočarava duh romana nego sve moguće kritičke interpretacije, jer ona dočarava i, kroz muziku, saopštava i donosi nam njegovu suštinu. To mi je jedan od najfascinantnijih primera veze literature i umetnosti, a ima toga još kod Kejt Buš. Na primer, na albumu The Sensual World, istoimena pesma zapravo je nastala po motivima monologa Moli Blum sa završetka Džojsovog Uliksa, najvećim delom doslovno citiranog. I to je jedno sasvim osobeno čitanje, u kome vi zapravo postanete svesni nekih odlika dela, za koje ste mislili da ga dobro poznajete, a kada vam ga neko otključa nekom drugom umetnošću, onda sagledate neke njegove osobine o kojima niste imali pojma. Naravno, i za Kejt Buš važi isto što i za Sida Bareta, koji je malo toga ostavio iza sebe. Kejt Buš je, takođe, vrlo samosvesna i jedinstveno darovita umetnica koja je snimila srazmerno mali broj albuma za četrdesetak godina karijere, ali svaki od njih jeste umetničko delo i razlikuje se od prethodnog, tako da i njeno stvaralaštvo svesrdno preporučujem.

intervju vodila: Sanja Gligorić

4 thoughts on “Zoran Paunović: Književnost je savest sopstvene epohe”

    1. Apsolutno se slazem, bilo je zadovoljstvo citati ovaj intervju.
      Neverovatna istina lezi u odgovoru u kojem je obrazlozio kako je vazno iskreno, ljudski postovati studenta.
      To je kod njega zaista tako. Nema ponizavanja i neprijatnih komentara kao kod nekih profesora, naprotiv, a to ne bi bilo moguce da nije pre svega dobar covek. Koliko god to nekom smesno zvucalo, vazno je da se to naglasi, pogotovo danas. Dodala bih da je i njegova supruga, prof. Ivana Djuric Paunovic, takodje izuzetan i profesor i prevodilac, s kojom mozete vrlo lako da porazgovarate o bilo kojoj temi.

      1. Najlepše hvala i Ani i Nadi na lepim komentarima, drago mi je što je tako.
        Takođe bih volela da potvrdim sve što je Nada navela. Hvala na predlogu da u časopisu jednog dana ugostimo i prof. Ivanu Đurić Paunović. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published.