piše: Ivan Veljković
Slike ustupila: Najkula
Crtež: Roher
U prošlom broju…
„Upamtite, nije gotovo dok debela pevačica ne zapeva – ili eventualno prosvira trubu u sklopu kakvog džez benda u Barseloni.”
El Raval, Katalonija. Dva mladića su zavezana za stolicu i čekaju da ih potamani gomila namrgođenih tipova. Jedan od njih, u sivkastom odelu i s imenom Teo, psuje na sav glas i dobija pesnicu u facu. Drugi, odeven doslovce kao Dilan Dog sa konstitucijom i frizurom sličnom Spajku Spigelu iz anime serijala Cowboy Bebop, nešto je pribraniji i promišljenije pristupa situaciji. I taman kad vas priča kupi u par tabli, kreće prvi od serije flešbekova.
Sve ovo je uvod u rolerkoster od serijala po imenu Džez Mejnard, čija su prva tri albuma – Home Sweet Home, Melodije El Ravala, Protiv svih izgleda, tzv. Barselonska trilogija – izašla ove godine, u svom sabranom obliku, u Srbiji pod palicom izdavačke kuće Najkula. Zasigurno pogađate, glavni lik serijala, onaj dilan-dog/spajk-spigeloliki tip, zapravo je Džez Mejnard lično, i njegova priča je vredna čitanja.
Kao rezident El Ravala, malog katalonskog naselja krcatog zločinom i nedaćama, Mejnard je izgradio karijeru džez muzičara u SAD, pritom se uspešno trenirajući i kao mašina za ubijanje. Samo u prvom albumu saznajemo kako je Mejnard spasio svoju sestru Lauru tamo u Ye Goode Olde US of A, kako je njegova bivša devojka Lusija zapravo novinarka nekog nezavisnog anarho-komunističkog lista, kako je njen novi momak izvesni Juda Melkiot, ozloglašeni krimos kojeg maltene svi iz Mejnardove grupice znaju, kako se rumunska mafija i misteriozni kineski kung-fu evnusi zvani Kainovi Sinovi makljaju iz nekog razloga, a pritom dolazimo i do zaključka da je Mejnard ovde pozvan zbog poslića koji zahteva provaljivanje u kuću izvesnog rumunskog gej gangstera (ne, ovo nije šala) i krađu jednog vrednog novčića. Sve to, treba istaći, dešava se tokom turbulentnih političkih trenutaka u El Ravalu, uz budno oko vazda uspešnog Komesara Blanka i sa velikim igračima spremnim da još veću štetu nanesu sredini koja odavno pati.
Mnogo buke samo u prvom albumu, ne? Dovoljno da i jedan pajac zanemi. A sve to prožeto tihim zvukom trube.
Džez Mejnard je izdat u Francuskoj sredinom i krajem dvehiljaditih, ali su njegovi autori Španci. Scenario vodi Raule, koji se uspešno služi vremenskim premeštanjem radnje kako bi priči dao na dinamici. U jednom trenutku vidimo Džeza i Tea kako se bore, u drugom vidimo Džeza u prošlosti kako svira ili tamani narod pištoljima onako džonvikovski, u trećem pratimo razgovor između Lusije i Džeza, u četvrtom razgovor – od prethodnog dana – između Lusije i gradonačelnika Oriola Kardelje, u petom Džeza kako kao dete priča s izvesnom Advokaticom, u šestom Blanka koji hrabro deeskalira oružanu pljačku u jednom supermarketu, u sedmom vidimo kako klijenti elravalskih krimosa dobijaju svoju robu u vidu belog roblja, punoletnog koliko i maloletnog… Svašta se ovde dešava. Pritom, dijalozi su jako kratki, a naracija tek toliko puna informacija da čitalac zna šta se dešava duž celog serijala.
Roher, crtač Džeza Mejnarda, daje ovde posebnu draž. Njegov stil je definitivno mešavina više različitih. Očito je da se pratio format frankobelgijske škole stripa (naposletku, gigant Dargaud koji objavljuje u zemljama Beneluksa, izdao je i Džeza Mejnarda), ali je način pripovedanja, a pogotovo akcija, u maniru američkih serijala. Džez, Juda, Teo, Lusija i ini drugi junaci bore se uz toliko kinetike, u kadrovima sa toliko pokreta, da u svakom trenutku čitalac očekuje neki okršaj a la Džon Meklejn tokom bilo kog dela filma Umri muški (čak i onih lošijih, pred kraj Vilisove karijere). Štaviše, pokreti Kainovih Sinova i Blanka definitivno vuku na sirovu akciju devedesetih. Čak i naizgled beznačajni okršaji, poput svađe između par rumunskih plaćenih rmpalija, deluju kao da imaju pripovedačke duše u sebi. A sve to je zahvaljujući spektakularnom crtežu Rohera.
Ali Roher je još jednu ključnu stvar postigao svojim angažmanom na Džezu Mejnardu. Naime, njegov kolor prati u stopu crtež i daje mu notu ubrzanosti i haotičnosti, ali donekle i učmalosti; odmenjivanje prigušenih nijansi plave i gušećih nijansi braon i bež boja su idealne da ilustruju atmosferu u El Ravalu, koja nimalo ne ide napred. Kad se pojave crvena i jarkonarandžasta boja, znate da vas čeka nešto teško, krvavo ili nezgodno. Tirkiznoplava i purpurna boja su dve najređe ovde; prva od navedenih je tu da pokaže prošlost glavnih aktera u vidu ne baš sigurne situacije, ali sa notom prisećanja nečeg važnog, definišućeg po svaku od individua koja se tu pojavljuje. Purpurna se pak javlja pri samom kraju, kada se rasplet odvio i kada se glavni akteri sada opuštaju i spremaju, svesno koliko i podsvesno, za bolje sutra.
E sad, ovakva haotična dinamika u vidu brze razmene mesta i vremena radnje, kao i jedne palete boja drugom, definitivno je vrlina serijala, ali je i njegova najveća mana pride. Naime, svako ko je navikao na tipično pripovedanje smatraće ovakvo kadriranje i ovakvo koncipiranje priče – u nedostatku boljeg izraza – epileptičnim. Ponekad vredi nešto ispričati linearno, a premeštanja vremena i mesta radnje iskoristiti sporadično, kada se odvija nešto ključno ili otkriva trenutak koji celu priču obrće naopako. Ovde je konstantna promena pomalo odbojna novim čitaocima, i onda je potpuno razumljivo ako je publika za Džeza Mejnarda nešto probranija. Pritom, iako su likovi živopisni, te ih zato i živopisna kinetika prati, nekako deluje kao da nismo dobili vremena da uz njih malo prodišemo, da pauziramo i poslušamo šta se dešava. Sve je u konstantnom fluksu, i neretko se čitalac vraća unazad koliko da se podseti šta se desilo.
Ponovo naglašavam, ovo su tek prva tri albuma serijala. Međutim, savršeno funkcionišu i kao zaokružena celina. Od povratka Džeza u El Raval, pa do poslednjeg razgovora njega i Lusije, imamo jasnu nit koja se prati i pored raštrkanih vremenskih smernica. Pritom, treba naglasiti i da su negativci puni kolorita, iako nisu svi u potpunosti razvijeni kao likovi. Recimo, Anhel i gradonačelnik su tu možda najkompleksniji, dok su Turijek (rumunski tajkun) i Čen (kineski krimos i uživalac ilegalno mladih osoba) tek površno negativci. Nedovoljno dorađeni su i tercijarni likovi, poput gangstera Lorenca Čokolade i izvesne Advokatice, ali njihovo prisustvo i ponašanje je dovoljno naočito da se ističu.
Zanimljivo je i ono džordžlukasovsko rimovanje koje ova tri stripa imaju. Home Sweet Home počinje time što Teo psuje nekome majku na engleskom. Melodije El Ravala počinju tako što jedan čovek, vezan u stolici, psuje nekome majku na filipinskom. Poslednji album, odnosno Protiv svih izgleda, počinje tako što jedna osoba iz razjarene rulje nekome psuje majku na španskom. To je tek jedan detalj, ali je simpatično istaći ga kao mali poklon pažljivim čitaocima.
Ukratko, Džez Mejnard je visokooktanska krimi-priča sa mnogo akcije, tek onoliko humora, pomalo ljubavi i puno spletkarenja. Čak ima i prijatnih, malih trenutaka gde vidimo kako Džez i Laura razgovaraju sa njihovim babom i dedom, te kako se jedna agentica potajno loži na Blanka, te simpatičan par koji drži jedan pab gde Džez ulazi nakon dolaska u El Raval, i onu matoru prosjakinju koja Džezu čuva trubu (i koju on pokupi na kraju albuma Home Sweet Home) – sve su to ne glamurozna, ali šarmantna uskršnja jaja za ljubitelje žanra.
Dok se čeka nastavak priče – a nije isključeno da će srpska publika doživeti i objavljivanje nastavka – svakako se komotno može uživati u prva tri uratka Džeza Mejnarda. Ako ovaj članak ikako dođe do Raulea i Rohera, moja poruka njima je jednostavna – svaka vam čast na priči!
novembar, 2024.
