ilustracija: Danica Čudić

Iako živimo u doba koje polako klizi u postglobalizam, koji se može dvojako shvatiti – kao vreme u kojem imate osećaj kao da živite u istom mestu sa bilo kojim žiteljem ove planete, ali opet, s druge strane, sa razlikama koje nikakav internet, engleski jezik, mobilni telefon ili šta god drugo što povezuje ljude može da poništi. Možda je tako i bolje, da ostanu svetovi onakvi kakvi jesu, jer razlike nas donekle i spajaju. A jedan takav svet svakog dana prvi vidi Sunce. Tako tradicionalan, gde je moral milenijumima monolitan, a opet prednjači u svim novotarijama modernog sveta. Šta onda uopšte znači biti to – veliki u Japanu?

Na ovo pitanje odgovor će bolje dati sociolozi. I to jedan ozbiljan odgovor. Ja vam mogu reći više o tome šta znači pesma nemačke sint pop grupe Alphaville pod nazivom Big in Japan. Naime, jedan od autora teksta ove pesme, pevač grupe, Marijan Gold, jednom prilikom je pazario ploču gotovo anonimnog engleskog pank benda Big in Japan, koji nije imao značajnijih uspeha u kratkoj karijeri, ali će ostati upamćen po tome što će većina njegovih članova nakon raspada grupe imati zavidne muzičke uspehe. Držeći ploču u rukama, mislio je: kako je moguće da jedan bend tako nepoznat onome što se zove „zapadnim svetom” može biti veliki i popularan u Japanu? I tako se odlučio da napiše pesmu sa naslovom koja će postati najveći hit njegove grupe, ali i jedna od najkarakterističnijih melodija pop muzike osamdesetih godina 20. veka. Međutim, tekst ove pesme nije tako bajan, sjajan i čaroban da vas odvede na put u zemlju lotosovog cveta. Naime, prema Goldovim rečima, pesma govori o mladom paru koji pokušava da se otrgne od pakla heroinske zavisnosti. Razne reference i metafore u stihu navode da žele da pobegnu od sveta droge, tamo gde su „istočna mora tako plava”, u jedan svet koji je drugačiji, kao Japan u odnosu na Zapad. Svet u kome će biti neko i nešto, a ne niko i ništa kao u svom. U nekolicini intervjua, Gold je naveo da su mu inspiracija bila mesta u tadašnjem Berlinu na kojima su se skupljali ljudi sa margine – prostitutke, bilo muške, bilo ženske, narkomani, beskućnici. Tipičan primer – čuvena stanica Zoo sa njenom „decom”. Razmišljao je da li bi ti ljudi u nekom drugom svetu bili neki drugi ljudi. Srećniji, uspešniji, bogatiji. Kao i svaka popularna pesma, koja poseduje apstrakciju u svom tekstu, ova numera otvara prostor i za alternativna tumačenja. Nemali broj „tumača” nudi verziju da se u ovo pesmi, u stvari, radi o muškoj prostituciji, iz perspektive muškarca koji, zarad novca i egzistencije, pristaje na neprihvatljivo, a smatra da bi mogao biti nešto više – negde drugde. Ovo tumačenje se povezuje sa jednom navodnom „praksom” iz prošlosti (mada je motiv iste neprolazan), da atraktivni mladi ljudi sa Zapada – bilo muškarci, bilo žene, odlaze u Japan, da svojim telom i izgledom (u svakom smislu ovog izraza) zarade više novca. Jeste da bi se u Japanu susreli sa novom kulturom, jezikom, tradicijom, ali bi i oni bili novi i zanimljivi, ono što nisu u domovini.

No, izraz Big in Japan ima svoje mesto i u muzici. Fenomenološki označava solo muzičare ili muzičke grupe, koje u većini sveta nikada nisu uspeli da „dohvate nebo” iako imaju hitove i dobre muzičare, dok su, sa druge strane, beležili visoke tiraže, uspešne turneje i veliku slušanost u Japanu. Samo bih naveo neke od njih : The Kinks, Rainbow, Status Quo, Cheap Trick, Marillion, Mr. Big… Dok su ovi bendovi uglavnom i ostali veći u Japanu, nego što su to bili u ostatku sveta, što ne odražava i subjektivni stav autora o liku i delu navedenih grupa, nekim bendovima je Japan bio dobra odskočna daska, tj. inicijalno su bili popularniji u Japanu, što je uspelo da ih vine i na svetske nivoe. Tipičan primer su Bon Jovi i The Scorpions. No, možda bi se čitalac zapitao ima li suprotnih primera, tačnije, da li je neko bio „mali u Japanu”? Kada je autor jurio izvore za ovaj tekst i istraživao ko je to sa Zapada nepopularan u Japanu, došao je do zaključka da jedan bend, svetski megapopularan, a dolazi sa geografskog juga u odnosu na Japan, u ovoj zemlji uživa prosečnu popularnost. U pitanju je australijski hard rok bend AC/DC. Za autora, prosto neverovatno, s obzirom na to da se radi o popularnom žanru u zemlji izlazećeg Sunca.

Alphaville je ovu numeru uvrstio na album Forever Young iz 1984. godine. Naslovna numera – koja je i ime albuma, numera Big in Japan i numera Sounds Like a Melody praktično su, kao tri velika hita sa ovog albuma, lansirale karijeru mladih Nemaca, međutim, već je počela sa prizemljenjem kod sledećeg albuma. Big in Japan je bio planetarni hit iste godine kada je postao #1 na top-listama u Zapadnoj Nemačkoj, Švedskoj, Brazilu, Švajcarskoj, kao i na US Hot Dance top-listi, dok je u drugim zemljama uglavnom bila u top 5 hitova. Prema priznanju Dena Heroua, italijanskog disko muzičara, ova pesma je bila direktna inspiracija za stvaranje njegovog velikog hita Mad Desire. Spot za ovu pesmu je režirao švajcarski multimilioner, industrijalac, muzičar i konceptualni umetnik Diter Mejer, muzičkoj publici poznat kao frontmen ekscentričnog švajcarskog elektro dvojca, Yello.

I opet je karma odigrala neku svoju igricu. Naime, član benda Big in Japan sa početka teksta, bio je i frontmen engleske sint pop grupe Frankie Goes to Hollywood, Holi Džonson. Upravo je ova numera skinula jedan legendarni hit Džonsonove grupe pod nazivom Relax sa prvog mesta svetskih top lista, a sve zaslugom čoveka koji je pozajmio naziv njegovog starog benda za naziv svog hita.

Parafrazirao bih refren i zaključio da se do Japana stiže kroz najplavlja istočna mora. Nadam se da nemate morsku bolest. 

piše: Pavle R. Srdić

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.