Život je san

Pedro Kalderon de la Barka poslednji je veliki pisac španskog zlatnog veka. Bio je katolik, pobornik ortodoksnog katolicizma i angažovao se protiv reformacije. Svoje katoličanstvo ispoljavao je i u svojim delima. U Kalderonovim dramama prisutni su svi elementi barokne književnosti, pa možemo uočiti težak stil, ponavljanje, spoj muzike sa igrom, čudesne događaje, alegorije, melodrame, krajnosti i kontraste.

 Život je san je filozofska drama koja pokreće pitanja o ulozi vaspitanja, o snu i stvarnosti kao i o sudbini nasuprot slobodnoj volji.

Drama se odigrava u Poljskoj, na dvoru, tvrđavi i u polju. Vreme je imaginarno, kao i prostor. Poljski kralj Bazilije saznaje za proročanstvo po kojem će njegov sin naslednik biti tiranin i loš vladar. Uplašen time on Sigizmunda zatvara u tvrđavu i okove ne dozvolivši mu kontakt sa bilo kim van iste. Ipak, pre konačne odluke da mu ne preda krunu, kralj odlučuje da sina ipak stavi na probu. Uspavanog ga prenosi u dvor ne bi li video kako će se ovaj ponašati kao vladar. Sigizmund nesnađen i neprilagođen postaje zaista tiranin, što je posledica tretmana koji on ima u tvrđavi. On zapravo zna da ga je otac lišio slobode zbog proročanstva i zbog toga je gnevan. Kralj ga nakon toga uspava i vrati u tvrđavu. Kako Sigizmund nije dobio objašnjenje ni jednog postupka, misli da je sve to bio san i razmišlja o svojim delima. Ipak, i taj san ga menja, a on, kada ga narod vrati na vlast, postaje dobar i pravičan vladar uprkos proročanstvu.

San i java

Dok Sigizmund pri prvom odlasku u dvor lomi i besni, pritom misleći da je to san, čuvar mu skreće pažnju da i u snu valja činiti dobro. Sigizmund upravo u tim trenucima uviđa razliku između dobra i zla, jer kao neko ko je stalno u kontaktu sa zverima, ponašaće se zverski. Zbunjen takvom opaskom, i ne znajući više šta je san a šta java, on razmišlja o tome kako je život samo san i kako će se tek nakon smrti probuditi, a zbog toga moramo pobediti zlo u sebi. Ipak, zbog takvog ubeđenja, on prilikom drugog oslobađanja biva milosrdan. Tada govori da mu je učitelj bio san, a da se boji da će ponovo biti u svojoj kuli jer će se san nekada završiti. Tako pokreće još jedno pitanje – da li je život samo buđenje između dva sna ili sam san. Ni sam Sigizmund nije siguran.

Paralela sa Šekspirom

Kalderon pravi snažan kontrast po pitanju prostora. On radnju smešta u dvor i tvrđavu. Dvor ovde predstavlja civilizovano prebivalište ljudi, uglađeno i kultivisano. Tvrđava je i po samom izgledu grublja, rogobatnija, a kako je smeštena u šumi, kontrast je još jači. U dvoru je prebivalište plemstva, dok je Sigizmund smešten u tvrđavu i otuđen od svih. Šekspir čini slično u svojim dramama, suprotstavlja prirodu i dvor. On stvara jedan svet u dvoru, a drugi u prirodi, različiti svetovi imaju različite lokacije.

Šekspiru i Kalderonu zajednički je i tipski lik lude tj. lakrdijaša. Ovaj lik pravi sponu između visokog i niskog stila u drami. Humor je sličan humoru Šekspirovih luda, a i ovde je lik ventil za komično. Lakrdijaš u ovom delu je Klarin i on snižava patos u nekim momentima, ismeva ozbiljnu tematiku pojedinih dijaloga kako bi razbio težinu istih. On, takođe, direktno i drsko odgovara plemićima, što je još jedna karakteristika luda.

Značaj Kalderonovog dela je u pokretanju mnogih važnih egzistencijalnih, psiholoških i moralnih pitanja. Kalderon to uglavnom radi putem monologa koji su dugi i u njima se razvijaju pitanja i misli. Ipak, on ta pitanja rešava opterećen hrišćanskim dogmama, uglavnom na loš način.

piše: Aleksandra Vujić