ilustracija: Danica Čudić

U delima Davida Albaharija ne srećemo se sa detaljnim opisima prirode ili enterijera; pisac se ne trudi toliko da nam predstavi šta se nalazi oko glavnog aktera, već mu je bitno šta se dešava u njemu samom. Interesantno je primetiti da Albahari za svoje junake vrlo često uzima profesore i umetnike uopšte. Ti isti profesori, pisci i slikari najčešće se nalaze u nekoj stranoj zemlji gde predstavljaju svoj rad, te se na taj način otvara jedna velika tema koja govori o uspešnom Srbinu, Jugoslovenu, u inostranstvu. U tom smislu možemo govoriti o autobiografskom tonu koji naslućujemo u Albaharijevim delima ako znamo činjenicu da on od 1994. godine živi u Kalgariju u Kanadi.

Priča o kojoj ćemo govoriti nalazi se u zbirci priča Svake noći u drugom gradu. U većini pripovedaka oseća se određena doza apatije sa piščeve strane prema glavnim junacima, s obzirom na to da ih uvek stavlja u neke teško rešive situacije.

Upozorenjepisa: moguće osećanje nemira, zbog nepravde i hipokrizije, na vidiku!

Kao što smo već napomenuli da je Albaharijev manir, u središtu priče nalazi se čovek, pisac po imenu Radovan. Na samom početku upoznajemo se sa njim na železničkoj stanici dok čeka voz iz Salcburga za Minhen. U oba ova grada ima zadatak da održi književno veče. Eto omiljenog Albaharijevog lika – intelektualac, pisac iz Srbije, u stranoj zemlji.

Priča počinje in medias res (u sred radnje, bez uvoda) – zatičemo Radovana kako sedi za šankom kafića na železničkoj stanici i prvo što kod njega primećujemo jeste unutrašnje nezadovoljstvo i neodlučnost. Shvatamo da je on jedna od onih osoba koje svašta žele, ali ne dovoljno i koje se plaše da će uvek izabrati pogrešno. Situaciju u kojoj on nema, odnosno ima, ali ne kod sebe, olovku i papir koje želi, možemo protumačiti kao njegovu nemogućnost da vidi kuću Tomasa Bernharda, svog omiljenog pisca, iako se nalazi u gradu u kojem je on živeo. On ima, odnosno nema, mogućnost da do te kuće dođe i to kod Radovana stvara anksioznost. Njegova ljubav prema Tomasu Bernhardu biće glavni pokretač radnje u ovoj priči. Zapravo, jedino kada govori o Bernhardu, svom omiljenom piscu, koji je jedan deo života proveo u Salcburgu, čini nam se da vidimo pravog Radovana, jedino bi tad mogao da nam pokaže pravu sliku o sebi. Tako, zapravo, i upoznajemo ljude zaista – kada pričaju o svojim strastima. U ostalim situacijama on je prilično indiferentan prema svemu što ga okružuje. Razočaran što nije obišao kuću svog omiljenog pisca, želeo je da se vrati kući, u zonu komfora.

Vratimo se sada Radovanu koji sedi u kafiću na železničkoj stanici i razmišlja kako je možda i mogao da ode do Bernhardove kuće da je znao da voz za Minhen ne polazi u devet nego u jedanaest časova. Žali za propuštenim prilikama, krivi okolnosti. Uvek su okolnosti krive – da je bilo drugačije, i on bi drugačije postupio. A da li bi? Ili bi smislio novi izgovor?

Tok priče se menja od trenutka kada čovek seda za šank pored njega – bez pozdrava i ikakvog uvoda i predstavljanja, prelazi na stvar – „Ako vas zanima Bernhard, imam nešto što će vas obradovati.” Pisac nam naglašava da Radovan obazrivo posmatra i pažljivo sluša šta mu gospodin do njega govori, ali vrlo brzo će se ispostaviti da nije bio toliko obazriv s obzirom na to da će mu poverovati na osnovu izgleda profesora s univerziteta. Tako je to sa stvarima prema kojima osećamo strast – gasimo senzore za oprez čim nam neko ponudi nova znanja o tim stvarima ili nam ponudi sopstvenu strast zauzvrat. U takvoj situaciji zatičemo sirotog Radovana dok razgovara sa Kurtom Lajnhalmom, proučavaocem Bernhardovog lika i dela koji prosto oseća, kada ušeta negde, da li se u prostoriji nalazi još neki zaljubljenik u Bernhardovo delo. Langhajm koristi izraz bernhardovci za sebe i Radovana i gotovo je izvesno da je to trenutak u kojem je dobio Radovanovu potpunu pažnju. Možemo pretpostaviti koliko je naš junak bio ponosan što ga austrijski proučavalac Bernhardovog dela stavlja u ravan sa sobom. Austrijski bernhardovac se ophodi prema Radovanu vrlo dobronamerno i uslužno. Ali, kako razgovor teče, Langhajm zapravo sve više Radovana uvlači u svoju prevaru. Nudi mu, navodno, Bernhardov bicikl. Može se reći da je ovo ključna tačka priče. Radovan ističe kako ne zna da je bicikl bio bitan deo Bernhardovog života, ali vrlo lako naseda na Langhajmovu provokaciju:„Kakav ste vi to ljubitelj Tomasa Bernharda kada ne znate za njegov čuveni bicikl?” Radovan biva postiđen. Kod takvih osoba lako je izazvati osećanje stida zato što nisu sigurni u sebe i lako posumnjaju u svoje znanje. Takođe, trebalo bi naglasiti da je Langhajm bio na ivici suza kada je objašnjavao od kakve je vrednosti Bernhardov bicikl. Svakako ne možemo dovesti u pitanje relevantnost podatka da je Bernhardov bicikl čuven kada o njemu govori vrsni poznavalac piščevog života i dela. Radovan se ne da pokolebati i tu se s pravom ponadamo da Kurtu Langhajmu, za kojeg vrlo brzo shvatamo da je prevarant, neće poći za rukom da obmane Radovana. On traži od Langhajma da ga odvede u Bernhardov dom, ali, iako se u svojoj stolici uvija kao crv zbog nervoze i već misli kako će mu plan propasti, prevarant nastavlja svoju igru i objašnjava kako ne može da ga odvede tamo jer je nezgodna situacija…zbog bicikla i drugih stvari.

Radovan nas oduševljava svojom odlučnošću da ne kupi bicikl ukoliko ga Langhajm ne odvede u Bernhardovu kuću. Gotov je da ode, ali varalica smišlja nešto novo čime će ga privoleti da ostane i uzeti mu novac. Izmišlja Bernhardovu ljubavnicu za koju Radovan nikad nije čuo, ali ponovo ne sumnja da proučavalac Bernhardovog života zna bolje od njega. Ovoga puta, Radovan naseda na laž i pristaje da pogleda bicikl, a zatim poseti piščevu ljubavnicu.

U trenutku kada Radovan ugleda, navodno, Bernhardov bicikl, postaje opčinjen i kao da ne čuje očigledne laži koje Langhajm izgovara o tome kako je dotični bicikl detaljno opisan u piščevim memoarima. Cena, koju je Langhajm jedva dočekao da izgovori, prenula je Radovana i vratila ga iz transa u koji je upao dotaknuvši bicikl svog omiljenog pisca. Pomislio je kako bi najpametnije bilo da se okrene i ode, ali nije mogao da se odvoji od bicikla. Razmišlja koliko novca ima i koliko će zaraditi nakon književnih večeri koje će uslediti.

Albahari napominje kako je petsto evra zapravo veliki novac za nekog ko dolazi iz Beograda i na taj način priču čini uverljivijom, jer bismo verovatno negodovali kada bi poluafirmisani pisac iz Srbije u 21. veku bez ikakvog oklevanja izvadio iz džepa petsto evra i dao ih za stari bicikl.

Langhajmova igra se nastavlja i Radovan, gotovo trčeći za njim, dolazi do zgrade u kojoj je stanovala Bernhardova ljubavnica. Langhajm poziva Radovana da se popne gore, a on će ostati dole da ga sačeka i ujedno mu pričuva bicikl. Pali se crvena lampica koja upozorava na prevaru, ali, nažalost, ne i za Radovana. Ostavlja Kurtu dragoceni bicikl i penje se do stana Bernhardove ljubavnice.

„Znala sam ja Tomasa”, vrlo neuverljivo svoju priču o Tomasu Bernhardu započinje žena, opisujući ekscentričnu, introvertnu osobu kakav je on mogao biti. „Često je stajao tačno na tom mestu gde vi sada stojite”, suptilno je uvlačila Radovana u prevaru, poistovećujući ga sa Bernhardom, a pod pretpostavkom da bi on to svakako želeo. Ipak, veoma brzo dolazimo do tačke razotkrivanja, a do kraja priče ostaje pitanje da li je žena nesposobna ili pametnija nego što smo mislili te je napravila takvu pogrešku i na taj način iskoristila priliku da otera Radovana iz svoje kuće. Bilo kako bilo, Radovan istrčava iz stana, ali, naravno, ispred zgrade nema ni profesora Prevaranta ni bicikla.

Za kraj, primetimo još samo igru rečima koja može da se izvede iz imena glavnog junaka. Tokom cele priče junak se ne raduje ničemu osim poseti kuće Tomasa Bernharda, ali do nje nije stigao. Takođe, radovao se što će posedovati Bernhardov bicikl, ali, ne samo da se tu nije stvarno radilo o biciklu ovog pisca, nego naš junak ostaje i prevaren i opljačkan i ostavljen sa mislima o samoubistvu.

piše: Nevena Stajković

Leave a Reply

Your email address will not be published.