Iz samo kosmosu poznatog razloga, neposredno pre nego što sam počela da čitam roman Prekasno Branke Krilović, u mislima su mi se pojavili stihovi pesme Zlatni dan Bisere Veletanlić. Nakon pročitana prva dva, da ih tako nazovemo, poglavlja romana, shvatila sam kako su stihovi neodoljivo povezani sa temom romana.

Na samom početku susrećemo se sa vremešnim čovekom i ženom koji obavljaju svoje dnevne rutine, odvojeno. Кako ćemo do kraja romana videti, oni su živote i proveli zasebno, a sudbina ih spaja u dvema tačkama. Prvih nekoliko stranica romana odaju nam autorkin očaravajući smisao za humor i kreativnost i sposobnost da nas zainteresuje za svoje delo u kojem se, već na samom početku vidimo, neće desiti ništa intrigantno ili strašno ili zbunjujuće. „Podariću vam priču o proživljenim životima, ispričaću je na duhovit i neobičan način; mogu vam garantovati uživanje, razonodu i po koju spoznaju o životu i ljudima, ali od dela nemojte očekivati ljubavne zaplete, intrige, dramatične obrte jer ih prosto nema, niti sam želela da ih bude.”, kao da nam se kroz prvih nekoliko stranica obratila Branka Кrilović ovim rečima.

Poglavlja su neduga i svako ima poetičan naslov čije razrešenje dolazi tokom čitanja. Čini mi se da bi mogli da predstavljaju i naslove pesama – Zar da sanjam Maore?, Linija na vetru, Sektor delimičnih. Ceo roman zamišljen je kao dijalog između profesora i nekadašnje gimnazijalke, njegove učenice, u kojem jedno drugom pričaju svoj život. Profesor pronalazi broj telefona učenice koju nije zaboravio tokom svih minuluh godina i oni se ponovo sreću – to je druga tačka susreta u njihovim životima. Roman nosi podnaslov Starinski roman jer je ispričan iz usta i glava ljudi u poodmaklim godinama kojima nije potrebno ništa drugo, nego da neko sasluša njihovu priču i razume je i razume njih.

Кako se dalje priča (ne možemo reći radnja jer prave radnje nema – sve je u prepričavanju, prisećanju i osećanju) razmotava kao filmska traka, saznajemo da je dvoje sagovornika proživelo živote pune davanja, praštanja, žrtvovanja. Ovo dvoje ljudi doživelo je ogromne, džinovske, neizmerne ljubavi, ali je i ostalo bez njih na vrlo tragičan, i gotovo filmski način. Zato ne mogu da se otrgnem utisku da bi ovaj roman mogao da se pretoči u film upravo zbog lakoće kojom je napisan i velikih, ali pre svega ljudskih, osećanja koje čuva u sebi.

Na prvi pogled, kao čitaocu, može nam zasmetati što ne vidimo jasnu razliku između govora profesora i učenice. Naravno, jasno nam je ko u datom trenutku priča, ali konkretne razlike u načinu pripovedanja nema. To bi moglo da se podvede pod rubriku zamerke. Takođe, stiče se utisak da profesorova priča dominira u dijalogu, kao da ima veću potrebu da odmota svoju filmsku traku do kraja pre nego što bude prekasno. Samo od sebe, postavlja se pitanje: za šta je prekasno? Za ljubav između profesora i bivše učenice? Da profesor ćerki Milici pokloni više pažnje? Da učenica ponovo bude devojčurak od devetnaest godina?

Кao posebnu crtu autorkine spisateljske umešnosti mogu istaći udaljavanje kadra. Dok jedno od sagovornika priča, koristi prvo lice, i samo odjednom se dogodi presek i u narednom pasusu vidimo treće lice, kao da ulogu pripovedača preuzima autorka ili pripovedač u romanu svoj iskaz stavlja u opšti plan i potpuno se odaljava, ponašajući se kao da prepričava scenu iz filma ili događaj o kojem je ranije čuo.

U romanu se javlja problem glavnog lika. Da li je to profesor ili njegova žena, samoživa glumica koja nije prisutna u trenutku glavnog susreta, ali koja je svakako glavna junakinja profesorove priče, jer je upravo proživeo takav život, odlučivši da voli nju. Ili je glavna junakinja romana bivša učenica koje se, zbog njene neverovatne ličnosti, profesor seća i nakon toliko godina?

Izbegavajući kliše, autorka ne spaja dvoje sagovornika u ljubav. Spaja ih u saosećanje i razumevanje i tih nekoliko susreta u kojima pomažu jedno drugom da sagledaju živote koje su vodili i na taj način se oproste od njih. Roman krije tanana osećanja svojih junaka, neizmerno razumevanje i empatiju za čoveka koji živi, odlučuje se, voli, pati, trpi, ljuti se, prašta. Takođe, naglasila bih još jednom da su duhovitost i kretivnost jake crte ovog romana i da je čitaocu jasno koliki talenat za pisanje autorka ima jer uspeva da, u romanu bez radnje i na svega stotinak stranica, razotkrije život, a to ni nama samima, u sopstvenom životu, često nije lako.

piše: Nevena Stajković

Leave a Reply

Your email address will not be published.