Intervju vodila: Nevena Stajković
foto: Jelena Pantelić
Odavno mi se nije desilo da odem na nastup benda čiju muziku uopšte ne poznajem. To je početkom septembra ove godine bio bend Nataleé, i malo je reći da sam bila oduševljena. Energija Natalije Rajković, glavne vokalistkinje i ritmičke gitaristkinje ovog sastava, kao i ostalih članova benda bila je predivna i s lakoćom se prenosila na publiku. Poželela sam da sve svoje prijatelje i prijateljice, kao i vas, verni čitaoci i čitateljke, upoznam sa njihovim razdraganim ritmovima i nežnim, ali pre svega, elokventnim stihovima.
Nataleé je bend iz Beograda, nastao 2019. godine, koji, pored Natalije, čine Lazar Odalović (gitara), Marko Čurčić (bas), Nemanja Tasić (bubanj), Andrija Petrović (trombon) i Dušan Murišić (truba), a ponekada im se pridruže i Aleksandar Rilak (saksofon) i Lilien Ožvar i Tomislav Božović kao bek vokali. Do sada su objavili album Osvesti se, EP Bezdan, kao i singlove Rolam, Bebo i Remi. U planu je EP Zrak, o čemu ćete, kao i o svemu što ovaj sastav čini posebnim, čitati u narednim redovima.
1. Kažeš da je tvoje stvaralaštvo tvoj dnevnik i osećam da si u svakoj pesmi ogolila dušu. U kolikoj meri ti je to emotivno zahtevno, a u kolikoj oslobađajuće?
Moje stvaralaštvo uvek malo kasni za sadašnjim trenutkom, jer najviše energije, planiranja i novca odlazi na samu audio i video produkciju. Na primer, album Zrak, koji već neko vreme najavljujem, započet je pre dve godine i još uvek je u procesu pripreme. Nemamo svoj studio, deo smo alternativne scene i sve ide sporije. Usput smo menjali zvuk i ekipu, pa se par puta vraćali na početak.
Ne stidim se da pokažem emocije. Mislim da smo mi umetnici dužni da istražujemo osećanja kako bismo preneli svoj doživljaj publici. Na njima je da odluče kako će se nositi s tim talasima. Moj dnevnik se i dalje piše, imam more pesama koje čekaju svoje mesto u nekim novim konceptima. Sada sam fokusirana na Zrak, kratak EP od četiri pesme koji je svojevrsni odgovor prethodnom EP-ju Bezdan. Autorski rad je veština da ponavljanjem iste pesme uvek preneseš pravu emociju, bez obzira na to kako se osećaš i to je zaista umeće koje se vežba poput samokontrole.
2. Da li najpre nastaje tekst, pa pronalaziš melodiju ili obrnuto? Koji deo stvaranja pesme ti je najizazovniji, a u kojem najviše uživaš?
Nemam formalno muzičko obrazovanje, pa mi saveti ljudi iz benda mnogo znače, iako sama dolazim sa gotovim idejama na gitari. Gitara mi je pomagalo – uz prste i malo mozga ona izgradi celu kuću. Inspiriše, pokrene emocije i tada uključujem snimanje, puštam da sve spontano teče. Tako su nastale moje omiljene pesme.
Što je harmonija jednostavnija, to je muzika prijemčivija. Kada napravim osnovu, dajem bendu slobodu da dodaju, menjaju, ubacuju ili izbacuju. Verujem im jer želim da i oni uživaju u muzici, da nam svima bude lepo i zanimljivo na sceni.
3. Kako si došla na ideju da kombinuješ tradicionalnu instrumentaciju sa modernim ritmovima? Kako tvoj zavičaj i njegovo kulturno nasleđe, te Beograd, utiču na tvoj muzički izraz?
Kada kažem tradicionalni instrumenti, mislim na gitaru, bas, bubanj, trubu, trombon, saksofon… Moderni ritmovi nastaju spontano – ponekad reciklirani, ponekad potpuno novi – uvek prate energiju kompozicije. Moja inspiracija je rasuta svuda: od Brazila i Afrike, preko južnjačkih brda, do Beograda i Vojvodine. Ranije smo svirali sa DJ-em, i tada je zvuk bio produciraniji. Danas sam se odlučila za organski zvuk i dinamičan, fluidni ritam – on me više pokreće.
4. Tvoje pesme, poput Ćao i Brat, nose društvene poruke. Koliko ti je važno da umetnost bude angažovana?
Pesma Ćao nastala je pre više od deset godina, a i dalje je aktuelna. To su mali kalendari – životi pesama. Umetnik je dužan da kroz svoj dar opisuje duh vremena i stvara spomenike kulture. Oni kasnije mogu novim generacijama dati uvid i trunku osećaja: kako je nekada bilo, a kako je sada. Pogotovo u vremenu kada je umetnik najugroženiji, važno je da pevamo o društvu iskreno i bez dlake na jeziku.
5. Kakav je tvoj utisak, da li savremena muzička scena otvara prostor za alternativne izvođače?
Nažalost, ne u meri koja bi bila normalna. Moj bend postoji više od sedam godina, a i dalje ne mogu da živim od muzike, iako mnogo ulažem – od vođenja proba, snimanja, društvenih mreža i kampanja. Publika za drugačiju muziku kod nas je mala. Bezbroj puta sam čula komentar: Zašto ne pevaš narodnjake, pa da se obogatiš? To od mene nećete čuti. Boriću se do kraja da se ta situacija promeni.
Ne mislim da je rešenje u negaciji – svako treba da ima svoj prostor. Ali društvo i mediji moraju da pruže širi izbor: više emisija, kanala, festivala i događaja za različite muzičke pravce.
6. Energija celog benda na nastupima je stvarno divna! Odakle crpite tu snagu i kako uspevate da budete tako složni i povezani?
Bend se ove godine delimično promenio i to je unelo novi dah. Oni koji su ostali dobili su novu inspiraciju, a mi smo počeli ozbiljnije da sviramo. Ranije je koncept bio baziran na džemu i live loop-u, pa se energija stalno menjala. Sada postoji više odgovornosti i zrelosti, čak i kada je reč o sitnicama. To je uniformisalo celu priču iza mene.
Ja sam i dalje lelujava, ali svi prate svaki moj hir – i ponosna sam na ekipu koja je odlučila da me isprati!
7. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Odgovore pišem sa mora, pa evo mojih predloga sa Jadrana:
Knjiga: Nenad Gugl – Umro sam u petak
Film: O smrti ljubavi (Della Morte, Dell Amore), režija: Mikele Soavi
Predstava: Contra Mundum, inspirisana autobiografijom Salvadora Dalija (glume i sviraju naši članovi Nemanja Tasić i Marko Čurčić)
Muzička numera: Dina Jashari – Moreto me tera da mislam
Umetnica iz Novog Sada čiji vizualni rad me posebno oduševio – @visual.whispering
oktobar, 2025.
