piše: Nevena Stajković
Junak naše priče neraskidivo je vezan za Pančevo, koje je u 19. veku bilo mala graničarska varoš. Tu se, dakle, 31. januara 1819. godine rodio Vasilije Vasa Živković. U njegovom životu i stvaralaštvu nameću se dva dominantna perioda. Prvi period obuhvata godine od 1838. do 1848. Tada vidimo Vasu kao gimnazijalca u Segedinu, zatim kao pravnika u Pešti i Požunu (današnjoj Bratislavi), bogoslova u Vršcu i mladog paroha u Pančevu. U to vreme on se javlja u književnosti kao pristalica takozvane „objektivne lirike” i piše didaktične pesme (pesme koje imaju poučnu tendenciju, a umetnički izraz stavljaju u drugi plan). Važno je naglasiti da je upravo ovaj period neposredno povezan sa „Godinom Vukove pobede” (1847) odnosno godinom u kojoj izlaze prva dela na narodnom jeziku, među kojima se nalaze i Pesme Branka Radičevića. Međutim, Vasa Živković i njegovi savremenici smatraju se „brankovcima” pre Branka jer su oni, i pre „Godine Vukove pobede”, pisali narodnim jezikom. Njihov jezik je čist, pravilan, gladak, sa nešto primetnim dahom starine, kaže Jovan Skerlić. Uz to, oni su oslobodili srpsku poeziju od starih kalupa, modernizovali je i tonom i oblikom i na taj način pripomogli čuvenim romantičarima – Branku Radičeviću, Jovanu Jovanoviću Zmaju i Đuri Jakšiću – da stvore definitivan prelom u srpskoj poeziji od objektivne ka subjektivnoj lirici.
Na stvaralaštvo Vase Živkovića umnogome su uticali Johan Volfgang Gete i Fridrih Šiler. Njegov prevod Šilerove balade Gnjurač Jovan Skerlić smatra jednim od najboljih i najuspelijih prevoda u celoj dotadašnjoj srpskoj književnosti.
Vasa Živković bio je poštovan i voljen u društvenom životu, ali u privatnom, nažalost, nije imao sreće. Njegova žena, Anka, dugo je bolovala i umrla od tuberkuloze. Vasa se tada potpuno posvetio deci, međutim, sina Todora morao je da se odrekne jer je stalno tražio novac i obmanjivao oca. Svetla tačka bila mu je ćerka Sofija koja je postala vrlo obrazovana žena. Uopšte ovaj drugi period u životu i stvaralaštvu Vase Živkovića, vezan za pedesete godine 19. veka, oličenje je njegovih intimnih osećanja, kako prema porodici, tako i prema udovici Lenki Matić, njegovoj parohijanki. Poezija koju piše podstaknut ljubavlju prema njoj je poezija lična, ispunjena ljubavnom žudnjom i tugom zbog neostvarene sreće. Naš pesnik preklinje svoju dragu da se prepusti, da uživa u mladosti i životu.
„Umreti, čuti neću,
Da kažeš: ja sam tvoja
Ne prezri roba svoga,
Već budi, budi moja”
Ali, avaj, sve se svršilo kao što se moralo svršiti – rastankom – jer se crkva između njih isprečila i ona se preudala u Vršcu za brata Jovana Sterije Popovića. Oproštaj od te ljubavi za Vasu je značio oproštaj od poezije.
„Belom rukom na me maše
Srca nam se razumeše
Sastaše se oči naše
Zbogom, mili. Zbogom, mila!
Poslednje nam reči biše,
Kad mi Lenke moje nema,
Nek i pesme nema više.”
(Oproštaj)
Vasa Živković imao je istaknuto mesto u Srpskoj revoluciji 1848/1849. godine. Bio je glavni pokretač nacionalnog života u Pančevu i tom prilikom napisao značajan broj rodoljubivih pesama, kao što su Or’o klikće sa visine, Već iz gustog luga kupe se hajduci, Srpske kćeri čarnooke, kao i Rado ide Srbin u vojnike – danas čest predmet parodiranja zbog svog provokativnog naslova, a možda i zbog promene tona i poslednjih stihova kojima je sam pesnik kumovao. Naime, kao neko ko je život proveo u graničarskoj oblasti, Vasa se pre ustanka trudio da pomiri, možda samo u sebi, Austrougarsku monarhiju i Srbiju, te su poslednji stihovi pesme Rado ide Srbin u vojnike glasili ovako:
„Kad zaželi svetli Car,
U smrt skače graničar”
A izmena koju je pesnik načinio nakon ustanka glasi ovako:
„Kad zaželi svetli Knez,
U smrt skače Srb-Vitez”
Zbirka Pesme izlazi tek 1907. godine, gotovo dve decenije nakon Vasine smrti. Možda je to ipak srećan splet okolnosti jer se pojavila baš u vreme najsnažnijeg delovanja pomenutog Jovana Skerlića, jednog od najistaknutijih književnih kritičara sa početka 20. veka, i privukla njegovu pažnju. Skerlić upravo ističe da je Vasa bio isuviše strog prema sebi rekavši da nije bio dorastao za uzvišeni posao, kakav je pisanje poezije. Dodaje i da su potonji naraštaji takođe strogi prema njemu ne obraćajući pažnju na njega u dovoljnoj meri i ne uključujući ga u pesničke antologije. O Vasi Živkoviću pisao je njegov nekoliko decenija mlađi sugrađanin i pesnik Milan Ćurčin, kao i veliki Miloš Crnjanski.
Uz ime Vase Živkovića danas se uvek nameće titula „prota” jer je nakon smrti njegovog oca postavljen za paroha Uspenske crkve u Pančevu i svoju prvu službu služio je 13. januara 1846. godine, a 23. maja 1868. godine imenovan je za protu. Pored toga, Vasa Živković ostaće upamćen po mnogim pesmama, od kojih se ističu Ti plaviš, zoro bajna, Niči, niči, krine beli i Raduj se, mlada nevo. Veliki broj njih dobio je muzičku pratnju i deo je repertoara takozvanih „gradskih pesama”. Pesma Moji jadi možda je i najpoznatija Vasina pesma, a sasvim je moguće da mnogi ni ne znaju da ju je baš on napisao.
„Ah, kad tebe ljubit ne smem,
Drugu ljubit neću ja,
Mada krasom i divotom,
Ko Danica zvezda sja.
Ti jedina moja jesi,
Ti mi tuge vedriš noć,
Mutnog oka pogled bistriš,
Bolnoj duši daješ moć.”
Јоš jedno zanimljivo zvanje imao je Vasa Živković – bio je veroučitelj, katiheta, i profesor srpskog jezika. Škola je za njega predstavljala oruđe za razvoj i napredak naroda, a interesantno je da je uticao na roditelje da školuju i žensku decu. Bio je katiheta, između ostalih, Urošu Prediću i Mihajlu Pupinu. U svojim memoarima Sa pašnjaka do naučenjaka Pupin govori upravo o tome kako je, kao učenik, Njegoševe stihove dobio baš od Vase Živkovića. Ipak katiheta je odigrao značajniju ulogu u životu mladog naučnika – s obzirom na to da se Pupin u mladosti družio sa „buntovnim dečacima koji su jurišali na austrijsku zastavu”, Vasa je morao da se založi da ipak ostane do kraja školske godine u svom odeljenju tokom školovanja u Pančevu. Nakon toga, Pupinovi roditelji odlučili su da ga pošalju na dalje školovanje u Prag, a prota se svesrdno ponudio da novčano potpomogne Pupinovo dalje školovanje, ukoliko roditelji ne budu imali dovoljno novca. Učen i uman kakav je bio, prota je u mladom Pupinu prepoznao potencijal i voleo je, s pravom, da veruje da je i sam pomalo zaslužan ne samo za njegov odlazak u Prag, nego i u Ameriku.
Pri povratku iz Amerike, Pupin je posetio protu. Ovako u svojim memoarima govori o njihovom susretu i svom bivšem učitelju: „Pozdravio se sa mnom sa suzama u očima. On je bio moj savetnik i prijatelj, zaštitnik iz doba moga detinjstva. Smatrao je da je on posredno odgovoran što sam otišao u daleku Ameriku. Kada sam mu zahvalio na gozbi koju je pripremio u čast moga dolaska, odgovorio mi je da je njegova gozba samo obična hrana za telo, dok je ono što sam mu ja pričao, odgovarajući na njegova pitanja o Americi, hrana za dušu. Zaista je tako i mislio sudeći po svetlom sjaju njegovih inteligentnih očiju. Imao je oko šezdeset godina, ali su mu žive oči još uvek umele govoriti jezikom njegove zanosne pesme iz mladih dana.”
Vasa Živković umro je u rodnom Pančevu 25. jula 1891. godine, upamćen kao odličan govornik i pošten, vredan, nadaren, zdrav i lep, elegantan, ljubazan i ugledan čovek.
maj, 2021.
