Mladi istoričar Džon Maluf našao se u neprilici kada mu je 2007. godine izdavač knjige koju je pisao zatražio dvesta dvadeset starih i kvalitetnih fotografija Čikaga. Ne znajući kako drugačije da ih nabavi, Džon se uputio u lokalnu aukcijsku kuću u kojoj je, za manje od četiristo dolara, otkupio kutiju u kojoj se nalazilo deset hiljada negativa nepoznatog fotografa, snimljenih uglavnom šezdesetih godina. Počevši da ih razvija, Džon je otkrio da su pripadali izuzetno talentovanom fotografu za kojeg nikada pre nije čuo. Potraživši na internetu ime ispisano na kutiji, Džon je otkrio da ni Gugl nikada nije čuo za nju. U tom trenutku Vivijen Mejer bila je potpuno nepoznata, a jedini trag koji je slučajni pronalazač imao bili su negativi koji su obećavali dobru priču.

Džon je zato potražio kupce koji su tog popodneva u aukcijskoj kući otkupili ostale kutije potpisane istim imenom i nagodio se sa njima. Dve godine mu je trebalo da sakupi svu imovinu Vivijen Mejer, prodatu kako bi se izmirio dug za zakup skladišta koje nije na vreme platila. Osim negativa i fotografija, ove kutije sadržale su i njene lične predmete, obuću, odeću, nakit i šešire, kao i račune, autobuske karte, članske kartice biblioteka i mnoštvo naizgled nepotrebnih predmeta koje je Vivijen gotovo opsesivno sakupljala. Nekoliko adresa zapisanih na ceduljama ulilo je nadu mladom istoričaru da će ući u trag gospođi Mejer. Našavši brojeve telefona koji su odgovarali zapisanim adresama, Džon je krenuo da zove njihove stanovnike i postavlja isto pitanje: „Znate li ko je Vivijen Mejer?”

„Da, ona je bila moja dadilja”, glasio je uobičajen odgovor.

izvor fotografije: https://www.nytimes.com/2014/09/06/arts/design/a-legal-battle-over-vivian-maiers-work.html

Vivijen Mejer, rođena Njuročanka francuskog i austrijskog porekla, bila je dadilja. Ovim poslom bavila se celog života živeći nekoliko godina u Njujorku, a zatim u Čikagu, gradu čiji će stanovnici i ulice postati glavna tema njenih fotografija. Oni koji su je se sećali, opisali su je kao izuzetno misterioznu ženu. Poslodavcima je uvek tražila da joj na vrata sobe nameste bravu sa ključem, fotografije i negative je čuvala u iznajmljenim skladištima umesto u kući, pa, iako su je često viđali sa foto-aparatom oko vrata, poznanici i prijatelji nisu ni slutili koliko je zaista bila posvećena fotografiji, niti koliko je bila dobra u njoj.

Većina njenih fotografija je crno–bela, mada je devedesetih godina počela da radi i fotografije u boji. Takođe, mnogo decenija pre pojave Instagrama, Vivijen je svoje fotografije izrađivala gotovo isključivo u formatu kvadrata.

A bila je jako dobra, zapravo, odlična. Obavljajući revnosno posao dadilje, Vivijen je decu koju je čuvala vodila u razne avanture, ne uvek one koje su propisivale knjige o uspešnom roditeljstvu. Na više od sto hiljada fotografija koje su ostale da svedoče o njenom životu deca imaju značajnu ulogu, ali pesme nevinosti praćene su pesmama iskustva – Vivijen nije bežala od ružnog, prljavog i surovog naličja grada, te je na fotografijama moguće videti i radnike, prosjake, invalide, napuštene zgrade, kante za đubre, klanicu životinja. Ljude je fotografisala izbliza i smelo, čak i kada je delovalo da nisu blagonaklono posmatrali nepoznatu ženu koja im je hvatala lik foto-aparatom bez pitanja. Zahvaljujući velikom broju autoportreta, vidi se da je aparat držala u visini grudi, ili stomaka, te je predmete interesovanja posmatrala pravo u oči kao i oni nju, u većini slučajeva.

Može se reći da je glavni akter njene umetnosti grad Čikago, sirovost i intenzitet užurbanog života njegovih ulica, vetar koji zadiže suknje prolaznicama, deca koja brišu umrljane obraze, starci sa dogorelim cigaretama i radnici koji neprimetno, svakodnevno, sitnim koracima menjaju veliki grad u ritmu potreba i zahteva njegovih stanovnika. Vivijen je zaista bila vešti i temeljni hroničar života i promena ovog grada, te je danas, nakon Džonovog otkrića njenih fotografija, zaista nemoguće zamisliti knjigu o posleratnom Čikagu u kojoj se ne bi našla nijedna njena fotografija.

Autoportretska fotografija zauzima značajan deo njene kolekcije. Sebe je fotografisala u izlozima, prozorima i ogledalima na koja bi naišla razgledajući izloge prodavnica. Zbog toga njene fotografije često ostavljaju utisak nadrealističnih momenata, mešajući dve ravni i dva sveta – onaj u koji Vivijen gleda i onaj u kojem se vidi njen lik. Posmatranjem njenih autoportreta donekle se može steći utisak kakva je žena bila – visoka, odlučna, praktična i neustrašiva. Uvek u muškim cipelama. Uvek sa šeširom (šeširi čine sadržaj dobrog dela kutija sa stvarima ostalih za njom). Mnogo detaljnije, fotografije Vivijen Mejer govore o tome kakva je bila umetnica. Sa razvijenim osećajem za trenutak i oštrim okom koje je umelo da uhvati detalj, ona je decenijama pažljivo posmatrala i beležila lice i naličje gradova u kojima je živela i kroz koje je putovala, ljudi koje je na tom putu sretala, i sebe, kao ravnopravnog učesnika modernog posleratnog života slobodne zemlje kao što je Amerika. Fotografija koju smo odabrali za sliku meseca novembra jedan je od njenih najpoznatijih i najčešće reprodukovanih autoportreta, onaj koji će vam se pojaviti među prvima budete li guglali ime Vivijen Mejer. Jer Gugl je u međuvremenu doznao za njeno ime.

Zahvaljujući Džonu Malufu, fotografije Vivijen Mejer danas su dostupne široj publici, te ih možete razgledati na sajtu posvećenom njenom liku i delu. Od 2009. godine do danas organizovano je nekoliko izložbi na kojima su Vivijenine fotografije predstavljene američkoj i evropskoj publici iako je muzeji i dalje ne prepoznaju i ne prihvataju da njeno delo uvrste u svoje kolekcije. Godine 2013. snimljen je i dokumentarni film Potraga za Vivijen Mejer, u Malufovoj režiji, koji otkriva mnoštvo zanimljivosti iz života ove anonimne fotografkinje i koji vam preporučujem da pogledate kako biste se i sami uverili u snagu njenog talenta koji svet još uvek stidljivo otkriva.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.