U prošlom broju pisali smo o Vini Puu ne bismo li se podsetili zaboravljenih čari detinjstva. S druge strane, novi domaći film Zlogonje nas podseća da svako životno doba ima svoje probleme i da, uprkos tendenciji da ulepšavamo sopstveno detinjstvo, nije uvek nekada bilo bolje.

Dugo očekivan, što jer je reklamiran kao prvi dečji film srpske kinamatografije posle dužeg vremena, što jer je rađen po knjizi Jasminke Petrović (čiji KUŠ!-ovski intervju možete pročitati ovde), Zlogonje su svakako ispunile sva očekivanja i prevazišle sve sumnje koje smo imali. Iskreno, i sam sam bio jedan od skeptika. Kao veliki obožavalac Jasminkinih knjiga, bojao sam se da neće uspeti da dočaraju svet iz dečje perspektive kao što je to ona učinila. Da ne spominjem odabir pravih glumaca, što je teško učiniti i u „odraslim” filmovima, a kamoli kada glavne uloge tumače deca od dvanaest godina. Ipak, scenaristi, Marko Manojlović i Miloš Krečković, bili su na nivou zadatka, a odabir glumaca je više nego opravdao skoro devetomesečni kasting.

Već smo rekli da je film rađen prema knjizi Jasminke Petrović, O dugmetu i sreći i, kao u Leto kada sam naučila da letim i Оvo je najstrašniji dan u mom životu, ponovo nam se na odličan način prikazuje kako nerazumni svet odraslih, i pored najboljih namera, može ponekad negativno uticati na najmlađe. U takvim okolnostima jedino sredstvo odbrane je letenje u maštu… ponekad i pod maskom superheroja.

Prvi Zlogonja jeste Mihajlo Milavić u ulozi Jovana, dečaka koji se sa parcijalnom cerebralnom paralizom nosi tako što stvara sopstveni svet u kome je on glavni superheroj, iz reda drevnih ljudi mističnih veština koji gone zlo. S druge strane, Silma Mahmuti glumi Milicu, devojčicu koja razvod svojih roditelja jedino može pojmiti kao delo nečistih sila veštice, tj. nove devojke njenog tate.

Kroz film pratimo kako se uz pomoć fantazija, igre, a najviše uz pomoć prijateljstva nose sa njihovom ne uvek svetlom svakodnevicom. Sledi mali spojler (ako ne želite da ga saznate, pređite na sledeći pasus): Trenutak kada Jovan guta svoj ponos i strah da ga tretiraju kao invalida i zatraži pomoć ne bi li ušao u autobus je izmamio par uzdaha i sigurno po koju suzu u bioskopskoj sali. Ipak, ova scena je sigurno i promakla određenom delu publike jer je dobro sakrivena u narativ priče, a i zato što traje manje od pet sekundi. Ono što joj daje posebnu draž i zbog čega je i izdvajam je to što Jovan nikad ne bi zatražio pomoć, da nije morao da pomogne svojoj prijateljici. A ima li bolje poruke od toga da pomagenjem drugima zapravo pomažete sebi?

I to je prava tema ovog filma, ne prijateljsvo, već sazrevanje. Na kraju, njihove fantazije, bile dobre ili loše, ipak bivaju razbijene i oni gube štit od stvarnosti koju čine bolest, svađe, razvod, da ne spominjem gljive u teglama i jogu. Publika ne samo da gleda, već može i da nauči kako na lep i dobar način treba pomoći deci pri prvim koracima ka odrastanju. Kako im reći da Deda Mraz ne postoji i da je to u redu.

Jer svi dobri dečji filmovi jesu pravljeni i sa odraslima na umu, tako da se nemojte prevariti i pomisliti da preskočite ovo ostvarenje samo jer je reklamiran kao prvi domaći film za decu posle sto godina. Po rečima reditelja Raška Miljkovića, cilj filma je da se takozvane teške teme upakuju u formu dečje avanture… da ih (one) zabave, ali i dotaknu. Ukratko, Zlogonje nisu dečji film – već film o deci, za decu kao i za odrasle. Ako se i dalje dvoumite, zapitajte se: da li biste Malog princa nazvali dečjom literaturom?

piše: Igor Belopavlović

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.