Intervju vodila: Mia Matković
Svaki glumac će vam reći da je umetnička scena nešto sasvim drugačije u odnosu na savremene i brze živote ljudi na ulici. Ovog novembra sagovornice su nam dve glumice, koleginice i prijateljice – Teodora i Ivana. Podelile su sa nama svoja dosadašnja glumačka iskustva, sa osvrtom na duodramu – komad U pesku – koji je ujedno predstavljao delo kojim su zaokružile svoje umetničko školovanje.
Predstava govori o zadatim porodičnim okolnostima i obavezama prema nasleđu, o različitom odrastanju dveju devojčica, potom i devojaka, o pravu na izbor, o snalaženju i nesnalaženju u životu; o potrebi za pripadanjem i posledicama pripadanja. I, naposletku, o ljubavi i lojalnosti.
„Ovo je priča o dva odrastanja. Dva različita nemira i načina, o dve zbunjenosti, o dve nespretnosti, dva pokušaja traženja lične sreće u uokvirenim okolnostima i jednoj drugarskoj ljubavi koja je dovoljna da se bude više od toga, više od sebe, više od planova.”
O razvoju njihovih karijera, inspiraciji, iskustvima, razmišljanjima, daljim planovima, kao i poruci koju šalju publici možete čitati u nastavku teksta.
Možete li da nam se predstavite u nekoliko rečenica?
Teodora: Moje ime je Teodora Aleksić, odskoro diplomirana glumica. Imam 22 godine, iz Beograda sam. U dosta sfera sam se oprobavala – od baleta do novinarstva, dok nisam pronašla glumu, tj. više volim da mislim da je ona pronašla mene.
Ivana: Zovem se Ivana Vasiljković. Rođena sam u Kruševcu 1999. godine. Prve korake napravila sam u školi glume Dejana Tončića. Završila sam glumu ove godine u klasi profesora Predraga Stojmenovića.
Kako izgleda studiranje umetničkog fakulteta?
Teodora i Ivana: Svaki fakultet je izazovan na svoj način. Ono što izdvaja studiranje glume od ostalih profesija, jeste sama rutina i život na akademiji. Dešavalo se da dođemo na fakultet i da ne znamo kad ćemo da završimo predavanja, tako da uvek moraš da budeš spreman na to da će privatni život da ti bude na pauzi u nekim periodima. Uglavnom smo imali predavanja stručnih predmeta ujutru, zatim pauza koja se iskoristi za pripremu vežbe za glumu i predavanje glavnog predmeta koji se završava kad profesor kaže da možemo kući.
Kako izgleda proces stvaranja jedne predstave? Šta se sve dešava iza kulisa?
Teodora i Ivana: Proces počinje onog momenta kada se odabere komad. Ne može da se uđe u prostor bez dobrog kostura, iliti odrađene analize, da se utvrdi tačan odnos između likova, da znamo šta taj lik misli i oseća u datim okolnostima… Na akademiji su nas učili da pri stvaranju likova pravimo takozvanu ličnu kartu liku. Pomaže nam da osmislimo ko su ti ljudi, njihove mane i vrline, kao i neke karakteristike. Kreće se od čitaćih proba dok se ne proceni da je vreme da se uđe u prostor. Postavlja se mizanscena, kao i postavljanje scena. Jako je bitna dobra komunikacija sa rediteljem. Uz to ide i nespavanje, konstantne probe, 50 kafa, izmena , valja–ne valja, pa tako do premijere.
Želite li da podelite sa nama početke i razvojni put – kako je došlo do vaše saradnje? Šta za vas predstavlja ova duodrama?
Teodora: Ivana i ja smo htele da radimo nešto što je izvan naše zone komfora. Svaka je imala taj kalup na akademiji, pa smo iste tipova likova igrale na ispitima. Falio nam je izazov. Naravno, u ovoj saradnji nismo bile same. Srna Lango, rediteljka komada, bila je sa nama sve vreme i usmeravala nas je kako bi predstava bila ono što i jeste danas. Ova duodrama predstavlja krunu našeg školovanja i jedan divan proces u kome smo obe uživale.
U pesku. Simboličan naziv. Kako je nastalo ime komada?
Teodora: Mislim da bi ovo pitanje moglo da ima nekoliko verzija odgovora. Konkretno, pesak je tačka gde se dve junakinje spajaju. Komad počinje sa upoznavanjem u pesku na plaži i završava se na istoj. E sad, pesak može svašta da predstavlja. Jedna od asocijacija je peščani sat kao simbol protoka vremena, što se takođe uklapa u komad. Nijedan odgovor svakako nije pogrešan.
Zbog čega ste se odlučile za tekst koji je napisan za vas i nikada ranije nije izvođen?
T&I: U potrazi za ženskom duodramom, nije bio veliki izbor, pogotovo za dve mlade ženske junakinje. Obično su to bile ili žene starije od nas ili odnos majka–ćerka koje smo mi htele da izbegnemo. Srpski teatar inače ima problem manjka ženskih tekstova. Poznajući autorku teksta, Katarinu Aleksić Simović, bile smo u situaciji da onaj pomenuti izazov sprovedemo u delo.
Koje teme problematizuje ovaj komad?
Teodora: Osim činjenice da smo ovom predstavom diplomirale, što je svakako važan motiv, sve vreme u procesu mislim da sam i sama, baš kao i moja Stela, bila opsednuta potrebom da budem tačna u odnosu na datosti svoje ličnosti i svog postojanja. Ljudi se, čini mi se, nekako usput pogube u životu i prestanu da prate sebe i sopstvene potrebe, datosti i pameti, kao i Rouz u našoj predstavi.
Poruka dela bila bi?
Teodora i Ivana: Pravo na izbor sopstvene porodice bez obzira na formu, kao i lojalnost unutar nje bez želje da jedni druge menjamo.
Kada je jedan tekst stvarno gotov? Kada vi odlučite, kada počnu probe, kada bude premijera?
Teodora i Ivana: Sa živim piscem i rediteljem, nakon prvog dela procesa ponekad i sa nekoliko scenskih proba, tekst ima svoju konačnu verziju onda kada svi zajedno u tom procesu odlučimo. Verujem da se sa Šekspirom ipak ne konsultuju iznova.
Neosporno je da među vama mora postojati izvesna doza poverenja. Koliko je teško igrati predstavu u tako malom sastavu?
Teodora: Jedna od prednosti kada radite sopstveni projekat jeste što možete da birate ljude sa kojima hoćete da radite. Ivana i ja smo imale isti cilj, tako da oko saradnje nije bilo spora. Pored toga, bile smo sigurne u rediteljskim i dramaturškim rukama. Vrlo je drugačije od onoga na šta smo navikle. Sve vreme si na sceni, imaš komunikaciju samo sa jednim likom, ti si taj koji drži pažnju sat vremena bez prekida. Rekla bih da je jedini teži oblik predstave od duodrame – monodrama.
Kako je publika reagovala na vašu izvedbu?
Teodora: Takva da trenutno razgovaramo o novim festivalima i gostovanjima i zapravo, nakon diplomiranja, predstava je već prestala da živi život ispita i postala je rado viđen gost po pozorištima Srbije. Bile smo zatečene reakcijom publike kada smo je prvi put izvele, ali smo onda pomislile da je i publika možda zajedno sa nama uzbuđena zbog činjenice da je to poslednji ispit. Vrlo brzo smo, međutim, shvatile da i festivalska publika u Topoli reaguje jednako. Ukratko, vole nas, razumeju nas, ljudi ovu priču doživljavaju lično i mi polako zaboravljamo da je to trebalo da bude samo ispit.
U kojoj meri je ovaj projekat doprineo vašem ličnom i umetničkom razvoju?
Teodora: Definitivno je da je vrlo uticao na mene i kao na osobu i kao na glumicu. Mnogo sam naučila o sebi u toku ovog procesa i mogu samo da se nadam da ću da nastavim da rastem.
Ivana: Teodora i ja smo želele da se oprobamo u nečemu što nije bila naša zona komfora. Nešto što naše kolege, a ni profesori, nisu očekivali od nas. Rouz Šarlot Mekelen je devojka koja dolazi iz aristokratske porodice i živi po strogo uređenim pravilima. Najteže mi je bilo da smanjim svoju privatnu energiju i usmerim je u skroz drugom pravcu. Ova uloga je za mene bila izlaz iz zone komfora i zahvalna sam jer mi je donela jedno divno glumačko iskustvo.
Koje je vaše omiljeno pozorište, bilo da ste sa njim sarađivale ili ne?
Teodora: Kad bih baš morala jedno pozorište da izdvojim, to bi bio Jugoslovensko dramsko pozorište. Obožavam njihov trenutni repertoar i česta sam publika tamo.
Ivana: S obzirom na to da sam velika ljubiteljka mjuzikla, možete pretpostaviti da mi je najdraže Pozorište na Terazijama. Oduševljena sam količinom energije, ljubavi i posvećenosti svih zaposlenih.
U čemu nalazite inspiraciju za nove projekte?
Teodora: Inspiracija mi dolazi iz same psihe. Ona spontano dolazi iznutra.
Ivana: Inspiracija je neizbežna kada ispred sebe imaš dobar tekst i dobar krug ljudi.
Kako se postaje dobar glumac danas?
Teodora: Dobar glumac se ne postaje preko noći. Pretpostavljajući da si se rodio sa talentom, konstantan rad na sebi je potreban. Uvek prisutan rad, red i disciplina.
Ivana: Mislim da su potrebne godine životnog i radnog iskustva kako bi jedan glumac bio formiran. Takođe, ja se kunem u disciplinu i smatram da dobar glumac mora biti kao vojnik.
Podelite sa nama vaš naredni projekat i gde vas možemo gledati?
Teodora: Sledeće godine me možete gledati u novom filmu Lordana Zafranovića Djeca Kozare, a na jesen u drugoj sezoni serije Crna svadba.
Ivana: Od ove jeseni možete me gledati u drugoj sezoni serije Popadija.
I za kraj, šta Teodora i Ivana koje danas razgovaraju sa mnom žele da poruče Teodori i Ivani u budućnosti?
Teodora: Rekla bih joj da ne izgubi dete u sebi i da ne prestane da se igra.
Ivana: Ivani želim da sa istim ushićenjem i vojničkim radom pristupa svakoj novoj ulozi. I naravno, vidimo se u finalu.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Teodora: Smatram da predstavu i film Avgust u okrugu Osejdž svako treba da odgleda. Izvedba predstave u Ateljeu 212 i film, iako su isti tekst, ostavljaju utisak svaki za sebe. Moja omiljena knjiga kojoj se uvek vraćam je klasik Kako ubiti pticu rugalicu čija je spisateljica Harper Li. Što se muzike tiče, trenutno sam u fazi slušanja Flitvud Meka (Fleetwood Mac).
Ivana: Dok nas smrt ne rastavi je moja omiljena predstava. Sećam se da je moj komentar nakon odgledane predstave bio: „Pozorišta mogu da se zatvore, ne verujem da neko može išta bolje da odigra od ovih ljudi”. Moj omiljeni film je Kišni čovek. Omiljeni pevač mi je Đorđe Balašević. Pogledala sam odličan film Heroj na Kustendorfu 2022. godine. To je iransko-francuska drama iz 2021. godine koju je napisao i režirao Asghar Farhadi.
Teodori i Ivani se zahvaljujem na saradnji i ovim putem im želim mnogo sadržajnih – velikih uloga i uspeha u karijeri.
novembar, 2023.
