Piše: Maša Antonijević
Novi film Fila Lorda i Kristofera Milera delo je naučne fantastike zasnovano na knjizi Endija Vira. Projekat očajnički pokušaj, kako glasi prevod naslova (originalno Project Hail Mary) prati Rajlanda Grejsa, nastavnika kojeg život jednog dana odluči da baci na zvezdane staze, kada se ispostavi da je on naša jedina nada – čovek odabran da spasi svet. Mada ovaj opis zvuči impozantno, Grejs, kog tumači Rajan Gosling, nije sasvim siguran da je dorastao zadatku – niti kako je uopšte dospeo na svemirski brod. Svetlosnim godinama udaljen od kuće, dezorijentisan i sam, odlučuje da živi dan po dan i polako rasplete klupko misterije. Dobro je što sreća prati hrabre; ili barem one koji se hrabrosti uče.
Smešten u bliskoj budućnosti, film obrađuje apokaliptičan scenario. Naime, pojavili su se organizmi koji proždiru zvezde, a koji se tako milo zovu astrofagi. Njihovo postojanje pretnja je i za naše Sunce, te je čitava situacija prilično ozbiljna – život ili smrt ozbiljna. Jedan od najpreciznijih opisa žanra naučne fatastike pružila je spisateljica Ursula Le Gvin u predgovoru svoje knjige Leva ruka tame. U tim redovima ona je objasnila da naučna fantastika nije o budućnosti koja nagađa, već o misaonim eksperimentima koji u određenom času i određenom vremenu deluju sasvim u skladu sa sadašnjim trenom. Pisci ovog žanra ne predviđaju, niti propisuju, nego opisuju određene aspekte psihološke stvarnosti. Naučna fantastika je metafora koja se od ostalih oblika književnosti razlikuje po baratanju novim metaforama koje crpi iz onoga što uveliko dominira savremenim životom – putovanje kroz svemir jedna je od tih metafora. Za sve što se u naučnoj fantastici dešava postoji seme u trenutnom momentu.
Ako govorimo o sadašnjem trenutku, nikad očiglednija pretnja od globalnog zagrevanja i nestanka pijaće vode jeste apokaliptični scenario. Međutim, kao da nije dovoljno alarmantan da ujedini neujedinjive. S te strane, mnogi su nakon gledanja filma zaključili da je najnerealističniji aspekt premisa koja počiva na sporazumnom dogovoru svih svetskih moćnika koji su se udružili da spasu Zemlju. Skepticizam je ovde opravdan, ali ko zna – možda bi se pred zajedničkom svemirskom pretnjom svetske vođe i uspele ujediniti. Ipak, za to je neophodno da čovek uvidi svoju malenkost i sebe iskreno postavi u poredak stvari, kao krhki splet okolnosti. Jer svi potezi koji se donose motivisani željom za sticanjem prevlasti proističu iz predubeđenja da je čovek centar sveta. Pa eto, ta sloga u Projektu očajnički pokušaj verovatno i jeste element filma žanrovski najviše naučnofantastičan.
Priča je, zapravo, sasvim jednostavna: prijemčivi i nesnađeni protagonista biva bačen u situaciju koja se čini kao prevelik zalogaj, da bi na svom putu naučio šta znači imati prijatelja na ovome svetu (ili između svetova) za kog je vredno podneti žrtvu. Narativni tok je zanimljiv: postoje dve paralelne priče, od kojih je jedna na Zemlji, gde se otkriva katastrofa koja će se dogoditi ukoliko se ništa ne preduzme, a druga na svemirskom brodu, gde je Grejs sam samcijat, jer njegove kolege nisu preživele put. Ovakav pristup približava nas glavnom junaku jer nam se njegova priča otkriva istovremeno kada i njemu, kroz iznenadne prohujke i prisećanja koja mu katkad pomognu da odgonetne nešto, a povremeno se ukazuju u obliku dela slagalice koji kao da se nigde ne uklapa i svojom pojavom samo još više zbunjuje.
Bilo kako bilo, ova udica je efektna, pogotovo u trenutku kada se dve linije pripovedanja susretnu. Pomenuti susret dolazi u pravi čas i priči daje kulminacijski momentum, kompozicijski smislen, a i narativno uverljiv. Grejsu kroz ceo film fali smisao koji proizilazi iz prisnosti, iz svesti da je nešto na kocki – a da bi nešto bilo na kocki, potrebno je nekog drugog staviti ispred sebe. Njegov lik ima jako lep razvojni put. Radnja počiva upravo na neizvesnom odgovoru na pitanje: kako je jedan školski nastavnik, čiji je predmet praktično svet oko nas, završio u svemiru, na misiji da spase svet? I šta je leteći objekat na koji je nabasao? Ima li koga u njemu? Kako uspostaviti komunikaciju sa drugim oblikom života? Zaboravite na vodu na Marsu – ima li prijatelja u svemiru?
Nisam mogla, a da ne pomislim na Dolazak (Arrival) iz očiglednih razloga. Stupanje u dodir sa vanzemaljskim oblikom života u pomenutom filmu predstavljeno je temeljno, dok je ovde taj deo vrlo zbrzan. Par sekvenci neverbalne komunikacije, razmena drangulija, pokušaj prvi, drugi i eto kompjutera koji jedno potpuno strano biće koje ne govori ljudski prevodi na engleski. Verujem da je ovaj deo u knjizi detaljnije opisan, ali u filmu je uprošćen na način koji zahteva previše suspendovanja neverice. Susret sa vanzemaljskom inteligencijom ipak jeste kompleksna tema van granica našeg poimanja i meni je neuverljivo da je tako glatko protekao. Ipak, u funkciji priče vrši posao jer tema filma nije nužno lingvistička, kao što je slučaj sa Dolaskom, koji se zasniva na Sapir-Vorfovoj hipotezi. Ideje koje ovde prevladavaju jesu univerzalnost prijateljstva, požrtvovanosti i herojstva, ali u tom smislu, film podseća na hrpu tematski sličnih ostvarenja, samo je, eto, ovaj smešten u svemiru, koji je više pozadina nego pokretač radnje.
Muzika je izvrsna, a postoji i jedan, slobodno mogu reći, nesvakidašnji muzički događaj, a to je karaoke interpretacija pesme Harija Stajlsa Sign of the times u izvedbi Sandre Huler koja igra Evu Strat. Po prvi put sam zapravo poslušala reči pesme i emotivno ih doživela. Eto šta dobroj glumi polazi za rukom. Šalu na stranu, svedena gluma Sandre Huler odiše strogoćom i autoritativnošću koja nimalo nije glasna, ali pleni – njeno prisustvo postojana je linija u odnosu na koju Rajan Gosling može da bude šeprtljast, nesnađen, vickast i razigran. Ovaj duo neočekivan je, ali spoj je sasvim na mestu i umnogome je razlog zašto film funkcioniše.
Verujem da je gledanje ovog filma na velikom platnu poseban doživljaj, ja sam ga gledala u kućnim uslovima, pa mi je ta veličanstvenost svemira ostala nedorečena. Na svemirskom brodu postoji jedna prostorija u kojoj je moguća simulacija bilo kog zemaljskog predela, pa tako Grejs odlazi čas u šumu, čas u grad, čas na plažu. Ti pozadinski prizori su jako pametno osmišljeni, jer osim vizuelne lepote, dočaravaju osećaj usamljenosti u svemiru i novostečenog poimanja bogatstva Zemlje koje je moguće jedino kada se posmatra sa distance – baš kao što čoveka koji je napustio svoj zavičaj sve njegove običnosti zasene svaki put kada mu se vrati. Baš takva nostalgija utkana je u kadrove u kojima je on sam ili sa svojim novim prijateljem sa kojim deli slike svoje domovine – Zemlje.
Neupitno, previše je očekivati od jednog holivudskog filma da zadovolji sve potrebe gledalaca, da bude i naučno potkrepljen i da donese uzbudljivu priču o prijateljstvu i vizuelno bude fantastičan, tako da je razumljivo da nešto mora biti stavljeno u drugi plan. Priča o bliskosti, žrtvi, slozi i borbi za opstanak jeste lepo predstavljena, na kraju krajeva – ovo je pravi feel good film, iliti topao utešni zagrljaj od filma. Revolucionarna priča, to ovaj film nije, već je klasična bajka, ogrnuta u međuzvezdano ruho. Lepa i ljudski topla, ostaje blago na površini, ne ulazi dublje u filozofiju, u egzistencijalizam, u kompleksna ljudska pitanja. Za film koji se bavi kosmosom, vanzemaljcima i neistraženim, isuviše je ovozemaljski. Ali to je valjda ljudska kletva – nosimo sebe gde god da krenemo.
jun, 2026.
