Vaja Dujović, foto: Jovana Nikolić

Vajo, u seriji Jedne letnje noći, snimanoj po romanu Mir Jam, glumiš jednu od sestara, Krinku. Da li možeš da nam kažeš kakva su tvoja iskustva sa snimanja serije, šta ti se dopalo, šta ti se možda nije dopalo?

Krinka je jedna sušta suprotnost meni, mada ljudi kažu da sam ja u stvari takva. Ona je jedna krhka, mlada, neiskusna devojka koja upoznaje čoveka u kojeg se zaljubljuje na prvi pogled. Ako postoji ljubav na prvi pogled, ona se desila Krinki. Bilo je izazovno odigrati damu tih godina, odigrati tu gracioznost, i odigrati da ne znaš sve što znaš, jer je ona sa svojih 22-23 godine znala mnogo manje nego što ja znam sada ili što sam znala u njenim godinama. Bilo je to jedno ogromno iskustvo koje mi je pomoglo da i sama na neki način odrastem.

Nažalost, nisam bila preterano impresionirana snimanjem, zato što sam te 2014. godine radila uporedo na dva velika projekta, seriji i filmu Branio sam Mladu Bosnu. Prvo sam snimala film u kojem sam  glumila jednu ozbiljnu istorijsku ličnost, jaku ženu sa jakim karakterom. Sve u vezi Krinke, što sam snimala kasnije, bilo je okej, ali mi je bilo uzbudljivije da igram Jovanku Čubrilović. Morala sam ozbiljnije da se pozabavim time, pogotovu jer je ona bila stvarna ličnost i ima unuke za koje sam znala da će gledati film i ocenjivati ga.

Da li misliš da su žene u tim godinama zaista bile toliko neiskusne ili je to samo tako predstavljeno u knjizi, i seriji, koje imaju određenu ciljnu grupu?

Vaja Dujović, foto: Jovana Nikolić

Bila je neiskusnija, to je sigurno, jer mi danas odrastamo u takvom svetu, pored interneta i sve tehnologije, da je nemoguće ostati toliko neobavešten i naivan. Ali Krinka jeste nevina i neiskusna, mada opet, ako pogledamo Jovanku, koja je živela samo par godina pre Krinke, ona je bila jedna izuzetna ličnost. Danas su vrlo retke žene sa takvom hrabrošću i takvom snagom. I u filmu i u seriji čast je vrednost broj jedan a danas ljudi to ne vide uopšte kao kategoriju. Ali opet svima prija da gledaju to, prija im da vide nešto malo finije, gde nije sve vulgarno, na izvol’te. Tada se pazilo na govor, na stav, na odevanje. Danas su ljudi mnogo neposredniji ali nema tog poštovanja koje je onda postojalo među ljudima.

Napravila si tu paralelu Jovanke i Krinke. Život danas neminovno vodi ka tome da deca prepuna informacija brže odrastaju ali, da li se tebi čini da su ljudi zapravo tada bili mnogo zreliji u ranim dvadesetim nego sada?

Da, tu ima onoga da su one i ranije rađale. Iako smatram da sam odrastala u porodici gde su se roditelji bavili mnome, opet je to vreme odrastanja i vaspitanja bilo drugačije. Nekako, čim si ti spreman u dvadesetoj (ma ne spreman, nego se ne dovodi u pitanje da li ćeš da rodiš), jasno je da su imale neku drugu svest. U ovo vreme smo mnogo ušuškaniji. Pritom, da ne govorimo o Jovanki koja je bila ozbiljno školovana žena. Oni su mogli da se bave sobom, da uče jezike, da budu obrazovani… Učiš škole ako hoćeš, a usput i rađaš, a prosto vaspitanje i duh tog vremena te je terao da budeš zreliji i da svet posmatraš drugačije.

Vidim da si Jovankom oduševljena, je l’ možeš da nam kažeš nešto više o njoj jer ne znam koliko su ljudi upućeni u to ko je ona bila, a znam da ti jesi jer si se bavila ozbiljnim proučavanjem njenog lika.

Jesam, bavila sam se proučavanjima, a imala sam sreću da nađem njen dnevnik i pisma koja je razmenjivala sa mužem dok je on bio u zatvoru, jer je bio optužen za sudelovanje u atentatu na Franca Ferdinanda. Ona je žena koja je osnovala pokret za buđenje nacionalne svesti. Bila je učiteljica, i sa svojim mužem, Veljkom Čubrilovićem, je početkom 20. veka živela u inostranstvu – u Beču.  Videla je sveta, želela je da se školuje i posle svega toga odlučila da se vrati, i da po selima u Bosni školuje ljude u vremenima kada je školovanje bilo neka vrsta luksuza. Posvetila je svoj život prosveti i pomaganju ljudima i time je napravila veliki korak. Kasnije je radila kao učiteljica u Sarajevu i Beogradu. Bilo mi je posebno drago što sam imala priliku da upoznam njene obe unuke koje su mi govorile o porodici u kojoj su svi bili visoko obrazovani. Baka im je ostavila u nasleđe želju za visokim obrazovanjem.

Taman da se nadovežem na ovu priču, tebi nekako ide da glumiš ženske heroje iz istorije. Videla sam na facebook-u tvoju sliku u uniformi iz Prvog svetskog rata i na konju. O čemu se radi?

Glumila sam ćerku serdara Janka Vukotića u kratkom filmu Marka Marinkovića, povodom stogodišnjice Mojkovačke bitke. Ona je tu imala oko petnaest godina a govorila je tri jezika i pošla je sa ocem u rat. Bila je i bolničarka i jedina učesnica Mojkovačke bitke. To je jedna divna priča zato što opet govori o časti i dostojanstvu.

Da li znaš da jašeš?

Vaja Dujović, foto: Jovana Nikolić

Ne, ja sam imala jednu scenu na snimanju Mlade Bosne, gde sam se strašno uplašila jer konj nije bio raspoložen a ja sam trebala da sednem na konja sa bebom. Doživela sam napad jer se nisam za to pripremila, a smatram da glumac, pogotvu mlad glumac, kada radi treba za takve stvari da se pripremi. Bila je to ozbiljno stresna scena za mene, imala sam dugu suknju, nije bilo ženskog sedla, konj je bio nervozan… Ispostavilo se da je na ovom drugom snimanju bio isti čovek sa konjima. Prilazi on meni i kaže – Vajo, samo da Vas pozdravim, ja svima kažem ko ima strah da se popne na konja – kada je Vaja Dujović mogla, možeš i ti! I pred sledeći kadar kaže meni reditelj – je l’ ti možeš na konja? Tu sam presekla da igram jednu tako snažnu ženu i shvatila sam koliko je strašno kada obučeš onu uniform, po mećavi, i koliko je njoj bilo teško, i sada ja treba da igram tu ženu a da me je strah da se popnem na konja, e pa ima da se popneš… Posle sam se tako lepo osećala što sam tom mišlju presekla strah! Jedino sam imala fizičkih poteškoća jer sam imala toliko slojeva odeće da nisam mogla da dignem nogu ali to se da rešiti na snimanju. Inače, da, ne umem da jašem, to su bila moja jedina dva iskustva sa konjima. Ja sam vozač i kod mene postoji prva, druga, kočnica, ručna, a to konj, je l’, nema.

Šta misliš, kakvi filmovi i serije fale našoj produkciji? Verovatno je veoma široko pitanje ali da li možeš da nađeš odgovor?

Sve fali. Imala sam priliku da glumim u pilot epizodi serije Odeljenje koju smo snimali pre tri godine. Ja sam tu advokatica, a serija govori o narkomanima, dilerima, ljudima koji se bave takvim stvarima sa obe strane zakona. To je jedna krimi akciona serija i mnogi ljudi me se sećaju iz pilot epizode u kojoj sam imala samo dve rečenice. Na primer nešto tako mnogo fali našoj kinematografiji. Previše je bilo nekih slabih, lepuškastih priča punih srećnih završetaka, ili priča o ratu gde svako ima svoju vizuru. To treba da postoji, ali treba da postoji i neki umetnički film, treba malo više društveno-angažovanih tema, poučnih, ne o ratu, ne o prošlosti… Ili, ako je priča o ratu da zaključak bude – ipak smo mi jedan narod ili rat je uvek grozan, a ne da se sve svodi – e ipak su oni nas malo više… Fali više para, jer mnogi filmovi bi bili bolji da su ljudi mogli da se opuste i da se u filmu posvete samo svom poslu. Ovako skrenu sa onog osnovnog puta i ti spoljni faktori odvlače glumce da se celim svojim bićem posvete ulozi.

Pošto si izjavila da se Krinki desila ljubav na prvi pogled, da li se tebi nekad desilo nešto tako?

Da, ljubav na prvi pogled u Bred Pita. I to u nekim novinama, nije čak bio ni film, ja se samo sećam neke lepote neprevaziđene koja me i danas opčinjava.

Da li će Leonardo di Kaprio dobiti Oskara ove godine?

Leonardo, ja ti želim sve najbolje i navijam svim srcem da dobiješ Oskara. Ako te dušmani prevare znaj da si zaslužio sve ove nominacije i možda ćeš i kao Al Paćino da dobiješ priznanje za životno delo. Veruj mi, za tebe je Oskar ništa. Ovo je bila jedna mala poruka za Leonarda, a ja zaista mislim da on već odavno zaslužuje nagradu. Ko je gledao njegov film Šta izjeda Gilberta Grejpa, verujem da ne može da se ne složi sa mnom, da ne pričamo o kasnijim ulogama. I on nije bio ljubav na prvi pogled, on me je kroz posao i kroz rad kupio, ne kroz lepotu. Tek sam posle shvatila koliko je u stvari lep.

Da li ti se čini da se u posednje vreme i u filmovima i u medijima i reklamama sve više ide na sirovu surovost, i da li misliš da se u tome možda preteruje?

To je postao sada neki trend, kao, da idemo u te neke ekstreme. Ljudi su počeli da bacaju sve u ekstrem jer to je sada in, ali to nije dobro. Isto kao i sa golotinjom, koja nije ništa strašno ali prosto nije uvek potrebna. Koji je koncept tu? Ne vidim šta je posebno u tome da se svi stalno skidamo.

Šta bi volela da igraš, od ne-klasika (pošto si mi zabranila da pitam za klasike)?

Fridu Kalo. Moja prva ideja je bila da za master predstavu radim Fridu jer sam potpuno oduševljenja načinom na koji se kroz žvot borila sa nedaćama koje su je snašle i kako je to prenosila na svoje slike. Ona mi je vrlo inspirativna i zanimljiva, sa jedne strane tako bangava a sa druge tako seksipilna. I ta njena ljubav sa Dijegom, potpuno kapiram tu neku umetničku privlačnost, pre nego fizičku. Njih dvoje i njihova priča su mi potpuno fascinantni i prelepi.

Da li misliš da se među umetnicima često razvija ljubav? Da li je češće da će umetnik da nađe srodnu dušu u drugom umetniku?

Da. Mislim da je to zato što su umetnici otvoreniji jedni prema drugima jer se bave sličnim stvarima i na sličan način predstavljaju i bave se sobom. Zato mislim da bi mi drugi umetnik bio otvoreniji nego što bi mi bio neki, na primer, ekonomista. Zavisi od mnogo faktora ali prosto postoji neka nit koja povezuje umetnike. Mada, moji roditelji su taj spoj, ali i moja mama je umetnica pravljenja kolača i veliki poznavalac, knjiga, filma i pozorišta. Tako da sve zavisi, nije obavezno ali jeste često da se umetnici zaljubljuju u druge umetnike.

Kakve knjige voliš da čitaš, šta te inspiriše u književnosti?

Mene strašno inspirišu knjige, jedna od mojih omiljenih knjiga je Tvrđava Meše Selimovića. Te neke misli koje ostaju za ceo život, prepoznaš sebe u nekim likovima od pre ne znam koliko godina i njihovim odnosima. U poslednje vreme sam čitala sve tri knjige Haleda Huseinija i Kad je Niče plakao Irvina Jaloma – sjajna knjiga. Sada čitam, i ovo ne bih smela da kažem jer se pretpostavlja da sam čitala kada je bila u lektiri, Majstor i Margarita. Vraćam na neke klasike jer ih drugačije doživljavam sa 17 i sa 25 godina. I jedna od mojih omiljenih knjiga je definitivno Besnilo Borislava Pekica.

Vaja Dujović, foto: Jovana Nikolić

Rekla si da postoje neke misli u kojima svako može da se pronađe, bez obzira što su davno napisane. Da li se po tebi čovek menja, i ako se menja u kojoj meri? Da li postoji ono nešto ljudsko što je uvek isto?

Naravno da postoji. Ja inače ne pamtim te citate i rečenice ali jedna od mojih omiljenih, koju sam zapamtila, je Meše Selimovića – Volim ljude ali ne znam šta ću sa njima. To može da bude i naslov intervjua! Eto kad to pročitaš shvatiš koliko je teško sporazumeti se. Ljudi su u biti isti samo su okolnosti drugačije. Ono što nas čini drugačijim je spolja, ali u onome što je iznutra čovek se uopšte nije izmenio.

Možda je sistem materijalnih vrednosti promenjen ali postoje neke vrednosti koje ipak opstaju?

Postoje neke vrednosti kao što je to da ja svake godine dobijam za Novu godinu čestitiku od svoje školske drugarice iz klupe, pravu, pismo, opipljivo, da nije od suda ili parking servisa. Dobijem čestitiku koja nije mejl, fejsbuk i to je nešto što je vrednost koja se neguje i čuva.

Hvala ti Vajo na vremenu i odgovorima, želimo ti puno sreće u daljem radu i puno zanimljivih i izazovnih uloga.

Hvala vama.

piše: Jovana Nikolić

Leave a Reply

Your email address will not be published.