piše: Dorijan Dobrić
ilustracije: Ana Trajkovski
Ljudi, u nekim određenim momentima u životu, osećaju zadovoljstvo. Ovo je osnovna pretpostavka ove rasprave, budući da je u pitanje nisu doveli ni Platon, niti bilo ko od savremenih mislilaca, a sasvim sigurno je u pitanje nisu doveli ni oni koji večno tragaju za zadovoljstvom, na vlastitu štetu ili korist. Ova pretpostavka je univerzalno prihvatljiva; skoro ju je nemoguće supstantivno napasti, a da se pritom ne dovedu osnovne intuicije u pitanje.
Problem u Platonovom dijalogu Fileb jeste odrediti šta je zadovoljstvo, te odmah potom ispitati da li je moguće da zadovoljstvo bude lažno. Kako je moguće da zadovoljstvo bude lažno? Ako ste Platon, laž i istina prevazilaze iskaze o činjenicama, matematiku i logiku i prelivaju se i u pitanja koja se tiču pojedinaca samih. Čitajući ovaj dijalog, očekivano je biti iritiran Platonom koji, po svemu sudeći, pravi problem tamo gde ga nema. Međutim, ubrzo se, kontemplacijom nad datim problemom, ispostavlja da nije tako, te rezultat ove rasprave ipak ima direktne posledice na onaj deo života pojedinca koji se odnosi na zadovoljstvo. Taj deo, sasvim izvesno, nije zanemarljiv.
Platonov Sokrat kaže sledeće: ponekad pravimo prognoze i u skladu sa tim prognozama, mi smo ili zadovoljni ili nezadovoljni. Međutim, nekad je naša prognoza neistinita, te u tom slučaju, iako je naše zadovoljstvo iskreno, te se samo ta prognoza može nazvati neistinitom, mi možemo, u širem smislu, nazvati zadovoljstvo neistinitim, jer je, bar delimično, povezano sa prognozom. Ovo sugeriše da postoji neka prisnija veza između istinitosti/neistinitosti i samog zadovoljstva. Međutim, nije moguće u potpunosti poistovetiti istinu i laž sa samim zadovoljstvom na način na koji mogu iskazi svakodnevnog iskustva biti istiniti ili lažni. Na primer, pojedinac koji uživa u kupki nakon iscrpljujućeg dana ne može smisleno da tvrdi: prija mi ova kupka, ali mi ne prija. Takođe, usled gladi, pojedinac ne može smisleno da tvrdi da mu ne prija obrok, jer telesni osećaj u trbuhu jasno sugeriše suprotno. Nema ničeg nejasnog u pitanju da li u snu, na javi, u ludilu ili u poremećenosti neko može da zamisli da je zadovoljan ne osećajući nikakvo zadovoljstvo, niti da pati, a, u stvari, ne oseća patnju. Ovi Platonovi uvidi govore da postoji očigledna veza između mišljenja i zadovoljstva. Suština je u sledećem: ako je naše verovanje u zadovoljstvo ili na neki drugi način anticipiran događaj lažno, onda greška u samom verovanju inficira zadovoljstvo.
Ali ovde se otvara još jedan problem. Nije sasvim jasno kako zadovoljstvo može biti lažno, a da pritom i dalje ostane zadovoljstvo. Ipak, jedna stvar je sasvim sigurna: zadovoljstvo nije jednostavan koncept. Platonova tendencija u dijalogu jeste da pokaže kako pogrešno verovanje inficira zadovoljstvo. To je važno upravo zato što se zadovoljstvo, prema njegovom stavu, ne može posmatrati potpuno odvojeno od mišljenja, verovanja i očekivanja. Sve ovo zvuči krajnje nepotrebno, cela rasprava deluje kao jedna pokazna majeutička vežba, filozofiranje radi filozofiranja. Međutim, sve postaje mnogo jasnije kada se napravi sledeći uvid: čitav govor o zadovoljstvu ima, pre svega, moralnu konotaciju. Platon želi da spreči mogućnost poistovećivanja uživanja lošeg čoveka sa uživanjem dobrog. Te dve stvari nikako ne mogu biti vrednosno iste. „Onda se lažnim uživanjima većinom raduju rđavi ljudi, dok se dobri raduju istinitim.”. (Platon, 39c) Ni na jednom mestu u dijalogu nije rečeno da su sama zadovoljstva loša ili dobra, ali možemo interpretirati Platona na ovom mestu tako da se kaže sledeće: loši ljudi ili uživaju na pogrešan način ili jednostavno ne uživaju. Budući da imperator koji je osvojio pola planete uživa u svojim pobedama, što je posledica razaranja, tlačenja i eksploatacije, nema nikakve sumnje da uživa u tome. Da li bi se onda ovo uživanje, prema Platonu, moglo nazvati tačnim ili pravim uživanjem? Može li zaista, istinski, da uživa čovek koji svoje zadovoljstvo zasniva na patnji drugih?
Po svemu sudeći, izuzetno je teško pitati se šta je zadovoljstvo, a da u tom ne pozovemo u pomoć neke druge pojmove: zato je Platon pribegao kako anticipaciji, tako i moralnoj dimenziji zadovoljstva. To je ono što Platonovim mislima ide na ruku, što je govor o zadovoljstvu samom nemoguć ukoliko se u samu raspravu ne uvedu drugi pojmovi ili fenomeni. Da bismo spasili ovu debatu od Platonovih ideja, možda bi bilo prikladnije pitati se kako pravilno postići zadovoljstvo i u tom smeru postaviti celu debatu. Pod spasavanjem podrazumevamo moralni aspekt užitka koji zauzima centralno mesto u Platonovoj filozofiji. Platon je vrlo ubedljivo ponudio argumentaciju koja ide linijom – loš čovek: loš užitak – dobar čovek: dobar užitak; premda postoje i užici koji su moralno neutralni. Jedenje sladoleda leti, na primer, predstavlja užitak koji nije povezan za moralnom dimenzijom.
Ukoliko, bar na trenutak, zadovoljstvo postavimo kao telos koji nema nikakva svojstva, imaćemo verovatno veće izglede da bolje razumemo šta znači uživati. To ne znači, razume se, da samo zadovoljstvo nema nikakva svojstva; samo ćemo govoriti o prostom postizanju zadovoljstva, što nam može potencijalno pomoći pri razumevanju zadovoljstva po sebi.
Čovek može da se zadovolji, čini se, na dva načina – telesno i intelektualno. Jednu stvar valja ukloniti iz rasprave: ovde se ne misli na čuvenu podelu na viša i niža zadovoljstva Džona Stjuarta Mila (John Stuart Mill), jer on izjednačava viša zadovoljstva sa mentalnim, gde su niža poistovećena sa telesnim. Takva vrsta hijerarhijske distinkcije anahrona je za raspravu o Platonu, te bi je trebalo staviti po strani. Naime, ponovimo, još jednom, osnovnu pretpostavku: ljudi osećaju zadovoljstvo. Zadovoljstvo može da oseća ljudsko telo, a može da oseća i ljudski um. Za obe vrste zadovoljstva je potrebno mišljenje, odnosno ono što se na grčkom naziva dianoia. Ukoliko bismo odstranili mogućnost mišljenja, aktivnog učestvovanja ljudskog uma u formiranju verovanja, a potom i uživanja, percepcije u našem umu bi bile haotične, neprozirne, neuvezane. Lako je zamisliti kako proces mišljenja pomaže pri dostizanju intelektualnih zadovoljstava, te ćemo se sada fokusirati na to kako ona doprinose telesnim.
Zamislimo osobu koja je žedna u Beogradu na ulici tokom jula meseca. Poznato je da je Beograd često nepodnošljiv u letnjim mesecima. Osećaj u telu izaziva nagon za pićem, te se javlja misao: ako popijem vode, više neću biti žedan/na. Osoba kupi flašicu vode i zadovolji svoju potrebu. Zadovoljstvo koje osoba oseća prilikom ispijanja vode je više epifenomen zadovoljavanja nasušne potrebe ljudskog bića. Nema nikakvog smisla govoriti o zadovoljstvu u kontekstu pukog preživljavanja. Živa bića moraju da se hrane da bi opstala. Ne deluje logički prihvatljivo mešati zadovoljstvo sa onim što je neophodno.
Platon, kada govori o žeđi, nigde ne upotrebljava reč zadovoljstvo ili zadovoljiti (hedesthai), već govori o želji (epithumia). Taj uvid za našu raspravu znači sledeće: želja mora da se ispuni, a zadovoljstvo ne mora. U rečenici koja glasi: želim da postanem pilot, reč želim se upotrebljava samo generički, te bi filozofska preciznost iziskivala sledeće: zadovoljilo bi me da postanem pilot – jer popiti vode jeste neophodno, a postati pilot je stvar jednog intelektualnog zadovoljstva. Dakle, zadovoljstva su predmet nečega što nije neophodno, dok želje jesu.
Tek sada ispunjavamo obećanje dato u prethodnim pasusima: objasniti kako mišljenje učestvuje u telesnim zadovoljstvima. Idealan primer za to je viski. Ispijanje viskija uključuje probanje, testiranje, razmišljanje o ukusu, potragu za onim aromama koje prijaju pojedincu – sve to podrazumeva proces mišljenja. Postojanje somelijera, master blendera i ostalih eksperata za alkoholna pića jasno sugeriše da alkohol nije puka prečica do pijanstva, već je epicentar sam ukus, a dolazak do vrhunskog ukusa, odnosno užitka, zavisi od agenta i njegovog rada na samom užitku. Isti princip je moguće sada primeniti na hranu, seks i bilo koju drugu vrstu telesnog zadovoljstva. Intelektualna zadovoljstva, razume se, nije moguće objasniti bez pozivanja na mišljenje. Da bismo uživali u džezu, klasičnoj muzici ili bilo kojoj muzici, neophodno je da razumemo i promislimo; muzika, čak i u svojoj najprimitivnijoj formi, nije moguća bez mišljenja. Uživanje u muzici, te u umetnosti uopšte, uvećava se sa uvećavanjem promišljanja. Sa druge strane, doživljaj umetničkog dela spada u domen estetske rasprave, te prevazilazi naše trenutne potrebe.
Međutim, druge vrste intelektualnih zadovoljstava, kao što je prijateljstvo, isto ne mogu da se dožive bez sposobnosti koje na ovom mestu nazivamo dianoia. Štaviše, ukoliko pojedinac teži ka postizanju vrhunskog telesnog zadovoljstva, učestvovanje moći mišljenja je sve prisutnije. Mladi ljudi, kada počnu sa redovnim ispijanjem alkohola, često znaju da preteraju i, usled prevelikog unosa, povraćaju. To se događa upravo zato što ne poznaju svoje telo, ne razumeju koja količina alkohola je dovoljna za teško pijanstvo. Shodno tome, užitak u ispijanju alkohola ne postoji, već prerasta u mučenje, mazohizam. Teško pijanstvo, samo po sebi, ni na koji način ne može da bude užitak. Dozvoliti da alkohol obuzme, preuzme kormilo u ponašanju i odlukama ne predstavlja pravo zadovoljstvo. Za osobu koja se dovede u takvo stanje se ispravno kaže da ne zna da pije, što samo znači da osoba ne zna pravilno da uživa u alkoholu. Pijanstvo bi trebalo da bude srećna okolnost ispijanja dobrog alkohola, a ne sam cilj ispijanja alkohola. Potrebno je mnogo znanja i truda da bi se otkrila količina koja pojedincu prija, a za to je potrebno promišljanje i intenzivan rad na dostizanju vrhunskog užitka. Koristili smo alkohol samo kao primer, ne želeći da promovišemo nezdrave životne navike. Ovaj princip je lako primenljiv na svemu ostalom u čemu je moguće uživati.
septembar, 2026.
