Volapik – jedan pokušaj

piše: Pavle R. Srdić

Između decembra 2024. godine i februara 2025. godine, u tri teksta objavljena u našem časopisu, posvećenima istoriji esperanta, esperantu kao jeziku i esperantu kao kulturnom fenomenu, pokušao sam da čitaocima dočaram pojedinosti o esperantu, najrasprostranjenijem svetskom konstruisanom planskom jeziku, koji je davnih dana prevazišao striktno jezičke uzuse i svoje mesto našao u humanistici ljudskog roda. Izučavajući ovaj jezik i njegove domete, naišao sam i na činjenicu da ovo nije bio prvi pokušaj da ljudsko biće konstruiše kakav planski jezik za međunarodnu upotrebu. I, gle čuda, jedan savremenik esperanta je to pokušao biti pre njega.

Priču o volapiku sam ostao dužan, jer bez prikaza njegovog koncepta i njegove sudbine, teže se uočava zašto je esperanto zaživeo i nadživeo volapik – praktično, preoteo mu presto na vrhu popularnosti planskih jezika. Nije ni čudo da neki od onih koji čitaju ove redove prvi put i čuju za volapik. Pa, krenimo.

Volapik (od volapičkog Volapük, što u prevodu znači svetski govor, jezik sveta) jeste međunarodni konstruisani, planski, pomoćni jezik čiji je tvorac Johan Martin Šlejer, rimokatolički fratar iz Konstanca i prvi cifal Volapik pokreta (cifal – na volapičkom poglavica, šef). Za razliku od Zamenhofove inspiracije, koja je dolazila iz višejezične sredine iz koje je poticao, Šlejer je imao čisto altruističan motiv – jedan od njegovih parohijana je imao muku da komunicira sa svojim sinom u Americi, a pisma su se vraćala kao neuručena, jer njegov rukopis nije bio razumljiv američkim poštarima. Iako njegov rad na internacionalnoj abecedi nije urodio plodom, jednom prilikom mu se u snu javio sam Gospod, koji mu je poručio da ne očajava, nego da istraje u svom radu. Te 1879. godine, Šlejer stvara osnove volapika, a 1880. pravi prvo monografsko delo o ovom jeziku. Za razliku od Zamenhofa, Šlejer se ne koristi svojim čedom – to čine drugi lingvisti, koji ubrzo stvaraju gramatiku i rečnike na ovom jeziku. Volapik biva prihvaćen u međunarodnim jezičkim krugovima – štaviše, na trećem kongresu volapika u Parizu 1889. godine – dakle, šesnaest godina pre Bulonjskog kongresa esperantista – radni jezik je bio volapik, a ne neki od prirodnih jezika.

No, tih godina, kada je uspeh volapika bio globalan, u samom vrhu jezičkog vođstva, događala su se previranja. Nažalost, upravo nefleksibilnost aktera ovih previranja dovešće do opadanja interesovanja, pa i same propasti volapika kao jezičkog projekta. Naime, poput Esperanto akademije, kao globalnog tela koje je bilo zaduženo za razvoj ovog jezika, tako je postojala i Volapik akademija. E, upravo ovo telo je zagovaralo reforme i promene u volapiku, jer je uočeno da je krutost jezika otežavajuća prilikom korišćenja, ali i difuzije samog jezika na nove jezičke prostore. Naspram ovih reformatora stao je Šlejer, koji se ovome protivio, štiteći originalnost i integritet svoga jezičkog čeda. I ovde možemo povući jednu paralelu – Zamenhof, kao otac esperanta, nije bio zatvoren za novosti i korekcije, a sebe u ovoj ulozi video je kao patrijarha i misionara svoga jezika, za razliku od Šlejera, koji je držao da je on alfa i omega volapika, a to je išlo toliko daleko da je on bio taj koji je proglašavao nove reči, postavljao pomesne šefove volapičkih društava i slično. Navedeno, kao i sama pojava esperanta, dovodi do naglog pada interesovanja sledbenika za volapik, stvaranja novih, kratkodašnih podvarijanti ovog jezika, a čitavi volapik klubovi prerastaju u esperanto klubove! No, da li je to bio kraj?

Pod inicijativom cifala Arija de Jonga, 1931. godine konačno – ali, pomalo kasno – dolazi do revizije volapika, poznate i kao Volapük Nulik, na volapičkom novi volapik, a koji se ogledao u izvesnim gramatičkim promenama i uvođenju foneme r u jezik. Jezik je doživeo renesansu u Nemačkoj i Holandiji, ali, dolaskom Hitlera na vlast, biva zabranjen, kao i esperanto, i od ovog udarca se volapik nikada neće oporaviti.

Na vratima novog veka, procena je bila da samo dvadeset ljudi na čitavoj planeti govori ovaj jezik. No, stari je zaključak da nije važan broj, ako su ljudi pravi zaljubljenici i poštovaoci onoga što rade i zastupaju. Tako je došlo do jednog iznenađujućeg trenda na Vikipediji. Naime, 2007. godine, Vükiped, tj. Vikipedija na volapiku je dosegla broj od preko 112 000 članaka. Ovakav iznenadni skok broja članaka delo je jednog entuzijaste, koji je uz pomoć tehnologije, za kratko vreme generisao i podigao veliki broj članaka na sajt, a u cilju popularizacije samog jezika.

Što se samog jezika tiče, volapik je jezik u kojem se nalazi najviše reči engleskog porekla, a zatim nemačkog, ruskog, francuskog, italijanskog i španskog. Za razliku od esperanta, koji je originalno ili pak uz neke minorne promene usvajao reči iz drugih jezika, Šlejer je većinu reči menjao do neprepoznatljivosti, što, naravno, jezik čini težim, jer praktično znači kreaciju novih reči. Alibi za tako nešto mu je bilo geslo volapika, koje je sam ustanovio, da sve reči moraju biti jednosložne – što je naišlo na čuđenje, pa i podsmeh savremenika, a suštinski predstavlja jedan od razloga zašto su ljudi odustajali od izučavanja jezika u kojem biste morali da učite preko 40 000 novih reči!

U odnosu na sam esperanto, može se reći da je volapik doživeo interni kolaps i poraz. Sve što je sokolilo esperantiste – lakša gramatika, pravila o kojima se može diskutovati i kojima se može doprineti, a da se ne menja njihova suština, bolje iskorišćena aglutinativnost – bilo je kamen spoticanja volapikista, naročito njegovog tvrdoglavog tvorca, koji ni za jotu nije odustajao od svoga, pa i po cenu da pocepa i ubije sopstveni jezički pokret, u čemu mu je dobrano i uspelo. Volapikisti nisu bili skriveni esperantisti, već samo ljudi koji su zaista želeli jedno – da se stvori međunarodni pomoćni planski jezik sa jednostavnim rečnikom, gramatikom, podesnim načinom za učenje. To sa sobom donosi esperanto – a volapik? Za sobom je ostavio posledice samovolje vrhuške pokreta, zahtevnu gramatiku, potpuno novi vokabular u odnosu na bilo koji svetski jezik, klasičan pešački način učenja i nikakvu fleksibilnost reformisanja u pogledu daljeg pojednostavljenja jezika i njegove globalne difuzije. Ali, ne treba biti suviše kritičan. Ipak, na volapiku su se pokazali simptomi svih dečjih bolesti međunarodnih planskih jezika, ali i neke mogućnosti i prednosti. Evo, na primer, esperanto pokret je kostur svog organizovanja preuzeo iz volapika. Takođe, mogućnost difuzije kroz glasila ili putem pisama, kao i stručna polemika i kritika, jeste nešto što se brusilo na volapiku, a u čije cipele je, organizaciono, ušao i sam esperanto i dobro mu je došlo.

Volapik danas

Procenjuje se da ovaj jezik govori nekoliko desetina govornika – o maternjim govornicima, kao kod esperanta, nema ni govora. Međutim, ako je jedan kuriozitet kod volapika posebno interesantan, to je taj da je volapik – jezik naučnika! U ovom trenutku, procena je da nema, nazovimo ih, entuzijastičnih govornika volapika, koji veruju u njegovu poruku i misiju učeći ga, već da su to uglavnom ljudi koji se bave planskim jezicima i koji su ovaj jezik naučili što za stručne potrebe, što iz neke vrste korisnog hobija, sabirajući i druge veštačke jezike u svoju riznicu znanja. Nije ni čudna izjava da ima više volapikologista nego volapikista! Ladikos!