U bašti Luksemburg, poznatom izletištu Parižana, početkom poslednje decenije 19. veka jedan zaljubljeni mladi par pušta papirne brodiće da plutaju i plove vodama parkovske fontane. Zanemarujući činjenicu da se ovakva razbibriga uglavnom opraštala samo najmlađima, momak i devojka ulažu sve napore da sopstvenim dahom svoj brodić prvi dovedu do cilja – suprotnog kraja fontane. Većina prolaznika začuđeno promiče dalje, dok oni koji su ih prepoznali zastaju da na trenutak provere kakvi su izgledi ovog popodneva za pobedu u trci – slikarstvo ili muzika.

Ukoliko ste pažljivo pratili naš strip Larpurlartizam, možda ste i sami došli do zaključka ko bi mogla biti mala Suzan koja je Lili pomrsila račune u Renoarovom ateljeu. Suzan Valadon je pravo ime devojke koju je slikar Tuluz Lotrek nazvao mala Suzan, a ujedno je i prvo žensko ime zabeleženo u spiskovima članova francuskog Nacionalnog udruženja likovnih umetnosti (Société Nationale des Beaux-Arts). Slikarska karijera koja će je proslaviti bila je tek treći poziv kojem se Suzan Valadon posvetila – kao devojčica, pobegavši od kuće, pridružila se cirkusu u želji da jednog dana postane čuvena akrobatkinja. Pad i povreda učinili su dalje bavljenje akrobacijama nemogućim, a lepa Suzan pronašla je novi način zarade – postavši jedan od najtraženijih ženskih modela na Monmartru, pozirala je mnogim poznatim umetnicima kraja 19. veka (Renoaru, Tuluzu Lotreku, Piviju de Šavanu). Vreme provedeno u slikarskim ateljeima probudilo je želju u maloj Suzan da se nađe i sa druge strane platna, pa je posmatrajući svoje poslodavce, koji će joj uskoro postati učitelji, imala privilegiju da slikarsku karijeru započne pod patronatom najvećih zvezda pariskog impresionizma i postimpresionizma.

Suzan Valadon, "Portret Erika Satija"

Ipak, mala Suzan zadržaće se na crtežima i skicama, izbegavajući da svoj talenat oproba u tehnici ulja na platnu, sve do 1893. godine kada u njen život ulazi ekscentrični pijanista Erik Sati. Zaposlivši se kao pijanista u jednom od monmartrovskih kabarea (izvori pominju dva moguća mesta susreta, kabare Crna mačka, čiji nam je reklamni poster uglavnom dobro poznat sa različitih predmeta pop kulture, ili Auberege du Clou), budući slavni kompozitor Sati primetio je Suzan koja je te večeri bila u društvu drugog muškarca. Prisustvo rivala nimalo nije omelo Satija da napusti radno mesto i pridruži se lepoj dami za stolom za koji nije bio pozvan. Nakon ponoći zatražio je njenu ruku, što Suzan nije odbila, ali se par ipak nije venčao odmah kako je nameravao, s obzirom na to da oko tri sata ujutru nisu mogli da pronađu nijednog budnog sveštenika koji bi izvršio obred venčanja. Ipak, narednog dana kompozitor se preselio u ulicu Korto, u stan nasuprot njenom, te ovaj par počinje da živi u nekoj vrsti divljeg i umetnošću ispunjenog braka.

Burna veza između slikarke i kompozitora trajala je šest meseci. Za to vreme par je često bio viđen kako se igra dečjim igračkama u gradskim parkovima, a u sećanjima njihovih prijatelja ostala je slika Satija koji svira na klaviru dok mu kraj nogu sedi Suzan sa ogrlicom od kobasica koju je njen ljubavnik napravio za nju. No, daleko značajnija za istoriju umetnosti i muzike bila je inspiracija koju su Suzan i Erik budili jedno u drugom. Upravo je te 1893. godine Suzan Valadon počela da eksperimentiše sa uljanim bojama i smatra se da je jedno od prvih, ako ne i zaista prvo ulje na platu koje je uradila bio upravo Portret Erika Satija koji se danas čuva u njenom legatu u Centru Žorž Pompidu u Parizu. Zauzvrat, mladi kompozitor napisao je kratko delo Bonjour Biqui, Bonjour kao uskršnji poklon za svoju voljenu, koju je iz milošte zvao Biqui.

Suzan i Sati delili su sklonost ka neobičnom i šokantnom i svako od njih ostao je upamćen po ličnim hirovima i ekscentričnostima. Dok je slikarka nosila odevne predmete sačinjene od hrane, poput korseta od šargarepa, i petkom hranila svoje mačke kavijarom, a kućnog ljubimca, kozu, neuspelim platnima, kompozitor je pažljivo birao koje namirnice unosi u sebe s obzirom na to da je jeo isključivo hranu bele boje! Osim toga, Sati je odlazio na spavanje svakog dana tačno u deset i trideset sedam minuta, a posedovao je i bogatu kolekciju od preko stotinu različitih kišobrana.

Jun 1893. godine bio je kap koja je prelila čašu Suzaninog strpljenja. Njen slobodni duh više nije mogao da podnosi okove bračnog života i obaveza i ona je prekinula vezu koja je šest meseci bila jedna od glavnih tema pariskih kuloara. Sati je ovaj raskid podneo daleko teže, s obzirom na to da je narednih trideset godina pisao ljubavna pisma svojoj prvoj, a verovatno i jednoj ljubavnici. I dok će njihove karijere krenuti uzlaznim putanjama, omogućivši svakome značajno mesto u današnjim pregledima istorije umetnosti i muzike, ljubav između slikarke i kompozitora više neće biti obnavljana. No, mala Suzan, avangardna vatra Monmartra, neće se zavetovati na celibat kao njen bivši (zamalo) muž. Koga je sve Suzan Valadon volela i, još važnije, kako je to uticalo na parisku umetničku scenu krajem 19. veka, čitaćete u narednom broju.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.