piše: Jasna Žarković
I ovo, 23. izdanje Zagrebačkog Filmskog Festivala (ZFF) karakteriše kvalitetna selekcija filmova, bogat prateći program i pune bioskopske sale. Moj izbor od šest filmova sadrži tematsku poveznicu „put-izbor-ljubav”.
Un poeta (Pesnik, 2025)
Scenario i režija: Simon Mesa Soto
Igraju: Ubeimar Rios Rebeka Andrade, Giljermo Kardona, Alison Kore
Kako prihvatiti pesnika a izbeći glavobolju? Nikako. Kako pesnik prihvata život a izbegava propast? Još teže. Gorkasta komedija o borbi jednog kolumbijskog pesnika da preživi u svetu koji ne podržava njegovu poetsku zanesenost. Ubedljivosti i šarmu te nemoguće misije doprinosi odabir naturščika za tumače glavnih likova.
L’étranger (Stranac, 2025)
Scenario: Albert Camus François Ozon
Režija: Fransoa Ozon
Igraju: Benžamin Voazen, Rebeka Marder, Pjer Lotin, Deni Lavan
Dostojno Kamija, znači: bravura! Mladi Benžamin Voazen donosi svog Mersoa vrlo jednostavno i svedeno „jer, život je takav”. Ključ za čitanje Kamijevog dela leži i u toj reči „jednostavno”, te je crno-bela tehnika koju Ozon bira za svoju ekranizaciju – idealna.
Kako je ovde tako zeleno (2025)
Scenario i režija: Nikola Ležaić
Igraju: Filip Đurić, Izudin Bajrović, Stojan Matavulj
Vetre, pričaj sa mnom (2025) – Zlatna kolica za najbolji igrani film; Srce Sarajeva za najbolji film
Scenario i režija: Stefan Đorđević
Igraju: Negrica Đorđević, Stefan Đorđević, Boško Đorđević
Dva srpska filma na ZFF-u, oba porodične priče o prevazilaženju tuge: zbog nedavnog gubitka ili davne traume. Toplo i potresno, u susretu s prirodom, kućom, porodičnom istorijom i odnosima…
Generacijski jaz i kako ga prevazići. Jednostavno: ljubavlju.
Sentimental Value (Sentimentalne vrednosti, 2025)
Režija: Hoakim Trir
Scenario: Eskil Vogt, Hoakim Trir
Igraju: Renate Reinsve, Stelan Skarsgård, Inga Ibsdoter Lileas, Ele Faning
Gospodin Skarsgård je glumac-bog, ali mu se Renate Reinsve vrlo približila i ovo je čisto uživanje u glumačkim bravurama kompletne ekipe. O scenariju i režiji da ne govorim. Priča u funkciji karaktera, karakteri u funkciji odnosa, odnosi u funkciji umetnosti, umetnost u funkciji karaktera i tako ukrug… Sve štima, a sve boli, sve je tako ljudski nesavršeno i zato tačno.
Jedan od nagrađivanijih filmova ove sezone, uključujući Zlatnu palmu za režiju i najbolji film. Masterpiace!
Dreams (Snovi, 2024; deo trilogije: Sex, Dreams, Love)
Scenario i režija: Dag Johan Haugerud
Igraju: Ella Øverbye, Selome Emnetu, Ane Dahl Torp
Oda zaljubljivanju, nežnosti, snovima, mašti… Za mene na prvom mestu oda pričanju priča i uticaju književnosti na život pisca. Glavna junakinja priča kako je ispisala svoje zaljubljivanje i kakav je efekat taj rukopis imao na njenu majku i baku, pesnikinju. Ispovest u prvom licu prekidaju dijalozi i naracija se vešto prepliće sa stvarnim životom: kako je zapravo bilo? Šta je svakom od njih značilo? Koliko pisac jeste ili nije svoje delo i kako ga ostavlja iza sebe kad jednom bude objavljeno…
Putovanje, porodica, istina, izbor, odgovornost, ljubav
Glavni junaci svih šest ostavrenja su na nekoj vrsti putovanja. Putuje se na sahranu majci, ponovnu sahranu babi, na pesnički festival ili u staru kuću, na snimanje poslednjeg filma. Kod ljubavnice… Ka ubistvu. Putovanje je bekstvo, potraga za sobom, nedostajanje, zametanje traga. Utešno je to što niko do kraja ne ostaje sam, čak ni Stranac, koji bira sebe kao jedinu (konačnu) istinu. Pridružuje mu se Pesnik, braneći istinu poetske stvarnosti i svoje sentimentalnosti.
Starija ćerka u Sentimentalnim vrednostima pak pokušava kroz dva izlaza: umetnost i samoubistvo, dok mlađa spas nalazi u stvaranju svoje porodice. Porodica (i vetar) pomaže Đorđeviću u procesu tugovanja, dok Ležaić šalje članove svoje filmske porodice na put kroz prošlost, ne bi li produbili osećaj pripadanja. I u Snovima je osećaj pripadanja ono za čim se traga, ono što provocira izbore: ispovest kao pomoć, umetnost kao realizacija ili potvrda, prihvatanje kao ljubav, i na kraju – izbor kao sloboda. Izbor je uvek odgovornost: i kad se od nje beži, i kad se brani po cenu života, i kad se ignoriše ili lažira. Na kraju se plaća precizno određena cena.
Svaka od ovih šest priča voli istinu. Važna joj je. Kao potvrda autentičnog puta, dobrog izbora, lojalnosti, dokumenta, dokaza postojanja… Ishodište može biti samo ljubav. Gledalac je jasno vidi ili nazire, ne uvek i akteri priča.
Nakon ovih desetak sati pokretnih slika i priča koje bi mogle biti omnibus, čini mi se da filmove koji tragaju za smislom treba prepisivati kao obaveznu lektiru sazrevanja. Kao terapiju ili konektovanje sa humanošću koja nam izmiče. U svakom slučaju, kao uživanje u umetničkoj obradi tema koje život čine vrednim priče.
Filmove Vetre, pričaj sa mnom, Pesnik, Kako je ovde tako zeleno i Snovi možete pogledati na Festivalu autorskog filma, koji traje od 21. do 28. novembra.
