intervju vodila: Aleksandra Radibratović
U oktobarskom broju razgovaramo sa Vukom Ljubisavljevićem, svestranim mladim umetnikom iz Beograda. Iako je formalnim obrazovanjem stekao zvanje vajara, u svojim delima eksperimentiše različitim medijima, uz često brisanje tradicionalne podele na slikarstvo i skulpturu. Ekspresivni izraz, bogatstvo kolorita i težnja ka slobodnom izrazu stvorili su unikatan umetnički opus. Sa ciljem podrobnijeg upoznavanja Vuka i njegovog plodnog stvaralašta, dotakli smo se tema o prvim umetničkim koracima, načinu rada, predstojećoj izložbi…
Kao mali učestvovao si na Dečjem oktobarskom salonu. Koliko je to iskustvo uticalo na tvoje buduće usmerenje?
Imao sam tu sreću da kao dete vidim kako izgleda biti umetnik. I da, rekao bih sreću. Pošto još nisam siguran šta je doprinelo da mi se to dogodi. Taj događaj je ostavio trag, ili je postavio nogu da se vrata umetnosti ne zatvore, već da kroz njih uvek pomalo duva košava.
Prošlo je deset godina otkako si završio Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa ove vremenske distance, da li ti se čini da je formalno obrazovanje stega ili neophodni stepenik na putu jednog umetnika?
Pobornik sam formalnog obrazovanja. Ne zbog elitizma, nego zbog potrebe da se dožive određena iskustva u jednom promišljenom procesu. Bez formalnog obrazovanja lako čovek može da pomisli da je bolji nego što jeste, pošto nije, recimo, imao priliku da sagleda istoriju umetnosti. Pored toga, jako je upitno i to – kako bi mlad čovek mogao da se nauči disciplini i istrajnosti? I kako bi uspeo da se dovoljno obrazuje da bar malo bolje sagleda svet i svoju ulogu u njemu? Naravno, za sve postoje izuzeci, i njima svaka čast.
Tvoj rad karakteriše upotreba različitih tehnika i medija. Da li imaš omiljeni? Od čega zavisi njihov izbor prilikom rada?
U pravu ste, često koristim različite materijale i tehnike, kada pokušavam da kažem nešto. Ne bih mogao da vam dam neki iskren i smislen odgovor. Jednostavno ne želim da me materijal ili tehnika sputava. Oni ili ona je samo put ka cilju. A glavni cilj je priča ili misao koju pokušavam da prenesem.
Čijoj umetnosti se posebno diviš i da li si svesno ili nesvesno pozajmljivao od svojih uzora?
Ovo je jako široko platno. Od klasičnih skulptora preko Leonida Šejke. Siguran sam da mi negde čuče tuđe reči. Pokušavam da ih bude što manje, naravno, ali na kraju dana nisam imun.
Osluškuješ li umetnički ukus publike i da li te to nekada preusmeri ili udalji od prvobitne ideje?
Svaki umetnik bi rekao NE! Kako to da se neko dodvorava, kuda to vodi, i tako dalje. Istina je negde između. Mislim da svesno sigurno to ne radim. Ali za iracionalno ne mogu da kažem.
Da li ti je realizacija nekog dela izazvala toliku glavobolju da si odustao od daljeg rada?
Obično nesanicu. Tako se manifestuje kod mene. Nema odustajanja, samo može da se desi da nisi zadovoljan ishodom.
A da li si posebno vezan za neko delo ili posebno ponosan na njega?
Kada sam bio dečak, napravio sam jednog medveda od gline koju mi je deda iskopao sa naše njive. Ja sam i dalje ubeđen da je to moja najbolja skulptura. Nažalost, to ne mogu da utvrdim, pošto je spletom okolnosti ta skulptura uništena u požaru. Svakako ću je pamtiti.
Kako teče tvoj stvaralački proces? Imaš li neki ritual ili dnevni raspored kog se držiš? Da li je pandemija uticala da se nešto promeni u tvom načinu rada?
Nemam rituale, sem šoljice kafe ujutru i nekoliko cigareta. Sve ostalo je prilično haotično. Dođe i prođe. Ili te dugo muči u mislima dok ga ne napraviš. Pandemija mi je dala malo više vremena za sebe, što je bilo blagorodno za stvaralaštvo.
Radiš li isključivo na osnovu svojih ideja ili ponekad stvaraš po porudžbini?
Radim i po porudžbini, naravno. Nemam tu sreću (a nisam ni toliko bio vredan) da ljudi naručuju samo moje stvari.
Da li ti se nekada desila stvaralačka blokada i kako si je prevazišao?
Ovo je teško pitanje, pogotovu drugi deo. Mislim da je upornost recept.
Od 2014. godine si član ULUS-a i ULUPUDS-a. Koliko ti u karijeri znači ovakva vrsta članstva?
Upoznavanje novih ljudi je uvek dobro. Dođe do neke razmene energije, bilo ona dobra ili loša. Čini mi se da više ima loše. Mada to je već do nas umetnika.
Imaš li običaj da poklanjaš svoja dela kolegama ili oni tebi?
Volim da poklonim ono što radim nekom kome se to zaista dopada. Ima nečeg u tome kada deo jedne tvoje priče postane deo tuđe. Dešavalo se i da kolege poklone po nešto. Nekoliko dragih radova mi stoji u kući. Koji me podsećaju na neke dobre ljude.
U tvojim delima često srećemo predstave konja. Otkud interesovanje za ovaj motiv?
Odakle da počnem priču o njima? O tim vernim saputnicima sirove snage prirode, koji vekovima nose junake u nove avanture; Kulašima, Đogatima, Jabučilima… Ili da počnem sa neukrotivom lepotom koja postoji sama za sebe. Nisam ni sam siguran. Mislim da se ideja slobode uvek nalazila na leđima konja u nepreglednoj stepi ispred njega.
Bavio si se 3D dizajnom figura inspirisanih mitologijom. Da li si imao u planu da se posvetiš kreiranju društvenih ili video-igara, koristeći svoje figure?
To je već primenjena umetnost. Ovo je za neki drugi put.
Šta misliš o društvenim mrežama kao načinu promocije umetnosti?
Dopada mi se kako su određene društvene mreže prigrlile umetnost. Mislim da nikad više ljudi na svetu nije lakše moglo da dođe do umetinina. I da bar na taj milisekund uživa u njima.
U novembru će u Digitalnom omladinskom centru u Novom Sadu biti održana tvoja izložba Kolektivno nesvesno. Šta ćemo moći da vidimo tom prilikom?
Da, putevi su se tako isprepletali da sam imao sreće da upoznam ljude iz Centra za kulturnu obnovu Arheofutura, koji su mi pomogli da organizujem/organizujemo izložbu. Glavna skulptura na toj izložbi biće Izbrisana. Skulptura posvećena srpskim, jevrejskim i romskim žrtvama ustaškog terora u Jasenovcu i na prostoru Nezavisne Države Hrvatske. Na postamentu skulpture je tekst – Pesma o Jasenovcu Dobrice Erića. Biće tu još nekoliko figura koje nose sećanja sa sobom. Proterani, skulptura posvećena Srbima iz Republike Srpske Krajine, Vila sa Košara kao oda junacima koji nisu poklekli pred mnogobrojnijim neprijateljem. Biće i nešto veselijih tema, nekih manjih intimnijih priča. Malo slovenske mitologije i, naravno, koji konj. Najbolje da pogledate sami. Ja ću se potruditi da sve bude pristojno napravljeno.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Ipak će ovo ispasti najteže pitanje. Treba odabrati. Evo nek bude nešto svežije. Preporučio bih da pogledaju The Green Knight. Meni se dopao. Nadam se da neću nekom protraćiti koji sat života. Ali ako se i to desi, nije bilo obavezno poslušati me.
oktobar, 2021.
