Viseći vrtovi Vavilona, slika iz 19. veka, foto: Wikipedia

Vavilonsko čudo koje se nije nalazilo u Vavilonu. A možda nikada i nije postojalo.

„Vrtovi su oblika kvadrata stranice dužine oko četiri pletre (stara mera za dužinu, prim. aut.). Sačinjavaju ih lučni svodovi koji se uzdižu nad popločanim osnovama, a terase su izgrađene stepenasto, jedna nad drugom pod različitim uglovima…”; „U vrtovima se uzgajaju egzotične biljke posađene na same terase, poduprte kamenim stubovima… Potoci vode teku s visina i spuštaju se u slapovima do tla… Oni navodnjavaju sve vrtove, natapajući korenje biljaka i čineći ceo predeo vlažnim i sparnim. Tako je trava stalno zelena, a drveće buja… Ovo umetničko delo kraljevskog luksuza odaje utisak prirodnosti, jer se uticaj čoveka u održavanju ovih vrtova nikada ne vidi.”

Ovo je, poštovani čitaoče, jedan od opisa vavilonskih Visećih vrtova, u ovom slučaju od strane poznatih starogrčkih pisaca Strabona i Filona Vizantijskog. Takođe, ovo je opis nepostojeće građevine. Ipak, ublažićemo malo stav i reći ćemo da su Viseći vrtovi jedino od svetskih čuda čija lokacija nikada nije definitivno utvrđena. No, krenimo iz početka…

Danas je Mesopotamija jedno nesrećno i nesigurno mesto, usled tema o kojima u ovom časopisu, dragi čitaoče, mi nećemo pričati. Ono o čemu ćemo pričati jeste period kada je Mesopotamija bila jedna od kolevki i centara ljudske civilizacije. U današnjem Iraku, 100 km južno od Bagdada, na obali reke Eufrat, leži grad Hila, veličine Novog Sada. Desetak kilometara od Hile nalaze se ostaci Vavilona, grada osnovanog u trećem milenijumu pre Hrista. Prvu veću slavu doživljava u XVIII veku p.n.e. kada ga Hamurabi čini centrom svog kratkotrajnog Vavilonskog carstva. Nakon što je uništen, a onda ponovo izgrađen od strane Asiraca, Vavilon postaje glavni grad Novog vavilonskog carstva od 609. do 539. godine p.n.e. Smatra se da je u dva navrata bio najveći grad na svetu, i prvi koji je imao populaciju veću od 200.000 stanovnika.

Nabukodonosor II, foto: Wikipedia

Na vrhuncu slave, u Vavilonu, stolovao je O bože Nabu, čuvaj mog sina prvenca. Zapamtite ovo, poštovani čitaoče, kada vam neko spomene kako je pronašao originalno ime za svog sina ili ćerku. Ovo ime se, na izumrlom akadskom jeziku koji se govorio u Mesopotamiji, izgovara kao Nabu-kuduri-usur. Mi dotičnog gospodina znamo kao Nabukodonosora, drugog od svog imena. Kako nam Tit Flavije Josif, rimsko-jevrejski istoričar I veka, prenosi reči Berosusa, vavilonskog sveštenika boga Marduka, Nabukodonosor je izgradio viseće vrtove za svoju nostalgičnu ženu Amitu, kako bi je podsećali na njenu brdovitu domovinu Medeu. Pre nego što se raznežite, poštovani čitaoče, treba reći da je Josifov citat Berosusa jedini spis koji gradnju Visećih vrtova pripisuje Nabukodonosoru. Štaviše, postoji samo pet važnijih pisaca čije spise i opise Vavilona posedujemo i dan danas. Pored već spomenutih Strabona, Filona Vizantijskog i Josifa, tu su još Diodor Sicilijanac i Kvint Kurtije Rufus. Svi oni citiraju starije pisce, a neki čak navode i iste izvore. Konkretnih, arheoloških, fizičkih dokaza za postojanje Visećih vrtova nema. Mnogi danas smatraju da su oni jednostavno poetska tvorevina. Nemamo beleške ni o legendarnoj Amiti, zapravo nemamo podatke ni o jednoj ženi Nabukodonosora, mada politički brakovi Vavilonaca i npr. Međana ili Persijanaca ne bi bili neobična stvar.

Usled čestih ratova sa susedima, kao i zbog unutrašnjih pobuna, Vavilon je u VII i VI veku pre Hrista pretrpeo velika oštećenja. Nabopolasar, otac Nabukodonosora započeo je proces obnove grada, koji je njegov sin nastavio. Renovirani su stari hramovi, podignuta su nova, veličanstvena zdanja za brojni vavilonski panteon bogova, završena je kraljevska palata, izgrađeni su i kameni most i podzemni prolaz koji su povezivali grad preko reke Eufrat, a trostruka linija odbrambenih zidina trebalo je grad da učini neprobojnim. Ova sveopšta obnova nije bila ograničena samo na grad Vavilon. Nabukodonosor je obnovio jezero Sipar, otvorio je luku u Persijskom zalivu i podigao zid između Tigra i Eufrata kako bi zaštitio svoju zemlju od napada sa severa. Sve ovo rađeno je u velikom stilu, cilj je bio napraviti kako od Vavilona, tako i od same države čudo kojem će se diviti ceo svet. I svi su poduhvati detaljno zabeleženi. Osim Visećih vrtova. U brojnim, obimnim i detaljnim spiskovima građevina koje je Nabukodonosor podigao za vreme svoje vladavine, nigde se ne spominju Viseći vrtovi. Ni Herodot u svojoj Istoriji ih nigde ne spominje.

Kada smo rekli da arheoloških dokaza za postojanje vrtova nemamo, treba istaći mogućnost da se oni, možda, mogu naći ispod reke Eufrat, mada se istraživanja na tom mestu danas ne mogu obavljati iz bezbednosnih razloga. Dokazano je da je reka u vreme vladavine Nabukodonosora tekla drugim tokom, a da je deo grada koji sada prekriva, tačnije zapadni deo Vavilona, slabo istražen. Robert Rolinger, austrijski istoričar, smatra da je Berosus, jedini čovek koji je tvrdio da je Nabukodonosor sagradio viseće vrtove, to uradio iz političkih razloga, a da je samu legendu o vrtovima čuo odnegde drugde…

Jedna moderna teorija, poštovani čitaoče, tvrdi su se Viseći vrtovi Vavilona zapravo nalazili u Ninivi, antičkom asirskom gradu koji je pola veka do svog uništenja 612. godine pre Hrista, bio najveći grad na svetu. Uništen je od strane neobične koalicije dotadašnjih neprijatelja Vavilonaca i Haldejaca, a ruševine se nalaze prekoputa današnjeg modernog iračkog grada Mosula. Jedan od velikih asirskih vladara i graditelja beše Sin (bog Meseca) koji je zamenio svoju braću iliti Senaherib. Po ovoj teoriji, tokom vekova, Vavilon i Niniva su, usled zabune „zamenili” mesta, te su Viseći vrtovi Ninive prebačeni u Vavilon. Sad, poštovani čitaoče, ukoliko je teorija tačna, pitanje je koliko je ova „zabuna” odista to što jeste: Senaherib je u istoriji ostao zapamćen po svojim vojnim pohodima protiv Vavilona i Judeje. Štaviše, Vavilonci u toj meri nisu želeli da prihvate vlast Asiraca da su ovi bili prinuđeni da razore Vavilon 689. p.n.e. Nije teško zamisliti kako osveta Vavilonaca, nekih sedamdesetak godina posle, ne podrazumeva samo fizičko uništenje grada Ninive, jer se cigla na ciglu uvek može staviti, već i kulturno sakaćenje Asiraca u vidu brisanja podataka da su nekada posedovali najlepšu građevinu Bliskog istoka. Ipak, ovo je samo pretpostavka vašeg pisca, poštovani čitaoče, ne i zvaničan stav ljudi koji ovu teoriju zagovaraju.

Asirski zidni reljef na kom je prikazana bašta u Ninivi, foto: Wikipedia

Britanski učenjak Stefani Dalej, otkrila je složen sistem akvadukta, čija se izgradnja pripisuje Senaheribu, a za koje ona tvrdi da su pripadali 80 km dugačkom sistemu kanala, brana i akvadukta koji su donosili vodu u Ninivu, a koja je, uz pomoć Arhimedovog zavrtnja, naprave koje se često tokom istorije koristila za prenos vode, napajala više nivoe vrtova. Zahvaljujući skorom dešifrovanju tadašnjih akadskih zabeleški Stefani Dalej ovu celokupnu teoriju zasniva na pet glavnih tačaka:

  1. Reč „Vavilon” koja znači „Kapija bogova” nije nužno bilo ime samo jednog grada, već više njih. Sam Senaherib je nadenuo kapijama Ninive naziv po tamošnjem božanstvu jer je želeo da i njegov grad bude „Vavilon”.

  2. Samo Tit Flavije Josif navodi Nabukodonosora kao graditelja vrtova, i iako sam Nabukodonosor ostavlja za sobom brojne i detaljne opise u kojima sebe ističe kao graditelja mnogih objekata u Vavilonu, nijednom ne spominje vrtove. Štaviše, Diodor Sicilijanac i Kvint Kurtije Rufus jasno navode „Sirijskog” kralja kao graditelja.

  3. Senaherib je ostavio pisana dokumenta kao i dokaze svog vodenog inženjeringa. Njegov unuk, Asurbanipal imao je uklesani prikaz velike bašte na zidu u svojoj palati.

  4. Senaherib svoju palatu i vrt naziva „Čudo za sve ljude”, i opisuje proces izgradnje, kao i način navodnjavanja u vrtu.

  5. Pre bitke kod Gaugamele 331. p.n.e. istoričari koji su putovali sa vojskom Aleksandra Makedonskog imali su dovoljno vremena da ispitaju sve građevine budući da je celokupna vojska četiri dana logorovala u blizini akvadukta. Sva ova zapažanja su zapisana, i premda nisu sačuvana do danas, mnogi citati i izvodi jesu.

Uopšte, izgradnja veličanstvenih palata i vrtova je bila asirska tradicija. Ašurnasirpal II nam, na primer, daje iscrpan izveštaj o izgradnji svoga vrta, međutim, Senaherib je jedini mesopotamski kralj koji nam je ostavio zabelešku o ljubavi prema svojoj ženi, što je, poštovani čitaoče, ključan detalj kada uzmemo u obzir klasičnu priču o vrtovima koju smo spomenuli ranije.

 „A za Tašmetu – šarat, moju voljenu ženu, čiji izgled Ljubavnica Bogova učini savršenijim od svih drugih žena, sagradih palatu ljupkosti, užitka i radosti…”

 Kako ne bih poštovanog čitaoca zamorio, ukoliko nisam već, mnoštvom nepotrebnih detalja, citata i navoda, u gore navedenom tekstu sam izdvojio ono što sam smatrao kao najbitnije, kazaću ugrubo kako vodovodni sistem Ninive, preživeli spisi i klesarski radovi, a i sama geografija okoline grada, nude mogućnost postojanja Visećih vrtova. Oni su ili postojali u Ninivi, ili nisu postojali uopšte. Štaviše, usled geografije i tehnoloških inovacija Asiraca u tom vremenu, oni su gotovo sigurno bili viši i veći od bilo kojih vrtova do tada. Veličanstvena večno zelena oaza života usred pustinjskog pejzaža.

Viseći vrtovi nisu samo arhitektonsko čudo. Možda danas imaju dublje značenje nego što su imali tad. Visina napretka naše civilizacije obrnuto je srazmerna količini ljudskosti koje ulažemo u nju. Takav nam je sistem vrednosti. „Razvili smo brzinu, a zatvorili se u sebe, mašinerija koja nam pruža izobilje nas ostavlja gladnima, znanje nas je učinilo ciničnima, a pamet strogima i neljubaznima. Previše mislimo, a premalo osećamo. Više od mašinerija, neophodna nam je čovečenost, više od pameti potrebna nam je blagost i nežnost”. Sve ovo rekao je Čarli Čaplin još 1940. godine. A tamo daleko, pre 2.500 godina, u svetu koji su Stari Grci nazivali varvarskim, a nama u nasleđe ostavili takav pogled na svet, jedan muškarac je upotrebio ceolkupno znanje svoga naroda i sav svoj božanski autoritet kako bi napravio dom za ženu koju voli.

Ukoliko ste budni, poštovani čitaoče, ja bih Vam se zahvalio na pažnji. U sledećem broju čitaćete o hramu Artemide Efeske.

piše: Andrej Pipović

Leave a Reply

Your email address will not be published.