piše: Đorđe Petrović
Predstava Pasivno pušenje u režiji Egona Savina, premijerno izvedena 8. oktobra 2016. godine, i dalje zasmejava gotovo punu salu Zvezdara Teatra. Međutim, čini se da je humor samo sredstvo kojim ćemo lakše prihvatiti neizbežnu realnost.
Slanje sarmi ćerki koja studira u Francuskoj čini se kao sasvim bezazlen čin. Briga roditelja da im dete ne ostane gladno. Međutim, policajci aerodroma Šarl de Gol ne bi se složili sa tim. Oni se ipak prvi put sreću sa nečim tako egzotičnim. Zbunjeni mističnim sarmama, našeg Radišu zadržavaju i optužuju za terorizam. Iako svim snagama pokušava da se izvuče iz ove apsurdne situacije, nerazumevanje sve više raste. Kako se predstava razvija, apsurdnost dostiže nezabeležene granice, da čak i Amerikanci moraju da se umešaju (čudno, zar ne?). Radiša pokušava da na sve načine okonča ovu farsu, a spreman je da prihvati sve što mu se nameće. Kakva sudbina čeka naizgled bezazlenog profesora srednje škole u Srbiji, koji našu zemlju predstavlja na zamršenoj geopolitičkoj sceni Evrope i sveta?
Autor ovog komada, Nebojša Romčević, redovni profesor na Katedri za teoriju i istoriju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao glavni uzor u svom pisanju pronalazi Eshila. U intervjuu za Politiku navodi jednostavnost i dubinu kao ključne karakteristike Eshilovog opusa.Struktura Eshilovih tragedija je jednostavna, a likovi bez dublje psihološke analize – karakteristike koje se mogu očitati i u Romčevićevom komadu.
Protagonista je Radiša (Aleksandar Đurica), srednjoškolski profesor. On oseća krivicu zbog života koji mu se u društvu nameće i koji nerado prihvata. On je prototip klasičnog Srbina – voli sarme, ima bračne probleme, ćerka mu studira u inostranstvu, mrzi svoj posao, puši, maltretira podređene. Jedan od policajaca na pariskom aerodromu Šarl de Gol je Žan-Klod M’bebe (Radoslav Milenković), naturalizovani musliman koji se gadi svih emigranata koji dolaze u Francusku. Njegov kolega, Lakan (Mladen Andrejević), čistokrvni je Francuz koji na poslu najviše voli da igra kompjuterske igrice. Američki general Džek Bauer (ne Kifer Saterlend, već Marko Baćović) ostareli je ratni veteran sa debelom istorijom uvođenaja demokratije u svim mogućim državama.
Likovi zapravo predstavljaju personifikacije ovih država, njihovih ljudi i generalnog načina razmišljanja koji ih karakteriše. Srbija je ta koja je nesnađena u opštoj geopolitičkoj slici, od koje se traži da prihvati i što jeste i što nije, pa čak i da menja strane kako vetar dune. Francuska je prikazana kroz svoju migrantsku politiku, koje se gade pravi Francuzi. Amerika je prikazana kao beskurpulozna imperijalistička sila koja nameće svoje ideje zemljama trećeg sveta, nadmeno šireći svoj uticaj i politiku. Ali svi likovi su stavljeni u već viđene šablone, prate stazu od jednog klišea do drugog, prikazujući nam već bezbroj puta viđene karakterizacije.
Predstavase dotiče svih ovih tema, ponekada i na pomalo površan način. Stereotipizacijom likova Romčević uspeva da ih približi publici, što verovatno jeste i bio cilj, ali oni s vremenom postaju karikature koje je stvorila opštenarodno prihvaćena svest. Ovakvom postavkom stvari, osim toga što pogađa direktno u centar, čini se kao da u momentima gubi na snazi. Humor, koji je očito na prvu loptu, ne ostavlja gledaocima prostora za razmišljanje o dubljim temama koje su kao celina lajtmotiv predstave, stvarajući prazninu u sveukupnom utisku. Čini se da je na trenutke nedostajalo da likovi izađu iz svojih cipela i stupe u neočekivano.
U današnjoj civilizaciji nacionalni identitet predstavlja središnju tačku društvene, ekonomske i kulturne aktivnosti, pokazujući se kao isključivi princip vladavine. Koča Popović je tvrdio da je nacionalizam najniži oblik društvene svesti, upravo jer je nacionalizam najneodoljiviji identitetski mit koji, zavisno od konteksta, dovodi do gubitka sloboda, sužavanja prava drugih i izazivanja nestabilnosti i ratova. Ne moramo ići dalje od onoga što se dešavalo na ovim prostorima krajem prošlog veka. Entoni Smit definiše naciju kao populaciju sa zajedničkom teritorijom, mitovima i istorijskim sećanjima, kulturom, ekonomijom i pravima. Mnogi nacionalizmi, prema njemu, pogrešno tumače prošle događaje i mitologizuju male, netačne delove svoje istorije (tetoviranje pokojnog Žarka Lauševića kao Miloša Obilića).
Sarma je važan motiv u predstavi, jedno od omiljenih srpskih jela koje u poslednje vreme postaje simbol Srbije. Međutim, sarma originalno nije srpsko jelo, već je na ove prostore došla u vreme osmanlijskih osvajanja. Sarma koja se jede u Turskoj i ova koja se jede kod nas se razlikuju, ali svakako nije tradicionalno srpsko jelo, kakvim se predstavlja. Dakle, izbor hrane koju Radiša šalje ćerki simbolizuje i herderovski princip duše naroda, odnosno nekog vida poštovanja tradicija. Ali tradicija koje su nastale upravo da bi se očvrsnula nacionalna pripadnost u trenucima krize. Ako nastavimo da gutamo sarme, kao figurativnog predstavnika buđenja nacionalnog identiteta na pogrešnim tumačenjima, samo dajemo veći zamah mogućem ponavljanju najstrašnije istorije.
Da li smo mi Srbi zaista takvi? Da li su svi muslimani i Kinezi isti? Da li se naša svakodnevica svodi na trivijalno bitisanje? Da li je naš život ispunjen besmislenom patnjom? Da li se svi bračni parovi svađaju preko telefona? Ko zapravo podržava opoziciju? Da li svi Srbi svojima u inostranstvu šalju sarme? Zbog čega su one toliko mistične? Koga lažemo kada lažemo sebe? Kome teramo inat? Zašto sedimo na bezbroj stolica? Ovo su samo neka od pitanja o kojima bi trebalo da porazmislimo nakon gledanja predstave, jer sagledavanje drugih kultura isključivo iz perspektive sopstvenih normi, načela i tradicija može dovesti do neutemeljenih tumačenja. A to što smo ovakvi možda je isključivo naša krivica. Ili biramo da nam je teško, imponuje nam kada smo neshvaćeni.
Svakako, Pasivno pušenje predstavlja vrlo oštru i transparentna kritiku celokupnog javnog i privatnog života u Srbiji, njene spoljne politike i samog odnosa u Zapadnoj Evropi. Kada zapaljena cigareta ispusti prvi dim, pluća svih u prostoriji bivaju izložena. A mi smo samo pasivni pušači na političkoj sceni Evrope i sveta.
april, 2024.
