ilustracija: Ivana Radović

Mnogi su ljudi koji veruju u barem nešto natprirodno. Mnogima od tih mnogih nikada nije palo na pamet da zastanu i razmisle šta to uopšte znači. Za one koji inače veruju da nije potrebno imati baš iza svakog uverenja dobar razlog, ovakva stvar se može razumeti („razumeti”). U redu, njih ne diramo. Šta je, doduše, sa onima koji veruju da može postojati dobar razlog da se veruje u natprirodno? Ovo bi trebalo da podrazumeva da oni takođe mogu znati šta reč natprirodno uopšte znači. I u tom se grmu krije zec! Kao što ćemo, nadam se, videti, tu reč ne mož’ ćapit’ ni za glavu ni za rep.

Kako to obično biva, kovanice se teško shvataju ako su i njeni sastavni delovi teško shvatljivi. I evo, ako ste se već zeznuli da krenete sa ovim člankom, deder, probajte da definišete šta je prirodno. Da li je to sve što je u prirodi? Na prvu loptu razumljivo iako ne bez problema. Da li je jedna svemirska stanica prirodna? Hm… I da i ne? ’Ajde ovako: iako nije u prirodi, razumevanje prirodnih zakona i korišćenje prirodnih materijala je omogućilo njeno postojanje. U tom smislu i jedna svemirska stanica bogu iza tregera jeste prirodna. Čak i da je neprirodna, nije natprirodna. Možda je to najbolji odgovor – prirodno je jednostavno ono što podlaže „prirodnim zakonima”. Prirodno bi onda bilo ono što prirodom, barem u principu, možemo da objasnimo. Eto nama ovde i psihološke začkoljice – nama homo sapijensima ne prija bog zna šta da nešto ne znamo. A pogotovu da ljudi znaju da nešto ne znamo. Evo onda prilike da čujete za dve uobičajene logičke greške – argumente iz neznanja i iz neverice. Ukratko, to vam je kada u nešto verujete jer nije dokazano suprotno, odnosno kada u nešto verujete jer vam nije jasno kako bi se drugačije moglo objasniti. Ako nešto ne znate, došli ste do određenog ćorsokaka. Iz neznanja se teško može dalje dobro zaključivati. Stoga bi tu trebalo povući određenu granicu i reći: „Jednostavno ne znam”. Isto tako, ako vi lično nešto ne razumete, ne znači da ne postoje ljudi koji istu stvar savršeno (ili razumno) dobro razumeju. Prosto, nekim ljudima u barem nekom trenutku zakaže mašta ili pronicljivost. Ništa čudna i svima poznata stvar. Spominjem upravo ovaj logički duo jer oni često posreduju upravo u našoj temi. Sigurno ste čuli da barem neko iskazuje ove ideje: „Natprirodno postoji jer niko ne može da objasni x”, reći će jedan, a drugi „Natprirodno postoji jer je meni neobjašnjivo kako bi drugačije moglo biti”.  (Da li ste znali da vatra gori pod vodom?)

Ako prihvatimo da je prirodno sve ono što se može barem načelno objasniti prirodnim zakonitostima/uzročno-posledičnim vezama, onda verujemo da je natprirodno sve ostalo. Ovde imamo dva moguća izbora: a) možemo reći da natprirodno nije deo naše realnosti, nego je suštinski drugačije od svega prirodnog i postoji u nekoj, zasebnoj, natprirodnoj realnosti. Ako to kažete – čestitam, upravo ste rekli da nešto postoji, a da ni na koji način ne liči ni na šta što je vama poznato. U tom slučaju, kako možete da razlikujete natprirodnu stvarnost i sasvim prirodne fikcije? Ako vas odgovor na ovo pitanje ne interesuje, onda vas ovde, u stvari, ni ne interesuje da verujete u istinu naspram laži. Opcija b) je da natprirodno postoji, i da postoji interakcija između naše prirodne realnosti i natprirodne realnosti – to su dva pola jedne, recimo, ultimativne stvarnosti (šta god to bilo). Međutim, kako bi ta dva uopšte mogla da utiču jedan na drugog ostaje da se vidi. Tačnije, ostaje na onima koji u ovo veruju da to lepo objasne. Reći da natprirodno po definiciji može da utiče na prirodno, opet smo u opasnosti da iskonstruišemo potpunu imunu fikciju, a da ne spominjemo da bi to bio i primer kružnog rezonovanja.

Onima koji veruju da natprirodno možemo nekako razlučiti od naše realnosti treba napomenuti da postoje i eksperimenti koji su proveravali natprirodne i/ili paranormalne hipoteze, i da se oni, za sada, nezadovoljavajuće završavaju.

Ako to nekoga interesuje, imamo i sledeći podatak. Ako prihvatimo da je ovo pre svega filozofsko pitanje, onda ne bi bilo na odmet videti kakvog su (profesionalni) filozofi ovde uverenja. U do sada najobimnijoj anketi o uverenjima raznih filozofa, koje su sproveli Čalmers (eng. Chalmers) i Burget (eng. Bourget) 2013. godine, circa 50% filozofa se izjasnilo kao „nevernici” po pitanju natprirodnog. Ostatak je skoro ravnomerno raspoređen između verovanja u natprirodno i opcije „drugo”. Ovo nije dokaz da natprirodno ne postoji, naravno, međutim bilo bi budalasto ne obazirati se na to šta najbolje obučeni ljudi za takva pitanja imaju da kažu (pod pretpostavkom da je i sama anketa dobro urađena, jasno).

Sasvim je razumno verovati da postoji još takvih stvari koje ne znamo. Praktično je nemoguće odrediti koliki je tačno naš stepen (ne)znanja. U toj situaciji čini se da bi bilo korisnije misliti da smo tek počeli nego li da smo blizu kraja. Prema nekim procenama od pre desetak godina naše ukupno znanje se dupliralo svakih godinu dana, a prema nekim novijim trebalo bi već pričati o dnevnom udvostručavanju. To bi trebalo da nas upućuje na neku skromnost. Međutim, verovanje u natprirodno ovde onda nije skromnost. Skeptična uzdržanost – jeste.

piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.