piše: Dražena Todorović
Pjer Bulez (Pierre Boulez, 1925–2016) bio je francuski kompozitor i jedna od vodećih ličnosti zapadnoevropskog muzičkog sveta, druge polovine 20. veka. Svetsku slavu Bulez je stekao zahvaljujući učešću na Letnjim internacionalnim kursevima za Novu muziku, koji su se održavali u malom nemačkom gradu Darmštatu od 1946. godine. Pored komponovanja, francuski autor je iza sebe ostavio i značajan broj eseja u kojima je iznosio svoja zapažanja o brojnim autorima i njihovim delima. Od posebnog značaja su oni koji se tiču stvaralaštva kompozitora tzv. Druge bečke škole: Albana Berga (Alban Berg, 1885–1935), Antona Veberna (Anton von Webern, 1883–1945) i Arnolda Šenberga (Arnold Schönberg, 1874–1951).
Sa ostvarenjima Druge bečke škole Bulez se upoznao pre boravka u Darmštatu, zahvaljujući svom profesoru, a nekadašnjem Šenbergovom učeniku, kompozitoru i teoretičaru Reneu Lajbovicu (René Leibowitz, 1913–1972). Upravo zahvaljujući Lajbovicu i njegovom dolasku u Darmštat 1948. godine, promovisane su kompozicija Šenberga, Berga i Veberna, čime je ujedno započeta i svojevrsna revalorizacija (vraćanje vrednosti) njihovih opusa. Od trojice pomenutih autora, francuski kompozitor je najviše naklonosti pokazivao prema ostvarenjima Antona Veberna, a učesnicima kurseva u Darmštatu savetovao je da komponuju isključivo u Vebernovom stilu, istovremeno odbacujući sve što nije bilo vebernijansko.
Kada je reč o Albanu Bergu, Pjer Bulez je iskazivao ambivalentan odnos prema opusu ovog autora. Poštovao je njegova operska ostvarenja Vocek i Lulu, ali nije gajio simpatije prema celokupnom opusu ovog kompozitora. Međutim, svakako najkompleksniji i najintrigantniji odnos Bulez je ispoljavao prema Arnoldu Šenbergu i njegovim delima.
Arnold Šenberg bio je austrijski kompozitor, predvodnik pomenute Druge bečke škole, jedna od ključnih ličnosti za uspostavljanje atonalnog sistema i tvorac dodekafonske tehnike. Šenbergovi pronalasci su nesumnjivo uticali na razvojni tok muzike druge polovine 20. veka, odnosno, prema rečima ovog kompozitora, njegov pronalazak, dodekafonska tehnika, trebalo je da obezbedi prevlast nemačke muzike u narednih sto godina.
Međutim, uvidom u Bulezovo esejističko stvaralaštvo, jasno se može zaključiti da ovaj kompozitor nije ni najmanje bio naklonjen Šenbergu i njegovom opusu. Postavlja se pitanje: zašto? Šta je to toliko smetalo Bulezu u postupcima i opusu austrijskog autora da je odlučio da jedan od svojih eseja nazove Šenberg je mrtav. Odgovor na ovo pitanje iščitavamo prvenstveno iz dva Bulezova teksta: pomenutog Šenberg je mrtav, objavljenog 1952. godine i teksta Ne baš voljeni Šenberg iz 1974. godine.
Svega godinu dana nakon smrti Arnolda Šenberga, Pjer Bulez je odlučio da napiše tekst u kome će objasniti nedostatke Šenbergovog celokupnog opusa i da na taj način izvrši svojevrsnu potvrdu smrti ovog autora. Sa Šenbergom, prema rečima Pjera Buleza, nastupa jedna od najznačajnijih revolucija u istoriji muzike kada je reč o tretmanu muzičkog jezika. Međutim, u celokupnom Šenbergovom stvaralaštvu Bulez je imao naklonosti samo za jedan kratak period, tzv. atonalnu ili preddodekafonsku fazu u kojoj se, prema rečima francuskog autora, kriju gotovo sva odlučujuća otkrića 20. veka i u kojoj je Šenberg nakratko „zaboravio na svoju potrebu da bude potčinjen prošlosti”. U ovom periodu nastao je i Pjero mesečar,Šenbergovo ostvarenje koje je izvršilo direktan uticaj na opus Pjera Buleza, prvenstveno na njegovo delo Čekić bez gospodara.
Ipak, sve to nije bilo dovoljno da francuski kompozitor ne istakne nedostatke opusa Arnolda Šenberga. Osnovna zamerka koju je Bulez uputio pomenutom autoru jeste ona koja se tiče njegove nesposobnosti da do krajnjih granica iskoristi potencijale svojih pronalazaka. Mogućnosti koje je pružala dodekafonska tehnika, kao jedan od najznačajnijih pronalazaka austrijskog kompozitora, prema Bulezovim rečima u potpunosti su bile uništene time što su smeštene u okvire tradicionalnih formi. Šenbergove težnje da opravda sopstvene novotarske postupke rezultovale su njihovim ograničavanjem i „konstrukcijom dela koja su u osnovi slična sa zvučnim univerzumom koji je tek napustio”.
Najveći animozitet francuski autor je ipak ispoljio prema delima koja su nastala u američkom periodu Arnolda Šenberga. Period u kome je austrijski kompozitor izvršio udaljavanje od dodekafonskog sistema i svojevrsni povratak tonalnom načinu mišljenja u svojim delima. Na taj način, prema Bulezovom shvatanju, Šenberg je izazvao opšti nered, katastrofu i potpuno neshvatljivo odstupanje od sopstvenih postulata.
„Istini za volju, prema Šenbergu imam više poštovanja nego naklonosti.” To su reči francuskog kompozitora koje možda najbolje sumiraju njegove stavove prema austrijskom stvaraocu i njegovom opusu. Kontradiktornost koju je Šenberg ispoljio u svojim delima, odnosno njegova potreba da vlastita dela prvenstveno poredi sa načinom stvaranja klasičnih remek-dela kojima se divio, jesu ono što Bulez nije mogao da prihvati. Na osnovu svega izloženog ne čudi zašto Bulez nije voleo Šenberga i zašto je u svojim esejima u prvi plan isticao negativne strane njegovog stvaralaštva, a potom gotovo neprimetno objasnio i one pozitivne. Za Pjera Buleza, Arnold Šenberg i njegovo stvaralaštvo uistinu su bili mrtvi!
februar, 2024.
