piše: Nevena Stajković
Čitanje poezije mladih autora nije pitanje trenda, već način da se književnost razvija, menja i ostaje živa. Zato ovog juna posvećujemo pažnju Ognjenu Aksentijeviću, mladom pesniku, esejisti i književnom kritičaru iz Leskovca. Objavio je dve zbirke poezije – Um za morem, smrt za vratom (2017) i Rezervat odbeglih ptica (2021) u izdanju kuće Treći trg – kao i roman Tesna zemlja (2025) u okviru Raštan izdavaštva.
Njegov pesnički prvenac Um za morem, smrt za vratom osvojio je nagradu Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2017. godine. Dva najupečatljivija motiva ova zbirke upravo su more i smrt. Pesnik prepušta um moru kao tradicionalnom simbolu apsoluta, sluteći, međutim, smrt za vratom, kao jedinu stvarnu životnu izvesnost. Knjigu otvara pesma san iz arizone, sva u jednoj slici, pozivajući na put u belom kabrioletu iz ’69, te ujedno sluteći daljine koje lirski subjekt želi da dosegne. Putovanje kroz prostor i vreme nastavlja se u pesmama latima, okean muva, memorisano i kraljevstvo za konja! U njima lirski subjekt ukazuje na to koliko je čovek mali u istorijskom i geografskom kontekstu.
„hazari, sumeri, hetiti
ostaju nedorečeni na pločama i u legendama
ali okeana je puno i svi su na prodaju
pa niko ne misli da ih treba različito obojitisvuda po svetu
tražim bele igle da žašijem kožu na tabanima
ničeg opasnijeg po život od zatvorenih očiju
i hoće li neko već pogasiti svetla
da se bar jednom pogledamo jasno
kao pod vodom nikada prežaljenog okeana?”kraljevstvo za konja!, Ognjen Aksentijević
Putovanje umom ka moru ostaje središnji motiv i u pesmama koje slede – stazama starih stopa i demetrin, međutim, more uskoro zamenjuje Beograd, sav u belom i obojen svetlima velikog grada. Na taj način velegrad postaje značajna tema zbirke, prisutna u pesmama auf der niemandsland i ulica mendeljštajm. Promena teme donosi sa sobom osetnu promenu raspoloženja lirskog subjekta jer se u stihove uvlače melanholija, nemir i bol, kao u pesmama before-the-road i veltšmerc. Pesma off-the-road posebno se ističe oštrinom izraza, gađenjem prema životu i slutnjom skore smrti.
„[…] duboki naklon svim đubrištima
industriji otpadaka i atrofiranog viškaodvedi me iz ovog grada
u kom se smejemo još jedino drugima
nema neba za nezasite u nadi
jer ona gine na pešačkim prelazima
umire epileptična u supermarketu […]”off-the-road, Ognjen Aksentijević
Na temu užasa i beznađa nadovezuje se slika rata u pesmi magarac sa šargarepom koja govori o smeni očeva i sinova u neprekidnom životnom ciklusu, ali očevi ne uče sinove da šutiraju loptu i da budu dobri ljudi, već da kmeče mržnju istom frekvencijom. Ovi stihovi zvuče angažovano i vode nas do pesme sa kopa.
„majdan je prazan i iz okna
dolazi samo plač rudara
sa oštrim pijucima
pred dnom rupe
koja više ne kašlje srebro.”sa kopa, Ognjen Aksentijević
Zbirka se zatvara još jednim prisećanjem na stari okean i zapitanošću lirskog subjekta: „kako nedostaje obala na kojoj nikada nisi čekao/na kojoj se nisi ni rodio?” Nadam se da vas je ovih nekoliko crtica o stihovima koji se kriju iza naslova Um za morem, smrt za vratom podstaklo da pročitate zbirku u celosti, ali i da sagledate druga dela Ognjena Aksentijevića. Na kraju, ovo nisu samo pesme o moru i o smrti – ovo su pesme o onome što nam stalno izmiče, a što ipak ne prestajemo da tražimo.
jun, 2025.
