Napomena čitaocu: Da biste u potpunosti uživali u ovom članku, preporučujemo vam da, zarad boljeg razumevanja istog, istovremeno poslušate zvuke i melodije koje možete pronaći u njemu.
Čak i ako mislite da, kojim slučajem, ne znate ništa o ovoj operi, garantujem da su vam melodije ovog dela poznate, tj. da i ne znate da ih znate. Mocartova Figarova ženidba je opera bufa, ili laički rečeno – komična opera. Pod tim se podrazumeva da su likovi karikirani, prihvatljivo je da se neko krije iza stolice a da ga niko ne vidi, dok je zamena identiteta česta pojava. Moralne vrednosti na kraju uvek pobeđuju (što ne znači da je glavni lik uvek na strani dobra) i obično se sastoji iz dva čina. Kažem obično, jer je u ovom slučaju taj broj udvostručen. Kao i kod većine opera, radnja Ženidbe lako može biti prototip španske telenovele – u manjem španskom gradu, Figaro (bas) i Suzana (sopran) planiraju da se venčaju, ali u tome ih ometa Grof Almaviva (bariton), njihov poslodavac, koji želi Suzanu. Dok Almaviva žudi za svojom sluškinjom, Grofica Rosina (sopran) tuguje što Grof ne žudi za njom. Za to vreme, lokalni pubertetlija Čerubino (meco-sopran), trza na sve što je žensko, a hoda na dve noge. Usput jedna starija gospođica Marcelina (sopran) zahteva da joj Figaro ili vrati dug od dve hiljade kruna ili da se oženi njome mesto Suzane. I baš kao u španskim serijama, dok publika pokušava da pohvata sve konce, u isto vreme prisustvuje scenama prepunih erotike, ljubavi i požude u svim njihovim nijansama.
Posle, verovatno, najpoznatije uvertire u istoriji muzike (poslušajte je i recite da nisam u pravu), prvo što čujemo jeste Figaro koji meri sobu ne bi li video da li u nju može stati njihov novi bračni krevet i to baš uoči prve bračne noći. Ubrzo čujemo i samu Suzanu kako izgovara svom budućem mužu: „Jesi li moj rob ili nisi?” Nešto kasnije mladi Čerubino je ljubomoran na Suzanu koja grofici pomaže „da se obuče ujutru i skine uveče, namešta joj kosu i čipke”. Potom joj krade grofičinu traku koju miriše, miluje svoje lice njome i ko-zna-šta-još kad se spusti zavesa. I dok naš pubertetlija biva hipnotisan trakom, publika dobija jedan od najistinitijih muzičkih prikaza kako izgleda čežnja mladića u kome je prvi put proradio prolećni instinkt. Mada taj mladalački zanos prija ženama, a neke čak i zavede, muškarci ove opere u njemu vide pretnju ili bar dosadnu napast. Tako vidimo ljubomornog Grofa kako šalje Čerubina na front, na šta Figaro reaguje jednom vrcavom rugalicom:
Leteti više nećeš, požudni leptiru;
danju i noću, krilima lepršavim;
Uznemiravajući dame u snu,
Narcisu mali, Adonisu ljubavi.
…
Veliki šlem ili veliki turban,
puno slave, a plate malo!
I umesto španskog plesa,
marširaćeš kroz blato.
Ova arija će nekima biti poznata iz filma Sibirski berberin, čije su ključne scene povezane upravo sa izvođenjem ovog dela i čija osnova radnje prati radnju Figarove ženidbe. Treba napomenuti i to da je drama, uz čiji je obrađen tekst (stručno zvan libreto) Mocart komponovao ovo delo, zapravo drugi deo serijala – prva drama u ovoj trilogiji zvala se Seviljski berberin. Seviljski berberin je poslužio jednom drugom kompozitoru, Rosiniju, kao inspiracija za istoimenu operu koja je, između ostalog, jedna od omiljenih dela Duška Dugouška. Ova trilogija imala je u sebi jake osude tadašnjeg klasnog sistema, da je čak i sam Napoleon smatrao ova dela prvim nagoveštajem Francuske revolucije. Ipak, u samoj operi Figarova ženidba, libretista Lorenco de Ponte izbacio je sve politički elemente i, suprotno od onoga što možete videti u filmu Amadeus, Car Jozef II je imao direktan uvid u libreto pre nego što je Mocart napisao i jednu jedinu notu.
Kao što smo već napomenuli, Figaro duguje izvesnoj Marcelini dve hiljade kruna, mesto kojih ona zahteva da se oženi njome. To Figaru predstavlja posebno ogavnu misao jer mu Marcelina po godinama lako može biti majka. A pošto smo već utvrdili da su opere preteča španskih serija, ispostavlja se da ona to i jeste. Yo soy tu madre! – rečenica koja je obeležila naša detinjstva, svoju popularnost dobija još u XVII veku, nemalom zaslugom upravo ove opere, u kojoj se ponavlja bar deset puta. Pred kraj same opere, muškarci traže svoje i tuđe žene pod okriljem noći, dok im se one otkrivaju ali pod maskama u jednoj od prvih roleplay igri izvedenoj pred publikom. Ipak, ne želeći da vam otkrijem baš sve, zaustaviću se ovde.
Figarova ženidba svakako je prostorno i vremenski jedno od najizvođenijih dela, te je razumljivo kako je ne možemo ovde analizirati u detalje i prikazati vam svako mesto današnje kulture koje je palo pod njen uticaj. Zašto mladog Čerubina skoro uvek igra žena, koje scene su skoro prekopirane u operi Don Žuan, kako zvuči jedna od najlepših scena kajanja – odgovore na ova i druga pitanja, možete pronaći sami. Za kraj, ostavljam vas sa filmom za koji vam nije potrebno znanje italijanskog da biste uživali u njegovoj lepoti i koji, kako reče Morgan Friman, čini da se svi osećaju slobodno.
Čitavu opera sa engleskim prevodom možete pogledati na ovom linku.
piše: Igor Belopavlović
