Prošli put smo videli da je reč Ništa (za razliku od onog svakodnevnog ništa) donekle problematična i kako je, u stvari, možda potpuno čudno to što mislimo da je čudno što ima nečega, a ne ničega. Sada ćemo da pogledamo da li je moguće dati ikakav odgovor.
Mnogi od nas mogu donekle da prepoznaju dobre i loše argumente, bez toga da ikada pročitaju jedan jedini red neke knjige o logici. Čini se da svi raspolažemo nekakvim logičkim intuicijama, ali ne u istoj meri, naravno. Jedna od tih stvari koja kod većina nas pali logičku „crvenu lampicu” jeste objašnjavanje ili argumentovanje u krugu. Da to časkom testiramo (primer je potpuno slučajan, zato što nije namerno biran).
Recimo da vam neko kaže da Bog postoji. Zašto, pitamo. Zato što Biblija tako kaže. A zašto je to bitno? Zato što je Biblija napisana od strane Boga. Aha. U redu. Nadam se da je odmah očigledno da nešto tom objašnjenju fali. Ono što fali, naravno, jeste da svaki ponuđeni „odgovor” već podrazumeva da Bog postoji, te stoga nije nikakav odgovor. Cirkularno mišljenje je nešto što izbegava većina mislećih ljudi. Zašto vam ovo pričam? Iz razloga što necirkularni argument za postojanje svega (tj. samog postojanja) ne bi smeo da računa na bilo kakav oblik nečega u svojim premisama. Dakle, naše premise ne smeju da se pozovu na bilo šta što postoji, bilo to predmeti ili ideje. Ali kako to izvesti? Šta to staviti u premise? Šta god da stavimo tu, biće jedna od stvari koje već postoji, što znači da će naš argument uvek biti cirkularan! Šta da radimo sa ovim galimatijasom?
Možda smo ograničeni, kao i mnogo puta do sad, našim jezikom. Možda zbog toga naše prvobitno pitanje deluje jednako smisleno kao i pitanja: „Koliko je sada sati na suncu?” ili „Šta je severnije od severnog pola?”. Možda, ako nađemo neke zgodne nove reči, možemo ovo pitanje da postavimo na način koji će zapravo da dozvoli neki smisleni, necirkularni, odgovor. Teško je videti kako, ali tako je bilo i za mnoge druge stvari koje smo na kraju izmozgali. Druga opcija je da kažemo da je postojanje jednostavno nepobitna činjenica, koje ne zahteva objašnjenje. Mnogima bi bilo teško da prebole ovo pitanje, i nije sasvim očigledno zašto.
Recimo da je sutra objavljeno u novinama: „Filozofi našli odgovor na majku svih pitanja! Sada znamo zašto ima nešto a ne ništa!” Da li vam se čini da bi taj članak radikalno promenio vaš život? Nekima da, nekima ne. Ovde vredi spomenuti bitnu razliku u načinu na koji se naše teško pitanje tumači. Ne očekuju svi istu vrstu odgovora. Neki ovo pitanje čitaju kao pitanje svrhe postojanja, dok neki čitaju kao pitanje uzroka postojanja, a razlika je ogromna. Mnogi ljudi se jednostavno ne bi zadovoljili kako odgovorom da je pitanje besmisleno, tako i odgovorom da postojanje ima samo uzrok, ali ne i svrhu. Mnogi ljudi smatraju da ako samo postojanje nema svrhu, onda ni mi, infinitezimalni fragmenti tog postojanja, nemamo nikakvu svrhu. Ali zašto?
Čak i da jeste slučaj da ne postoji nikakav kosmički, ultimativni smisao postojanja, zašto to znači da je sve besmisleno? Zar i dalje ne možemo da doživljavamo iskustva bola, agonije, ljubavi, euforije, sreće, nadahnuća, ponosa i svih ostalih stvari? Zar i dalje nije istina da možemo da utičemo na to koliko ćemo čega od tih stvari u svom životu imati? Zar i dalje nije istina da postoje životi koji su ispunjeniji od drugih?
Šta god da je smisao celokupnog postojanja (ako ga uopšte ima) ja sam i dalje jedno biće zaglavljeno na ovoj planeti sa ograničenim vremenom. Bolje bi mi bilo da to vreme iskoristim kako valja!
piše: Logoreik
novembar, 2016.
