„Čas baleta”, detalj, Edgar Dega, foto: Wikipedia

Verovatno vam je i ovaj citat, uz brojne druge, iz filma Lajanje na zvezde poznat, ali onaj: „Mi smo dva sveta” koji je Danica uputila Mihailu mogao bi, na prvu loptu (da, baš loptu) da se odnosi i na našu avgustovsku temu. Umetnost i sport uglavnom stoje u nekom odnosu nasuprot jedno drugom: sloboda–disciplina, mentalno–fizički, individualno–timski, introvertno–ekstrovertno, monotono–dinamično, ali, ako malo bolje razmislimo, u zavisnosti od vrste umetnosti i sporta, oni bi na ovoj relaciji mogli i da zamene uloge. Šta je to što im je zajedničko? Cilj da oplemene i dovedu dušu i telo do savršenstva? Da podstaknu na umni i fizički trening? Da nas kontinuirano motivišu da budemo zdraviji i bolji? I u umetnosti i u sportu pronalazimo pokret, snagu, istrajnost, strategiju, igru, zabavu, anatomiju, telo, prirodu. Suštinski, na kraju se uvek takmičimo sami sa sobom šta god da želimo da postignemo, stoga i nije tako neobično da se umetnost i sport povremeno prožimaju, zar ne?

Miron, Bacač diska (Diskobolos), 460–450. p.n.e.

„Bacač diska (Diskobolos)”, Miron, foto: Wikipedia

Kako da zaobiđemo antičku Grčku ako već pričamo o ovoj temi? Nikako. U grčkoj antičkoj umetnosti upotrebljavani su mnogi sportski motivi: atletičari, trkači, bokseri… Jedna od najpoznatijih skulptura koja je obeležila prelaz iz arhajskog u klasičan period u umetnosti stare Grčke bila je Mironov Bacač diska. Ona nije sačuvana u originalu, ali brojne su njene rimske kopije, kako u bronzi, tako i u mermeru. Ono što je čini remek-delom je stav, simetrija i harmonija – zaštitni znaci čitave umetnosti klasične epohe. Skoro dve i po hiljade godina kasnije, istoričari umetnosti i atletičari i dalje raspravljaju o tome da li je moguće da je nago telo ovog atlete tako napregnuto prilikom ovog pokreta, a da nikakav napor nije uočljiv na njegovom licu. Pored realne anatomije, ipak su bile dominantne idealne proporcije ljudskog tela, a smirenost lica i uma trebalo je da ukaže na ljudsku plemenitost u svakom trenutku.

Nepoznati autor, Scena streljaštva iz Latrelovog psaltira, između 1320. i 1345.

„Scena streljaštva iz Latrelovog psaltira”, nepoznati autor, foto: folklorethursday.com

O sportu u srednjem veku saznajemo, između ostalog, i iz iluminiranih rukopisa. Streličarstvo, mačevanje, viteški turniri i lov bile su omiljene zabavno-rekreativne aktivnosti srednjovekovnih ljudi, ali ponekad i pripreme za ratne pohode. U Latrelovom psaltiru postoji scena u kojoj strelci, ciljajući ka meti, koriste duge strele i široke lukove, tipične za Englesku tog doba. Ovaj psaltir koji se čuva u Britanskoj nacionalnoj biblioteci u Londonu, bio je porudžbina Džefrija Latrela, srednjovekovnog engleskog plemića i viteza, i na njemu je verovatno radilo nekoliko ilustratora čija imena danas nisu poznata.

Stevan Todorović, Prvo gimnastičarsko društvo, 1858/59.

„Prvo gimnastičarsko društvo”, Stevan Todorović, foto: Narodni muzej

Čuveni Steva, uz Predića i Jovanovića najistaknutiji portretista u srpskoj umetnosti druge polovine 19. veka, bio je izuzetno društveno angažovan. Osnovao je crtačku školu u Beogradu sa fiskulturnom salom, koja je najpre postala Gimnastičarsko društvo, a danas se smatra pretečom Sokolskog društva. Na ovom grupnom portretu prikazani su gimnastičari kao novi heroji svakodnevice (u odelima kao deca istaknutih građana koja rade na skladu duhovnog i fizičkog razvoja), a sliku možete da vidite uživo u novoj stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu.

Edgar Dega, Čas baleta, 1871–74.

„Čas baleta”, Edgar Dega, foto: Wikipedia

Postoji li bolji spoj umetnosti i sporta od baleta? Pitajmo balerine Edgara Degaa koje skoro vek i po vredno vežbaju u pariskoj sali sa koreografom Žilom Peroom. Ples, koreografija, muzika, pokret, scenografija su ono što ovakvom nastupu daje umetničku auru, a da bi to sve izgledalo upravo tako, balerine ulažu nadljudske napore uočljive na svakoj njihovoj žili i mišiću. Balerine i igračice su bile čest motiv u slikarstvu Edgara Degaa, a pozorište, balet i kabarei omiljena mesta tadašnjih Parižana. Slika Čas baleta danas se čuva u muzeju Orsej u Parizu.   

Nepoznat autor, Poster za prve moderne Olimpijske igre u Atini, 1896.

„Poster za prve moderne Olimpijske igre u Atini”, nepoznati autor, foto: The Guardian

Iako prve moderne Olimpijske igre nisu imale zvaničan poster, ovo je kasnije usvojeno kao prvi poster ovog događaja. Na njemu je prikazana boginja Atina u tradicionalnoj (tada savremenoj) grčkoj nošnji, sa maslinovom grančicom u jednoj i lovorovim vencem u drugoj ruci (to su bile prva i druga nagrada na prvim modernim Olimpijskim igrama). Atina je sa svih strana okružena antičkom arhitekturom: atinskim Akropoljem, stadionom i drugim fragmentima. U gornjem levom uglu ispisane su godine 776. p.n.e. i 1896, kao godine prvih istorijskih i prvih modernih Olimpijskih igara, dok se na dva mesta nalazi natpis na grčkom i francuskom: Olimpijske igre.

Norman Rokvel, Oboren (Tackled), 1925.

„Oboren (Tackled)”, Norman Rokvel, foto: The Saturday Evening Post

O svakodnevnim scenama u Rokvelovoj umetnosti bilo je više puta reči. Njegove žanr-scene obogatile su i ilustracije sportskih dešavanja. Dva dečaka, igrača ragbija, našla su se na naslovnici novina The Saturday Evening Post u impulsivnom naletu jedan na drugog u trenutku pre nego što će jedan od njih zaista biti oboren na zemlju. Danas Rokvelovi radovi predstavljaju nasleđe tipične američke pop kulture čiji je sport sastavni deo, posebno kada je reč o ovakvim nostalgičnim retro slikama.

Ivan Tabaković, Utakmica, 1927.

„Utakmica”, Ivan Tabaković, foto: Riznica srpska (Galerija Matice srpske)

Tabaković je jedan od slikara koji je obeležio srpsku međuratnu umetnost najpre svojim ekspresionizmom, a potom i intimnim, kolorističkim i ponekad naivnim slikarstvom. Beležio je epizode svakodnevnog života građanske klase u usponu za koju je sport predstavljao jedan od najboljih načina da se zadovolji dokolica, te je tako prikazao i jednu fudbalsku utakmicu. Sudeći po godini nastanka slike, možda je bilo reči o utakmici povodom otvaranja novog stadiona Sportskog kluba Jugoslavija na Topčiderskom brdu 1927, čiji je glavni rival tih godina bio Beogradski sportski klub (BSK), a sudeći po bojama dresova to bi zaista mogla da bude borba između ovih prvih crvenih i plavih.

Ivan Radović, Kupačica, 1936.

„Kupačica”, Ivan Radović, foto: Spomen-zbirka Pavle Beljanski

Kupačice koje su krasile platna brojnih srpskih i evropskih međuratnih umetnika nisu uvek bile profesionalni sportisti, već povremeno izraz uživanja u slobodnom vremenu, prikaz ženskog tela ili pak akt. Jedna od takvih je i Radovićeva Kupačica, ali ono što ovog slikara zaista povezuje sa sportom je činjenica da je bio profesionalni teniser i prvak Kraljevine Jugoslavije 1929. godine. Živeo je od tenisa, ali je živeo svoju umetnost. Ostavio je veliki broj slika, crteža, akvarela koji su mu omogućili da postane jedan od najznačajnijih srpskih slikara intimista, a znatan broj njih imao je za temu upravo tenis. (digresijica, ali samo da kažem da u trenutku dok ovo pišem, na Vimbldonu Novak Đoković vodi Rafaela Nadala u setovima 1:0)

Branibor Debeljković, Trka konja, oko 1965.

„Trka konja”, Branibor Debeljković, foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije

Svaka Debeljkovićeva fotografija odiše duhom Beograda iz nekih minulih godina. Kroz svoj objektiv, ovaj umetnik je dočarao ljude, arhitekturu, ulice grada, ali i njegovu atmosferu. Jedan od njegovih motiva bila su i sportska dešavanja. Na fotografiji u prvom planu su takmičari na konjima koji jure takvom brzinom da foto-aparat više ne može najčistije da zabeleži galop njihovih munjevitih nogu, dok su u pozadini džokeji koji spremno čekaju da započnu trku.

Endi Vorhol, Klizač/Speed Skater (Poster za Zimske olimpijske igre u Sarajevu), 1983.

„Klizač/Speed Skater (Poster za Zimske olimpijske igre u Sarajevu)”, Endi Vorhol, foto: Wikipedia

Lazar Vujić, galerista iz Sarajeva koji je radio u Beču, okupio je poznate umetnike ovog perioda da doprinesu vizuelnom identitetu Zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Pored Vorhola, čiji je poster izabran za zvanični, na ovom projektu učestvovali su i  Henri Mur, Dejvid Hokni i drugi poznati umetnici. Vorholov skejter urađen je u njegovom prepoznatljivom stilu: dupliranim slikama različitih kolorita, ali pitanje je da li je nadmašio popularnost raspevane maskote Vučka.

piše: Ana Samardžić

Leave a Reply

Your email address will not be published.