Biti ćerka jednog od najznačajnijih likova na našoj kulturnoj sceni 19. veka, Vuka Karadžića, zasigurno nije bio lak zadatak. S jedne strane Mini je pretila opasnost da ceo život provede u očevoj senci, a sa druge, opasnost da postane samo razmaženo dete uglednog oca. Mina nije izabrala ni jedno ni drugo. Ona je postala Mina Karadžić, slikarka i spisateljica.
Rođena je 1828. godine kao sedmo od trinaestoro dece, koliko su ih Vuk i Ana Marija imali. Jedino su ona i brat joj, Dimitrije, preživeli, te je u neku ruku i logična Vukova ogromna ljubav i prenaglašen zaštitnički stav prema Vilhelmini. On se ceo svoj život trudio da Mini pomogne u negovanju i razvijanju sopstvenih talenata, te je tako, čim je video kako mu mezimica lepo slika, Vuk molio ruskog cara Aleksandra II Romanova da uloži u njegovu ćerku. On je tražio trogodišnju stipendiju kako bi Mina mogla da se školuje u Italiji ili Francuskoj. Međutim, bio je odbijen. To je Vilheminu sve više udaljavalo od slikarstva i približavalo književnosti.
Bez obzira na to što svom detetu nije mogao da pruži formalno slikarsko obrazovanje, Vuk se ipak potrudio da Minin talenat ne bude proćerdan. On ju je slao na časove prvo kod bečkog kapelana Jozefa Pfajfera, a potom i kod slikara Fridriha Šilhera, no, Mina se ipak sama slikanju najviše naučila. Njena ljubav prema ovom vidu umetničkog izražavanja bila je toliko snažna da je jedna od omijenih Mininih zanimacija bila obilaženje galerija po Beču i Drezdenu i kopiranje dela velikih majstora. Ona je iza sebe ostavila negde oko pedesetak svojih radova, većinom portreta. Volela je da slika očeve prijatelje, te se tako među njenim portretima može naći Sarajlija, kao i skica Branka Radičevića po kojoj se ovaj naš pesnik godinama crtao, ali i mnogi drugi tada značajni ljudi u Bečkim krugovima.
Iako je Mina ceo život sebe zvala slikarkom, njen lik ni u književnosti nije ostao nezapamćen. Maternji jezik joj je bio nemački. Pored toga, znala je i francuski, italijanski, engleski i srpski, koji je počela da uči tek kada joj je bilo petnaest godina. Njeno poznavanje jezika bilo je besprekorno, toliko da je čak i Jakob Grim objavio upravo Minine prevode Vukovih narodnih pripovedaka na nemački jezik. No, Minino poznavanje jezika bilo je od najveće pomoći Vuku, pošto mu je ona vodila prepiske sa najuticajnijim ličnostima Evrope tog perioda.
Vukova kuća u Beču je bila stecište umetnika i učenih ljudi, a njegova ćerka pravi reprezent spoja srpske lepote i evropske kulture. Kao takvoj, udvarača joj nikada nije manjkalo. U tu kuću su mnogi zalazili. Pojedini, očarani Mininom lepotom, dolazili su i češće nego što bi bilo pristojno. Jedan od njih bio je i najveći pesnik srpskog romantizma Branko Radičević. Iako nema pouzdanih podataka da je Branko zaista bio zaljubljen u Minu, iz njegovih prepiski sa prijateljima se to može naslutiti. Kada je Branko saznao da se Mina verila sa ruskim lekarom Florom Ognjevim, on je svom prijatelju Đuri Daničiću uputio pismo koje razotkriva da ovo saznanje ne može da ga učini srećnim. On je napisao: „Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio; može biti dušu, ali telo – ne” (Ognjev je bio nizak rastom i grbav). U prilog ovome idu i pesnikovi stihovi koje je ostavio Mini u spomencu: „Pevam danju, pevam noću, pevam sele što god hoću…” kroz koje Branko iskazuje svoje uverenje da Mina nije poput drugih devojaka, već je ona mnogo više – njoj su jedino zvezde ravne.
Pretpostavlja se da su i mnoge druge ličnosti koje su posećivale Vukovu kuću gajile prema Mini nešto više od samo prijateljskih simpatija. Postoje čak i spekulacije da je i veliki Njegoš u Minu bio potajno zaljubljen i da je upravo ona pesniku poslužila kao inspiracija za jedinu njegovu ljubavnu pesmu Noć skuplja vijeka. Uzaludno su je nežnostima obasipali i pesnik Frankl, Mihajl Rajnov i veleposednik Stoinov, Minino srce je bilo teško za osvojiti.
Na nagovor oca koji je smatrao da je najvažnije da se Mina dobro uda, ona se verila za medicinara Floru Ognjeva, sina ruskog spahije. Ognjev je od Mine dobio prsten sa viticom njene kose na kom je bio ugraviran dan veridbe i njeno ime. No, već posle sedam meseci Ognjev je prsten vratio. Veridba je raskinuta i to ne zbog Minine ravnodušnosti, već zbog toga što su se njihove dve porodice strašno posvađale.
Godina 1855. bila je presudna za Minin ljubavni život. Sticajem okolnosti u Beč je te godine na lečenje došao bratanac knjeginje Ljubice – Aleksa Vukomanović. Kao i sve do sada i ovog profesora beogradskog Liceja Mina je odmah osvojila. Nešto više od godinu dana nakon poznanstva on i Mina su se venčali. Prema nekim svedočenjima, Mina je zbog njega promenila i veru. Naime, Vuk i Ana su imali dogovor da sva ženska deca budu katolici, a sva muška pravoslavci. Aleksa nije mogao da podnese da njegova žena bude druge vere i oštro je zamerao Vuku na tome što je poklekao pred Aninom željom. Kako bi udovoljila mužu, Mina je promenila veru, a sa verom i ime, te je postala Milica. No, ovo novo ime Mina nikada nije upotrebljavala.
Njihova bračna idila je trajala svega godinu dana i bila je krunisana samo jednim detetom, sinom Jankom. Godine 1859. Aleksa, koji je ceo život bio slabog zdravlja, zauvek napušta svoju ženu i dete. Od tada, tridesetogodišnjoj Mini u životu počinju da se ređaju samo tragedije. Pet godina kasnije ona je izgubila i oca, jedinog lika koji joj je bio čvrst oslonac u životu, a par godina potom i majku. Nakon očeve smrti dolazi do sukoba između Dimitrija i Mine. Dimitrije je oborio očev testament, prodao imanje u Tršiću i sav novac proćerdao. Iako su se do tada voleli blizanačkom ljubavlju, Dimitrijevo nepoštovanje očevog nasleđa duboko je potreslo Minu, te su njihovi odnosi u potpunosti zahladneli.
Smisao njenog postojanja, sin Janko, školovao se u Rusiji. Jedino je kroz njega Mina i živela, međutim, sudbina ni ovde nije rešila da joj popusti. Godine 1879. Kada mu je bilo svega devetnaest godina, Janko umire. Postoji više različitih verovanja koja su vezana za Jankovu smrt. Jedni kažu da je preminuo od tuberkuloze, drugi da je umro od zapaljenja pluća, a treći da je poginuo u takozvanom amerikanskom dvoboju – izvukao je crnu kuglicu i morao je sebi da oduzme život.
Nakon toga, Mina je nestala sa bečke scene. Nekada visprena i ugledna devojka koja je po balovima igrala kola, sada se u potpunosti povukla u osamu svoje sobe. Redovno je posećivala groblja, i to je bilo jedino mesto na koje je išla, sve dok se konačno 1894. godine nije spojila sa svojom porodicom.
piše: Tamara Živković
