piše: Nevena Stajković
Dugi 19. vek u Francuskoj obeležen je revolucijama i dinastičkom borbom za vlast. Prvo carstvo uspostavio je Napoleon I Bonaparta, proglasivši se carem 1804. godine. Njegova vladavina trajala je deset godina jer 1814. biva svrgnut i prognan na ostrvo Elbu. Sredinom 1815. Napoleon se vraća i vlada Francuskom novih sto dana, nakon čega vlast preuzima porodica Burbona. Julska revolucija iz 1830. godine donosi novu smenu vlasti, a na čelo države dolazi Luj-Filip I, takozvani Građanski kralj, koji je, istorija je pokazala, vladao od revolucije do revolucije jer je nakon nove, Februarske revolucije iz 1848. svrgnut s vlasti, te pobegao u Englesku. U Francuskoj je tada uspostavljena Druga republika, a na njenom čelu našao se predsednik Napoleon III Bonaparta, koji je 1852. godine izvršio državni udar, proglasio sebe carem, čime počinje Drugo carstvo.
Pokušavši da osvetlimo kako je jedan rođeni Korzikanac oblikovao sudbinu Francuske u 19. veku, vreme je da pažnju posvetimo njegovom manje poznatom sunarodniku. U nekadašnjem glavnom gradu Korzike, Korteu, 7. aprila 1844. godine rodio se Žan Fransoa Paskal Gruse. Studije medicine zamenio je angažovanjem u listu La Marseljez (La Marseillaise), pišući prorevolucionarne tekstove u vreme Drugog carstva, zastupajući republikanske i radikalne ideje. U međuvremenu, Gruse, pored novinarske, gradi i političku karijeru, te dobija podršku kolega iz lista La Revanš (La Revanche). Pomenuti list ušao je u otvoreni sukob sa prorežimskim listom L’Avenir du la Korse (L’Avenir de la Corse), čiji je urednik bio agent Ministarstva unutrašnjih poslova Dela Roka. La Revanš je politički napao Bonaparte, kritikujući vladavinu Napoleona I.
Ne mogući da trpi uvrede na račun svoje dinastije, princ Pjer Napoleon Bonaparta 30. decembra 1869. upućuje pismo na adresu redakcije lista La Revanš, nazivajući urednika i čitav kolektiv kukavicama i izdajnicima. Paskal Gruse smatra da se ove uvrede odnose i na njega, te traži zadovoljenje, ali dobija još jedno Pjerovo pismo, iz 9. januara 1870. godine, u kojem ga princ metaforički pita da li će grudima štititi svoje mastilo, napominjući da ne stanuje u palati, već u ulici d’Otej broj 59, te ukoliko ga Gruse tu bude potražio u cilju obračunavanja, tu će ga i pronaći.
Napokon je došao trenutak da u priču uvedemo glavog junaka – Viktora Noara. Rođen je 27. jula 1848. godine u jevrejskoj porodici koja je primila katoličanstvo. Pravo ime bilo mu je Ivon Salmon, a Viktor Noar je pseudonim kojim je potpisivao svoje članke u listu La Marseljez, čiji je urednik u to vreme bio, pretpostavljate, Paskal Gruse. Odlučan da prihvati prinčev poziv na dvoboj, Gruse šalje svoja dva sekundanta, Ulriha du Fornvijela i Viktora Noara, naoružane pištoljima, da utanače detalje dvoboja. Iz nepoznatog razloga, protokol nije ispoštovan, te se Gruseovi sekundanti nisu sastali sa prinčevim pomoćnicima, već sa samim Pjerom Bonapartom. Princ odbija da se obračuna sa Gruseom, smatrajući da uredniku manjka prestiža, nakon čega su pale teške reči. Zaprepašćen Noarovom drskošću, princ mu je opalio šamar, a zatim pucao u njega ubivši ga na mestu.
I kako to u svakoj autokratskoj zemlji biva, Pjer Bonaparta je tvrdio da ga je Viktor napao, te da je pucao u njega u samoodbrani. Suđeno mu je za ubistvo, ali 21. maja 1871. godine proglašen je nevinim, a ubistvo Viktora Noara postaje simbol prkosa tokom mnogih demonstracija na ulicama Pariza. Tome svedoči i činjenica da je više od 100 000 ljudi prisustvovalo Viktorovoj sahrani u njegovom rodnom gradu Nujiu. U isto vreme izbija Francusko-pruski rat, koji je rezultirao porazom Francuske i svrgavanjem dinastije Bonaparta, te uspostavljanjem Treće republike.
Dve decenije nakon ubistva, 1891. godine, Viktor je i dalje smatran herojem, te su njegovi zemni ostaci premešteni na groblje Per Lašez, počivalište mnogih značajnih ličnosti, među kojima su Edit Pjaf, Žan Batist Poklen Molijer, Džim Morison, Oskar Vajld i mnogi drugi. Tadašnji čuveni skulptor Žil Dalu isklesao je figuru u bronzi, postavivši je u ležeći položaj, kao u trenutku smrti, sa šeširom pored desne noge. Zanimljivo je što je Dalu na skulpturi mladića istakao ispupčenje u predelu prepona, te je Viktor Noar, osim revolucionarne figure, postao i simbol plodnosti i dobrog seksualnog života.
Postoji mit da ako poljubite Viktorove usne, zagladite izbočinu u međunožju i ostavite cvet u šeširu, ostaćete u drugom stanju. Verovanje seže još dalje i obećava da će žena sigurno ostati trudna ukoliko dodirne Viktorovo desno stopalo, a da može očekivati blizance ako dodirne levo. Zbog ovog mita, pomenuti delovi statue, inače prekrivene sivozelenom patinom oksidirane bronze, postali su glatki i sjajni. Vlasti su 2004. godine podigle ogradu oko Noarovog groba da bi sprečile ovakve posete, međutim, nakon velikog protesta, ograda je uklonjena.
Tako je mladi Viktor Noar stradao zbog revolucionarnih ideja lista za koji je pisao, a njegov urednik, Paskal Gruse, osuđen je na šest meseci zatvora, nakon čega je izabran za člana Pariskih komuna, postavši član njenog izvršnog komiteta i delegat za spoljne poslove. Nakon pada Komune, 1872. godine, Gruse biva proteran u Novu Kaledoniju, a u Francusku se vraća posle osam godina i nastavlja da se bavi politikom, postavši socijalistički poslanik za 12. arondisman Pariza. Uporedo sa novinarskom i političkom, Gruso je razvijao i književnu karijeru, sarađivao sa Žilom Vernom, a izvesni istraživači će reći da su Vernovi romani Južna zvezda (L’Étoile du Sud, 1884), Petsto miliona beguma (Les Cinq Cent Millions de la Begum, 1879) i Olupina Sintije (L’Épave du Cynthia, 1885) zasnovani na Gruseovim rukopisima.
april, 2025.
