foto: pixabay

Ah, dobro staro filozofsko (ili ne?) pitanje. Naravno, nismo sigurni koji je odgovor. Nismo čak ni sigurni da pitanje ima smisla. No, dve stvari možemo sa relativnom sigurnošću da potvrdimo. Za početak, možemo reći da izgleda da se unutar ovog pitanja zapravo krije jedno drugo divno pitanje – zašto sam ja ovde, ili da su barem na neki bitan način povezani. Većina nas će pomisliti da, ako postoji razlog zašto postoji nešto, a ne ništa, da onda postoji i razlog zašto je svako od nas ovde, a ne nigde. I većina nas će grešiti kad tako misli. Odlično. Druga stvar koju možemo relativno pouzdano da kažemo jeste da, iako ne znamo otkud sve ovo oko nas, to ne znači da ne možemo neke odgovore na to pitanje i da odbacimo. Ali pre „faze davanja odgovora” naravno moramo videti ima li samo pitanje smisla. To radimo tako što prvo vidimo šta svaka pojedinačna reč znači. Sve deluje normalno, dok na samom kraju ne dođemo do reči ništa, koja je tu, siguran sam, da nam zagorča život. Jer, šta je, zaboga, ništa?

Skeptični ste, ne vidite tu bog zna kakav problem. S dobrim razlogom, pretpostavljam. Naravno, u svakodnevnom govoru koristimo ovu reč i čini se da se pri tome prilično dobro razumemo. Međutim, to nije stvarno ništa, zar ne? To nije ovo italicizirano ništa. Hajde da pričamo o onom pravom ništa. Onom ništa gde ničega nema. Šta je to ništa? Bože me sačuvaj, kakvog li pitanja!? Pa ništa ne može biti bilo šta, naravno, jer da jeste bilo bi odmah nešto. Uh, udeli andol bližnjem svom. Ok, reč ništa, postoji. Međutim da li se ona odnosi na bilo šta?

Neka u prostoriju uđe Parmenid, molim vas. (Parmenid ulazi žurno, sav važan, u himationu besprekornog izgleda) – Vidite, rečenice mogu biti o nečemu samo ako to nešto postoji. Na primer, rečenica „Atlantida ne postoji” ne može biti istinita! Ne može biti istinita, zato što reč „Atlantida” ništa ne znači, a ona ništa ne znači zato što Atlantida ne postoji, znate! (U pozadini zbunjeno odsvirano ba-dum-tss). Neka neko isprati Parmenida napolje, molim vas. (Sam je to učinio. Potom ulazi Dekart, u fatalno crvenoj haljini, zaustavlja se ukopan. Očigledno pogrešna soba. Izlazi napolje.)

Prokleti filozofi! Ovo je frustrirajuće. Hajde da zaključimo barem da izgleda jako teško o tome i pričati. Možda je jako teško o tome pričati zato što je reč ništa, zaista samo fikcija.  Ako stanje ničega ne postoji, to znači da je nešto oduvek postojalo, što znači da je naše prvobitno pitanje pogrešno. Većina nas verovatno misli da je teret dokazivanja na onome ko treba da objasni zašto ima bilo čega, a ne na onome ko treba da objasni zašto ne postoji isključivo ništavilo. To, naravno, znači da pretpostavljamo da je stanje ništavila prvobitno ili prirodno stanje, ali zašto bismo to mislili? Evo zanimljivog obrta (zanimljivog, razume se, samo ljubiteljima filozofije i drugim stanovnicima mentalnih institucija): statistički gledano, koje su šanse da sve ovo postoji umesto ničega? Zasigurno, jako male! Da li su?

Evo da uvedemo malo filozofskog žargona. (Konačno!) Mogući svet je u filozofiji prosto način na koji bi svet mogao biti. Jedan mogući svet je svet u kome ste umesto kafe, ujutru popili sok od narandže. On je moguć, logički, zato što ne postoji nikakva kontradikcija u tom svetu. On je i fizički  moguć zato što vaše ispijanje soka ne bi prekršilo nikakve zakone fizike. Logički nemogući svet je svet u kome postoje okrugli trouglovi i gde su dva i dva jednako pet, a ne četiri. Da bi jedan svet bio logički nemoguć, dovoljno je da ima samo jednu kontradikciju u sebi. Svi fizički mogući svetovi su ujedno i logički mogući svetovi, ali ne i obrnuto. Logički je moguće da skočim do meseca, ali ne i fizički.

Ako bismo hteli razmišljati u verovatnoćama pomoću mogućih svetova, došli bismo do potpuno suprotnog zaključka. Kako to? Ovde gledamo samo logički moguće svetove zato što možda postoje mogući svetovi u kojima su zakoni fizike drugačiji. Rekli smo da je logički moguć svet onaj u kome ste umesto kafe popili sok. Isto tako je moguć onaj u kome ste popili, ne jedan, nego dva, tri, četiri, itd. Koliko onda ima mogućih svetova u kome ste dali jedan korak više tokom dana, itd. Kad biste sabrali sve te moguće svetove, dobili bi ste, pa, mnoooogo načina na koji bi stvari mogle biti. Užasno mnogo. Međutim, postoji samo jedan „način” na koji bi moglo „postojati” odsustvo svega. Tako da bi, zapravo, bilo (skoro) potpuno neverovatno da nema ničega!

Naravno, ovu temu su obrađivali godinama mnogi izuzetno inteligentni i pametni ljudi od pamtiveka, te bi bilo stvarno nerealno očekivati da će jedan Logoreik dati odgovor u jednom članku! Za to će, razume se, biti potrebna dva članka.

piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.