Metamorfoze, detalj, ilustracija: Srećko Radivojević

Sport je antičkom čoveku predstavljao važan deo svakodnevice i neizostavni segment kulture življenja. O tom značaju možda najbolje govore višednevne sportske svečanosti i različite igre (Olimpijske su najpoznatije, da) zbog kojih su prekidana ratovanja i drugi sukobi.  Vrhunski sportisti su bili popularni i voljeni koliko i danas, neretko smatrani superherojima i polubogovima. Bogatstvom nisu bili ni blizu današnjim, recimo, fudbalerima, no, taj deo sporta nas i ne zanima. Gotovo svaki muškarac (žene nešto ređe), bio on filozof, vajar, političar ili vojnik, bavio se makar nekom sportskom disciplinom, a među najomiljenijima su bili rvanje, pesničenje, bacanje diska i trčanje. Vežbališta su bila mesta za razgovor i opuštanje, druženje, razmenu ideja i učenje, ali i ljubavisanje, kovanje planova i snovanje zavera. Rečju, tamo se moglo desiti sve ono što se danas dešava na televiziji i to je – uz svu opasnost koju nosi poistovećivanje prošlosti sa sadašnjošću – verovatno najpribližnije poređenje: Grcima i Rimljanima je sport bio ono što je modernom čoveku gledanje televizije.  

Iako sasvim greše, osobama koje diljem interneta izmišljaju božanstva različitih sportskih disciplina mora se odati priznanje za kreativnost i slobodu tumačenja mita i predanja. Ne, nije postojala boginja trčanja, bez obzira šta će vam Gugl reći, ali, da, postoji priča o devojci nadljudske brzine.

Atalanta i Hipomen

Najčuvenija trkačica čitave grčke mitologije je beotska heroina Atalanta. Kao i sve mlade devojke, priželjkivala je da postane nečija supruga, pa se, nestrpljivo iščekujući čoveka svog života, konsultovala s proročištem ne bi li saznala kad će i otkuda on naići. Odgovor je, međutim, bio sasvim drugačiji od njenih nada:

„Ne, Atalanta, ne traži ti muža, od udaje beži!

Pobeći nećeš pak od tog, izgubićeš i sebe samu!“

Strahujući od takve božanske poruke, Atalanta se priključila Dajaninim nimfama, zavetovala se na devičanstvo i živela po šumama, vazda u hajkama i trku. Bila je neizmerno lepa i silni su je prosci tražili, ali svi ostaše odbijeni. Kad joj je, najzad, dojadilo da vazda ponavlja jednu te istu negaciju,  a  svesna svojih hitrih nogu, reši da ono proročanstvo doslovno protumači i da udaju ne odbija, već da od muža beži. Tako postavi jednostavan i jasan uslov: ko je nadtrči – sa tim će u bračnu postelju. A da ne bi dangubila sa samouverenim oportunistima, ogradi se priličnom dozom brutalnosti: koga pak ostavi za leđima, taj neka sporost  plati životom. Uprkos tako okrutnom uslovu, (sumanutih) prosaca spremnih na utrku joj nije manjkalo – eto, toliko je zanosna bila. Ubrzo se raščulo za ta nesretna takmičenja i silan svet se okupljao da gleda najpre takmičenje, a potom i pogubljenje poraženog mladića. U gunguli, među navijačima, nađe se nekom prilikom i Hipomen, beotski kraljević vrlog porekla. Više racionalan tip nego romantičar ili inadžija, poče da se čudi bandoglavcima koji tako olako stavljaju život pod noge. Dok im se podsmevao i sipao poruge na račun njihovog lakoumlja, kraj njega protrča Atalanta, ostavljajući za sobom i pred smrću neko kukavno momče. Kako ugleda njeno nago, oznojeno telo i prekrasno lice, Hipomen zinu od čuda. Opčinjen Atalantinom lepotom, iz glasa poče da se izvinjava ovima što ih je maločas psovao i pođe da se i sam prijavi za trku, vičući kako je svaka žrtva vredna takve nagrade. Utom:

„Letećim korakom kraj njeg Atalanta protrča opet.

Hipomen pomisli strela iz skitskoga luka to leti.

Lepša u trku još beše, još više ga opčini takva:

Vetrić od tabana hitrih haljetak joj zadiže kratki

prekrasni sjaje joj članci, belesaju glatka se leđa

po njima rasute kose, lepršaju vezice šarne

okolo kolena nežnih, a rujna se promalja rumen

kroz kožu blistavog sjaja, kroz grimizne kao kad plahte

tanane prosinu boje u raskošnu neku dvoranu.”

Sasvim očaran i ne obraćajući pažnju na poraženog koga su upravo pogubili, Hipomen priđe Atalanti i poče da se preporučuje svojom božanskom lozom (deda mu je bio morski bog Neptun) i da je izaziva da se, najzad, ogleda sa njim, pravim junakom i da se mane izopačenog naslađivanja smrću tamo nekih sporaća. Uostalom, ako ga i pobedi, neće se obrukati, jer je njegova loza čuvena po hrabrima, a on je, eto, pravi pravcijati predstavnik svog roda. No, nisu mu ta kuraž i poreklo bile jedine posebnosti: i sam je bio prelep, a mlad. Atalanta se u njega zaljubi na prvi pogled, pa najpre poče da ga žali što će tako mlad nastradati, a svaka bi za njega pošla; potom pomisli kako bi baš ona mogla biti ta jedna, pa požele sopstveni poraz, a najzad se pribra, priseti se onog kobnog predviđanja i reši da se trka sa Hipomenom.

Metamorfoze, ilustracija: Srećko Radivojević

Tek tu na scenu stupa prava sila, božanstvo koje sve može da nadjača: Venera. Ovidija je, kao što znamo, ljubav interesovala više od svega drugog, pa i od sporta, te je upravo boginju ljubavi i izabrao za naratora ove priče. Da strasti i požude ne zafali, mit o Atalanti i Hipomenu je pripovest koju zaljubljena Venera priča Adonisu, svom mladom ljubavniku, mazeći ga nežno pod senovitom krošnjom, na mekanoj travi.

Ne želeći da izgubi ni život, ni Atalantu, Hipomen se iskreno, iz dubine srca pomoli Veneri i zatraži njenu pomoć. I dobi je, skupa sa uputstvima šta treba da radi: kako bi pomogla zaljubljenom momku, Venera je iz svog vrta na Kipru ubrala tri zlatne jabuke, koje mu je dala sa jasnim uputstvima: cilj je bio usporiti Atalantu i Hipomen je trebalo da ih, jednu po jednu, baca uz stazu, čim Atalanta pređe u vođstvo. On je posluša i uradi kako boginja reče, a i Atalantina reakcija beše kako su predvideli. Čim je primetila prvu jabuku, zaustavila se da je podigne sa zemlje, to ju je prilično usporilo i Hipomen pređe u vođstvo. Ipak, Atalantina brzina je bila istinski nedostižna, pa ga je ubrzo potom sustigla, a zatim i prestigla. I sa drugom jabukom se dogodilo slično: Atalanta i po nju skrete s puta, a Hipomen pređe u vođstvo, ali samo na kratko – ubrzo ga je ponovo pretekla. Oko treće se postarala boginja lično: najpre je pojačala ljubavnu požudu u Atalantinom srcu, potom  otklonila sva njena oklevanja da li da prekine trku i treći put da bi podigla i treći mamac, a najzad jabuku učini izuzetno teškom i tako je sasvim uspori, a Hipomena učini pobednikom. Ostalo je bilo po pravilima igre: Atalanta postade Hipomenova žena, na obostranu radost. I živeli bi srećno do kraja života, da ovo nisu Metamorfoze  (poslednjih stopedesetak stihova Desetog pevanja): preobražaju koji sledi kumovala je, takođe, Venera.

Lud od strasti, mlad i zaljubljen, pobednik Hipomen zaboravi da se zahvali boginji koja mu je pomogla u ostvarenju ljubavnih želja, pa ga ona, razočarana i ljuta, ražari još većom požudom za Atalantom, a usput potkači i nju na isti način. Ne mogavši da se suzdrže, supružnici se predaše nasladi u jednoj gustoj šumi, baš u hramu boginje Majke, Kibele, i tako oskrnaviše svetilište iz drevnoga doba. Stara boginja, zgrožena bludničenjem, htede da ih podavi u Stiksu, ali joj se ta kazna učini preblagom:

„… zato im ona vratove glatke

obmota žućkastom grivom i pokrivi prste u kandže

ramena prednja im postaše šape, u prsa im pređe

telesna sila; po pesku im repovi vrhove vuku;

srdžbom im sevaju oči, a umesto govora riču

šuma im postelja bračna, a svima su oni strahota

jedino majka Kibela tu lavovsku čeljust još može

pitomo uzdom da sapne.”

piše: Anđelka Nastić

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.