piše: Ivan Veljković
„…a s obzirom na to da su moderni novinari neretko korumpirano smeće – nažalost, u stvarnom svetu nemamo Klarka Kenta niti Pitera Parkera – mogu da zamislim kakav je naslov stajao u novinama za tu priču i kako je mladi, sveži udovac O’Bar to doživeo.”
Nakon gotovo čitavog veka, ljubitelji fikcije u bilo kom obliku su se već navikli na superheroje kao koncept. Štaviše, gotovo polovina vremena otkako stripovski superheroji – onakvi kakve danas arhetipski zamišljamo – postoje, posvećena je upravo dekonstrukciji istih. To je znatno duže od bilo kog drugog žanra u stripu, a i šire. E sad, dekonstrukcija samih heroja uzima mnogo oblika, ali je uvek nekako istrajavala i ona druga strana dekonstrukcije – ona koja pokriva svet oko njih.
Neretko su se autori pitali do koje mere bi bića sa snagom i sposobnostima, recimo, jednog Žderavca ili jednog Zelenog Fenjera uticala na svakodnevni narod. Kako bi, recimo, pojedinci živeli svoje živote znajući da svakog trenutka pretnja poput Dumsdeja ili Galaktusa može da ih sravni sa zemljom. Možda bi ti ljudi probali da se odupru junacima u očajničkim naletima na bića znatno jača od njih. Možda bi, kao za vreme pandemije, ostajali kod kuće i polako gubili onaj deo sebe koji nisu ni znali da im je važan. A možda bi, uprkos svemu, samo gurali svoju priču i nastavili dalje.
Ovde može da se vuče paralela sa životom ljudi tokom rata. Sećam se jedne reportaže gde je novinar išao kroz Bliski istok dok nije došao do u ono vreme razorenog Avganistana. U klinču između Talibana i SAD, ovi ljudi su goloruki istrajavali u straćarama i na otvorenom. Kad ih je novinar u jednom trenutku pitao kako žive, jedan čovek mu je odgovorio koncizno: „Živimo kao i vi. Gledamo da školujemo decu, da se prehranimo, da preguramo dan”.
Naravno, osobi koja gleda sa strane bi ovo pitanje od strane novinara delovalo naivno, i bili bi spremni da dotičnog posipaju uvredama i sprdnjom. I premda neki novinari to i te kako zaslužuju, kod ovog čoveka to nije bio slučaj. Naposletku, prolazio je kroz ratnu zonu i tamo je umalo nastradao par puta. To zahteva hrabrost i posvećenost poslu, i takve novinare treba proslavljati.
I tu dolazimo, konačno, do same teme ovog članka – novinarstvo u DC i Marvel univerzumima. Preciznije, ovde ćemo se baviti dvema možda najpoznatijim fiktivnim izdavačkim delatnostima u američkom stripu – Dejli Bjugl i Dejli Planet. Prema tome, krenimo od hronološki starijih novina.
Dejli Planet (The Daily Planet)
Proslavljeni dnevni list Metropolisa, Dejli Planet, već decenijama unazad objavljuje neke od najvećih novosti u DC univerzumu. Locirana na udarnom mestu u Metropolisu, zgrada Dejli Planeta se odlikuje ne samo sad već klasičnim ar deko dizajnom, već i prominentnom statuom rotirajuće planete na krovu. Izvesni plavo-crveni junak je stalno sa iste uzletao, a neretko se dešavalo da su zaposleni na istom bitisali, vodili razgovore (ili ljubav, ili oba), ili se pak pesničili s nekim.
Kanon Dejli Planeta je, kao i sve ostalo u DC univerzumu, komplikovan. Primera radi, izvorne novine su se zvale Dejli Star, ali, kako je došlo do pomeranja univerzuma, stvaranja multiverzuma, u jednom trenutku se to ime promenilo. A promenili su se i urednici. Prvi glavni i odgovorni urednik Planeta je bio Džordž Tejlor, ali nakon njegovog penzionisanja, novine preuzima trenutno najpoznatiji i najprominentniji urednik, Peri Vajt. Pod njegovom palicom Planet zapošljava neke od najvažnijih imena DC novinarstva. Naravno, s obzirom na manjak prostora, ovde ćemo pokriti samo najpoznatije. Od kolumnista, Lana Leng je zadužena za biznis sekciju, Ketrin Ket Grant za trač kolumnu, Ron Troup za političke članke, a Stiv Lombard za sport. Od dotičnih, bezmalo dve osobe su bile romantično vezane za najjačeg superheroja u DC univerzumu; i Grantova i Leng su imale intimne trenutke sa Čovekom od čelika, ne gubeći iz vida njihov dnevni posao unutar samih novina.
Ali i pored njihovog šarma, Grantova i Leng ipak nisu toliko bliske velikom plavom momku koliko dva možda najpoznatija delatnika Dejli Planeta. Lois Lejn, reporterka od renomea, zasigurno je najvrednija radnica ovog dnevnog lista, sa člancima koji su osvajali sve moguće nagrade, uključujući i Pulicera. Kao izveštač, Lejnova se non-stop izlaže opasnosti i bila je blizu smrti nebrojeno mnogo puta – kao što propisni novinar i treba da bude. Sve bi dala za priču, otprilike koliko bi i njen cenjeni fotograf dao za idealnu fotku. Taj fotograf, Džejms Džimi Olsen, sa svojom crvenom kosicom i nevinim osmehom, ufotkao je toliko ključnih trenutaka da je nemoguće sve pobrojati. Iako i sam ima pretenzija ka izveštavanju, Olsen je ipak najbolji sa foto-aparatom, bilo da prati Lejnovu, bilo da sarađuje sa drugim prominentnim novinarom ovog lista. Možda ste čuli za njega. Krupan je, nosi naočare, i iz Smolvila je poreklom, isto kao i Lana Leng. U pitanju je ničim impresivan, a opet profesionalno nastrojeni Klark Kent.
Dejli Bjugl (The Daily Bugle)
Marvel ima sijaset fiktivnih izdavača, ali nijedan nije toliko popularan kao Dejli Bjugl. Interesantno je navesti da je, za razliku od prethodnog glasila, koje je dnevni list, Bjugl zapravo tabloid. Žuta štampa je podjednako deo pop kulture, a niko nije žući od ovih njujorških novina. Oblakoder u internacionalnom stilu arhitekture, Bjugl kakav znamo ima enormnim slovima ispisano ime na samom krovu, komplet sa malom vojničkom trubom između dve reči (termin bugle na engleskom se upravo prevodi kao vojnička truba).
Premda je u pitanju tabloid, Dejli Bjugl svakako ne oskudeva u prestižu, još od svog osnivanja 1898. godine. Od sredine tridesetih pa naovamo (sa sve peripetijama oko alternativnih univerzuma), urednik ovog lista je bio vazda impozantni i nikada suptilni Džon Džona Džejmison. Sa ušrafljenim tompusom u ustima, tananim brčićima i prosedom kosom, ovaj gorostas je dranjem i eksplozivnom ličnošću podigao Bjugl na visine koje uživa i danas. Same novine, iako su eksplicitno protiv izvesnog superheroja sa arahnidskim sposobnostima, ima začuđujuće dug staž u lovu na korupciju, kriminal i nepravdu, čak iskazujući i punu podršku pravima mutanata, što je u Marvelovom univerzumu retkost.
Naravno, ova nežnija strana Bjugla ima veze sa zaposlenima koji uz Džejmisona dnevno izbacuju članke vredne pažnje. Tu je trenutna reporterka, a pređašnja sekretarica Džejmisona, Beti Brent, jedna od retkih osoba koja može da izgura njegov haotičan raspored. Pritom je i jedna od dve osobe u Bjuglu koja zapravo ume da ga obuzda. Druga osoba sa tom, samom po sebi natprirodnom sposobnošću, jeste Džozef Robi Robertson, kourednik (neretko i urednik) ovog glasila. Smireniji i staloženiji od Džejmisona, Robi je jedan od retkih ljudi koji po poznatom Puzaču zidova zapravo ne gazi. Njegova uloga je tu da bude glas razuma, da smiri malo strasti i uvede objektivnost u Bjugl. I premda mu je tu uspeh minimalan, Robi je i dalje jedna od najvažnijih figura unutar samih novina.
Sa novinarima je priča takođe raznolika. Ben Urih, možda najprominentniji novinar-istraživač, svojim predanim radom otkrio je identitete nekoliko poznatih superheroja, a po angažovanosti je i te kako sličan Lois Lejn. Jedno kratko vreme je i Glori Grant radila za ovaj list, u kapacitetu sekretarice Džejmisona dok je Beti Brant bila odsutna. Grant je sem toga imala i uspešnu karijeru kao manekenka, tako da je njen ostanak u Bjuglu samo jedna fina životna fusnota. A tu fusnotu dele čak jedna superheroina i jedan supernegativac – i Džesika Džouns i Ned Lidz (heroina Dragulj i negativac Hobgoblin) našli su se kao zaposleni kod Džejmisona, ona kao korespondentkinja i konsultantkinja o superherojskim pitanjima u Bjuglovom dodatku The Pulse, a on kao reporter (i muž Beti Brant).
E sad, uz svaki novinski članak, pa makar on bio žut, treba da dođe adekvatna fotografija. Na sreću, Džejmison je našao frilens fotografa koji em radi za male pare, em ume da fotka omraženog plavo-crvenog puzećeg superheroja kao niko drugi. Prema tome, nije ni čudo što je i dan-danas, nakon toliko godina, Piter Parker jedan od najcenjenijih radnika Dejli Bjugla, iako realno nikada nije bio zaposlen full-time.
Značaj Planeta i Bjugla
Pisci iza stripova gde ove novine figuriraju su i te kako imali jasno viđenje uloge koju Bjugl i Planet igraju u životima matičnih heroja koje pokrivaju. I premda se viđenje prema žurnalizmu menjalo (a kvalitet istog, nažalost, srozavao; postojanje konglomerata Gawker dovoljno govori) u decenijama nakon nastanka grafičkih storija ova dva izdavačka giganta, ona originalna crta je ostala. Naime, ekipa Planeta je i dalje u globalu efektivna i pakuje rezime izvanrednim podvizima. Sa druge strane, čak i ako ljudi ne vole Bjugl, kupuju ga redovno, do te mere da je možda jedan od najprodavanijih listova na svetu. A sve to zato što su se ova glasila, svaka na svoj način, posvetila pitanju superheroja na onaj prirodni, usmereni – ukratko – ljudski način. I kako stoje stvari, proći će neko vreme dok bilo koje od ovih novina konačno ugase štamparije. Naposletku, verna publika širom stripovskih SAD bi se silno razočarala – a autori tekstova o stripu imali manje materijala za pokriće.
maj, 2024.
