Ove godine Englezi su (opet) izbacili odličnu mini-seriju Patrik Melrouz (Patrick Melrose), zasnovanu na seriji poluautobiografskih romana Edvarda Sent Obina (Edward St Aubyn). Pored želje da vas uputim na ovo delo, takođe želim da vam skrenem pažnju i na to kako ono u više aspekata odskače od standardnog formata igranih serija na koje smo navikli.

Već u prvim minutima prve epizode saznajemo da je glavni lik, Patrik, dobro situirani narkoman, da mu je umro otac kojeg je mrzeo iz dna duše i naslućujemo da je upravo zbog njega i postao zavisnik. U tih par minuta nam je data i tema cele serije – borba sa teškim drogama, a koja zapravo nikad nije čista borba sa fizičkom zavisnošću, već sa demonima koji su do nje i doveli.

Mada je to uzbudljiv i intrigantan početak, celokupan ostatak epizode je posvećen neinovativnom prikazivanju uživanja opijata, te je nemoguće a da ne pomislite kako će cela serija biti samo petočasovna verzija Trejnspotinga. Dobar deo trejlera se sastoji upravo iz scena ove epizode, ali, ukoliko vas trejler ili ovaj tekst zaintrigiraju da odgledate seriju, imajte na umu da Patrik Melrouz nije zabavnija, aristokratska verzija Mi deca sa stanice Zoo. Pre bi se moglo reći da je prva epizoda samo prvi čin predstave, u kojem Benedikt Kamberbač odlično skida džankija u krizi, ne bismo li se upoznali sa fizičkim, mentalnim i duševnim stanjem glavnog lika.

Druga epizoda nas vraća u njegovo detinjstvo i to je druga stvar na koju treba obratiti pažnju. Mada se reditelj Edvard Berger trudi da svaku epizodu ograniči na jedan period, radnja nije linearna. Često nas, kroz maglovito sećanje glavnog lika, baca u različite momente Patrikovog života, te je malo teže pohvatati konce šta se tačno dešava i kada. U ovoj epizodi se nalazi drugi najbolji performans (a možda i prvi; sorry, Benedict) od strane Hjuga Vivinga u ulozi pokojnog oca našeg junaka. Sigurno poznatiji kao negativac blokbastera (Agent Smit – Matriks, Crvena lobanja – Kapetan Amerika), tvrdim da vam se ni zbog jedne od tih uloga neće naježiti koža kao kada igra Dejvida Melrouza. Možda zato što sada igra ljudsko biće, koje je pritom zasnovano na istinitoj osobi, ali iskreno verujem je to do čistog glumačkog umeća. Na našu žalost i na strahotu, poverujemo da tako nesrećne i zle osobe stvarno postoje.

Treća, četvrta i peta epizoda, mada nisu eksplicitne kao prve dve, srž su i srce serije, te ih neću prepričavati, već samo dati par opštih zapažanja. Centralne su jer tek u njima gledamo borbu  bivšeg (?) narkomana sa društvom, prijateljima, porodicom i, na kraju, sa samim sobom. Sve što je trebalo da znamo iz prethodnih epizoda se moglo sumirati u par rečenica, ali ta prva dva čina su tu kako bismo se bolje upoznali sa prirodom i poreklom Melrouzove zavisnosti.

U ove tri epizode sporedni likovi sve više dobijaju na značaju i, mada su odlično napisani i isto toliko dobro odglumljeni (Jennifer Leigh, Jessica Raine, Pip Torrens), lako mogu zbuniti gledaoca. Prvo, zbog same nelinearne prirode priče, ali mnogo više jer smo, putem američkih filmova i serija, navikli da nam se apsolutno sve nacrta. Ne saznajemo prirodu tih likova, niti motive njihovih postupaka, te nam nije sve najjasnije. Ali ne brinite, nije ni glavnom junaku, jer ovo nije serija o Patriku Melrouzu, vec serija Patrika Melrouza, ispričana kroz njegovu perspektivu. Znamo samo onoliko koliko zna i sam Patrik, ništa manje, ništa više, te mnogo lakše saosećamo sa njim.

Serija se takođe bavi, mada ne direktno, engleskom aristokratijom, ali i višom klasom uopšte. Na Patrikovom putu mu nesumnjivo pomaže porodično bogatstvo koje je dovoljno za izdržavanje,  plaćanje jako skupe navike i sve to bez prodaje celokupnog nameštaja. Naravno, postavlja se pitanje da li mu to bogatstvo pomaže pri ozdravljenju ili je zapravo jedan od uzroka njegovih problema. Odatle, nije teško povući paralelu sa celokupnim engleskim društvom i pitanjem koliko im je njihova kolonijalistička istorija (koju predstavljaju Patrikov otac i njegovi prijatelji) pomogla, a koliko ih je zarazila potencijalno neizlečivom bolešću.

Ukratko, serija nema preterano razvijenu radnju, već je akcenat na unutrašnjem životu ljudskog bića, koji je generalno teško ekranizovati. Ipak, Benediktova gluma i scenario Dejvida Nikolsa uspevaju u tom nezahvalnom zadatku i stvaraju Patrik Melrouz – ostvarenje koje budi iskrenu empatiju i koje nijedan ljubitelj psihološke drame ne sme propustiti.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.