Intervju vodila: Nevena Stajković
Izvor slika: Lena Jankov, lična arhiva
Upoznajte Lenu Jankov, ilustratorku, muralistkinju i hroničarku Novog Sada. Kako se svakodnevno sanjarenje i lutanje prenose na njene radove, u kom gradu bi volela da oslika mural i na koji način ilustracijom spaja prošlost i sadašnjost zasnajte u redovima koji slede.
1.Pretpostavljam da je sve počelo od papira i olovke, a koje sve tehnike danas koristiš?
Sve je počelo sa jednom narandžastom sveskom koja me je čekala u ateljeu mog strica slikara, 2007. godine, recimo. Prilikom svake posete bih dobila zadatak da nacrtam neki novi predmet, te su me još kao dete svuda pratili olovka i papir. S vremenom se to razvijalo, papiri su postajali sve veći, privlačio me je crtež odrađen na velikom formatu. U šali kažem da mi je papir postao tesan, pa su u priču ušla platna, a polako i murali, kojima mi je cilj da posvetim više vremena u budućnosti.
2. Kako se izdvojila baš ova paleta koja je gotovo uvek prisutna na tvojim radovima?
Paleta je jedan neobičan splet okolnosti. Oduvek su me pratili rapidografi i monohromatski radovi, a onda sam se odjednom našla radeći mural za Red Bull, te je bilo logično da iskoristim njihovu žuto-crvenu paletu. Istovremeno, u podsvesti su mi se taložile Sinalkove reklame, sovjetski posteri, taj moj čuveni crveno-žuti bicikl, odjednom me je ova kombinacija opkolila. Pročitala sam to kao znak i prepoznala potencijal, a zatim i prelomila prošle godine serijom radova posvećenom retro priči koristeći baš ove boje kao bazu. Trenutno se najviše pronalazim u tom tonalitetu, ali sam spremna i na neki novi splet okolnosti koji okreće novi list.
3. U tvom stvaralaštvu dominiraju teme lutanja i sanjarenja. Šta te u tim temama najviše inspiriše? Da li je to tvoj način da spojiš unutrašnji sa spoljašnjim svetom?
Sanjarenjem se najpre osvrćem na one filmske kadrove i emocije koje osetimo s vremena na vreme, na onu iskru u nama kada radimo nešto za šta verujemo da smo stvoreni. Sanjarenje jeste unutrašnje i ono je samo pokretač, dok je lutanje spoljašnji proces koji ga prati. Kroz lutanje tražiš tu iskru, istražuješ, otkrivaš, pokušavaš. Zato ih često spajam kao teme, jer verujem da ne možemo sanjati bez lutanja, i lutati bez snova.
4. Kuda voliš da lutaš na crvenom trkačkom biciklu?
Ulice Novog Sada su zlatne kada zagrebeš površinu. Skupljaš usputne priče, istorijat, nasleđe, poezije po zidovima, savete dunavskih alasa, bicikl ti pruža ceo grad na dlanu. On je najbliže krilima što mogu imati, a da mogu da biram, bila bih ptica nad Novim Sadom. Grad se menja i svi smo svedoci toga, ali nažalost, u sve nedostojnijem pravcu. Zidanje, rušenje, urušavanje. Ipak, verujem da postoje mnogobrojni kvaliteti koji će prevagnuti, a najpre ljubav. Nadam se da smo generacija koja će očuvati nasleđe, i da će brojniji biti oni kojima je do vrednosti, a ne do profita.
5. Pored lutanja i sanjarenja, izdvaja se i nostalgija; međutim, neki motivi tvojih radova zazivaju predmete i priče kojih se ti možda i ne sećaš, poput Iskrinog telefona. Na koji način si se upoznala s njima? I šta te je navelo da na taj način spajaš prošlost i sadašnjost?
Ljubav prema prošlosti rodila se još u detinjstvu, verovatno negde na Najlon pijaci, ali jedna prekretnica mi je posebno otvorila oči. Zagrizla sam sa crtežima u oktobru prošle godine, kada sam kao novopečeni apsolvent ceo dan i celu noć posvetila radu na ilustraciji. Ušla sam u sopstveni mali atelje u suterenu, u jedan od onih lokala iz 70-ih koji su služili za obućarske ili krojačke radnje, dane provodeći maltene na ulici, upijajući ljude i priče. Od komšiluka koji mi sprema ručkove, preko slučajnih prolaznika i dece iz obližnje škole koja dolaze da se kobajagi zovu preko Iskrinog telefona, sve do novih grafita koji me sačekaju na zidu svakog jutra. Taj prostor me je naučio da prepoznajem fragmente koji se godinama talože na ulicama i u društvu, a zatim ih kroz sopstvene filtere prespajam u jednu potpuno novu celinu.
6. Ilustrovala si pesničku zbirku Ljubav se cepa kao čarapa od osam dena Mile Panove. Šta je za tebe značilo to iskustvo? Kada bi mogla da biraš, koju knjigu bi volela da ilustruješ?
U pitanju je meni posebno drago i značajno iskustvo, koje me je naučilo strpljenju i značaju povremenog minimalizma u izrazu. Izazovno je ilustrovati poeziju koja je u korenu nežna, s obzirom na to da se kroz moje radove najčešće provlače glasni vizuali i detaljne forme. Našli smo zlatnu sredinu kroz simbolizam i svedene ilustracije, koje su po pravilu često i zahtevnije nego kompleksne kompozicije. Velika preporuka za Milinu poeziju, knjiga je dostupna na sajtu maringoo.rs, kao i u Delfi i Vulkan knjižarama.
A ako bi mi se ukazala prilika, najradije bih ilustrovala sopstvenu knjigu, koja bi verovatno bila posvećena Novom Sadu, ateljeu, biciklu i svim avanturama kroz koje smo prošli zajedno.
7. Ove jeseni izlagala si u Kineskoj četvrti u Novom Sadu. Možeš li nam reći nešto više o tom događaju? Imaš li u planu nove izložbe?
Tako je, u pitanju je kolaboracija sa ekipom Urbanog Buvljaka, događaja koji je potpuno osvežio Novi Sad. Izložena je serija slika velikog formata, i to baš u Kineskoj četvrti, nekadašnjem industrijskom kvartu grada, sada kreativnom distriktu. Prava mi je čast da se izložba desila baš tamo, jer se stvorila poveznica duha mesta sa mojim radovima koji su posvećeni upravo takvim prostorima. Čitav istorijat Kineske četvrti je zaista interesantan, svako malo ispliva neka nova urbana legenda, a to je upravo najkvalitetnije gorivo za radove. U prevodu, izložene slike su posvećene urbanom nasleđu i kulturi Istočne Evrope.
Udružili smo se i sa Printarijom, koja je na licu mesta štampala dizajn koji sam odradila specifično za ovaj događaj. Ljudi su donosili svoje majice i tekstil, promovisali smo reciklažu i održivost. Najdraži korak: odlučili smo da deo prihoda odvojimo za obnovu ulica našeg Novog Sada. Mnogo je urbanih celina koje zahtevaju intervencije i sadrže ozbiljan potencijal, te ćemo na ovaj način vratiti zajednici i napraviti makar mali korak ka boljem sutra.
Nove izložbe su uvek dobrodošle, ali su za njih neophodni i novi radovi. Tako da, u narednom periodu me najpre čeka stvaranje, učenje, i neka nova urbana otkrića.
8. U dva navrata si bila autorka vizuelnih rešenja za revitalizaciju košarkaških terena. Kakav je doživljaj prenošenja crteža sa papira na beton? U kom gradu na celom svetu bi volela da osvane tvoj mural?
Tereni su neopisiva stvar. Počev od prvog, realizovanog baš u Novom Sadu, do drugog na čuvenoj Karači u Herceg Novom, tik uz more. Oni su mi ipak bili prelomna tačka, jer su u meni osvestili da su velike stvari moguće kada veruješ, imaš čistu ideju i podršku. Ogromnu zahvalnost dugujem ekipi Red Bull-a, zaista su mi dali krila. Jedno je kada crtaš na papiru, a drugo kada valjkom pokrivaš površinu od nekoliko stotina metara kvadratnih. A kada se sve završi, gledaš oduševljene klince kako trčkaraju terenom. Nema dalje zaista, tako su mi se i otvorila vrata ka muralima.
Pariz je grad koji me pre ili kasnije čeka opet, osećam to u srcu. Jedno leto provela sam u Parizu, a nakon povratka, mesec dana sam crtala njegove fasade napamet iz glave. Tada sam shvatila da ću se baviti umetnošću na ovaj način, a najmanje što mogu da uradim je da mu se zahvalim jednim muralom, kad-tad.
9. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Knjiga: Alhemičar od Koelja, film: kadrovi La Haine (1995), predstave u režiji Selme Spahić, umetnik: Ugo Gatoni – Ultra Copains, muzika: topli pozdravi za jaku domaću scenu i Vizelj, Oxajo i Koikoi ekipu.
Puno mi je srce da se sve više pažnje obraća na razvoj umetničke scene kod nas, jer imamo sav potencijal da kao nadolazeća generacija zalivamo izuzetno plodno tlo koje nam je pod nogama: ubeđena sam da možemo parirati svetskim umetničkim sredinama, pa čak i praviti ozbiljnije stvari. Samo treba hraniti sve ono što iskreno jesmo i što nam je u krvi. Iskoristiti svo nasleđe kao gorivo, i kombinivati ga sa aktuelnim temama i pitanjima.
novembar, 2025.
