Damjan Jovičin, fotografija: Olivera Radmanović

Damjan Jovičin (1995) je, dobitnik porudžbine 49. BEMUS-a 2017. godine i mnogih prvih nagrada iz kompozicije na međunarodnim takmičenjima. Talentovani Jovičin upisao je 2013. godine odsek za kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Zorana Erića, kod koga je i trenutno na doktorskim studijama. Poprilično raznovrsna biografija ispunjena je, takođe, i participacijama na međunarodnim festivalima i seminarima širom Evrope, među kojima se izdvajaju Darmštatski međunarodni kurs za novu muziku (2018), Međunarodna letnja akademija Bečkog univerziteta za muziku i izvođačke umetnosti (Mirušlag, Austrija, 2018), zatim prošlogodišnji Time of Music u Finskoj, SoundMine u Belgiji, The Walden School Creative Musicians Retreat 2016. godine u Nju Hempširu  (SAD), te Dani Vlade Miloševića u Banja Luci. Do sada usavršavao se na master klasovima kod eminentnih kompozitora današnjice poput Brajana Fernihaua, Tristana Miraja, Majkla Degertia, Karoline Malone, te Džefa Bera, i drugih.

Damjan Jovičin je jedan svestrani mladi stvaralac koji se aktivno zalaže za nove ideje i koncepte u umetnosti, za integraciju zvuka i slike. S tim u vezi on stvara nove događaje kao što je Sinestezija, multimedijalni događaj koji je uključio recitaciju, elektronsku muziku, plesni performans, action painting i instalaciju (koja se sastoji od keramičkih ploča urezanih na poseban način, te su u njima načinjeni reljefi od kvarcnog peska). Jovičin je pozvao svoje kolege kompozitore Marka Karanfilovskog, Milanu Milošević i Aleksandra Savića da zajedno svojim muzičkim produkcijama realizuju kreativni projekat, dok su za vizuelni deo bili zaslužni umetnici Dunja Gligorić (za action painting) i Filip Nikolić (za instalaciju). Action painting se odnosi na slikanje na licu mesta uz zvuk, upriličen uz Damjanovu kompoziciju Približni čovek II.

Drugi događaj, vrlo značajan za progres njegove umetničke misli, ujedno predstavlja saradnju sa australijskim umetnikom Eiči Tosakijem koji je zajedno sa Damjanom Jovičinom kreirao multimedijalni performans bimanuelnog koordinisanog crtanja, na koncertu pod  imenom Zvučne zrake. Oni su nastupili u Beogradu u okviru FESTUM-a ove godine, pružajući publici priliku da uživo iskusi umetnost bimanuelnog crtanja laserima događaja prvi put realizovanog u Srbiji. Njegova delatnost, štaviše, prostire se i na polje komponovanja za teatar, budući da je osmislio muziku za predstavu Ja sam vetar reditelja Filipa Grinvalda, u kojoj je i sam akter na sceni.

Perspektivni mladi kompozitor razmišlja o položaja savremene umetnosti i zalaže se za spoj slike i zvuka, odnosno, za svojevrstan sinkretizam u savremenoj umetnosti. Ističe da je od velikog značaja da se umetnici udružuju budući da tako „obogaćuju jedni drugima svoje umetničke vizure”. Sa tim u vezi su i njegovi spomenuti projekti, ali i lični pristup činu komponovanja. Iz njegovog dosadašnjeg opusa može se iščitati namera preispitivanja zvučnih granica i mogućnosti različitih tipova muzičkih ansambala. Javljaju se interesantne kombinacije instrumenata, poput dela napisanog za dva soprana, flautu, klarinet, kontrabas i klavir ili za sopran i harfu, za dvadeset i jednog perkusionistu i deset flauta, ali i kompozicije za simfonijski orkestar i orkestar gitara. U delu za orkestar pod imenom Matematički san uviđa se dobro poznavanje svakog instrumenta i tehnički zahtevan tretman posebno grupe duvačkih instrumenata i perkusija. Autor ove kompozicije gradi muzički tok na osnovu kontrasta u kome se čujno diferenciraju nekoliko odseka. Osnovni muzički fundus čini motiv od dve kvarte koji prožima celo delo, asocirajući na perpetuum momenat. Na ovakvu osnovu, predstavljenu u deonici klavira na samom početku, naslojavaju se kadence, kako ih autor naziva, u svakoj instrumentalnoj boji, tretirane solistički i virtuozno. Kompozitorova namera upravo je bila da svaku deonicu izdvoji i trenira kao solističku sa ciljem da stvori novu situaciju neorkestarskog muziciranja u orkestru. Svaki instrument iskorišćen je maksimalno i u nastupu svih deonica istovremeno dostiže se snažni simfonijski volumen. Jovičin ovde ne determiniše formu kompozicije, već promišlja o ideji kako je moguće izgraditi formu na osnovu kontrasta. Pored primarnog kompozicionog plana, tačnije,  građenja dela na osnovu kontrasnih odseka, može se ispratiti svojevrsna dramaturška linija koja vodi prema raspletu prethodno zvučno suprotstavljenih stubova. Vrhunac napetosti dolazi na polovini dela i taj klimaks se prolongira i tinja nekoliko momenata pre nego što biva interuptiran klavirskim odsekom i ponovnim vraćanjem na osnovni motiv sa početka, takođe izložen u deonici klavira. U slučaju ove kompozicije ne možemo da pratimo klasičarsko-romantičarski princip razvoja materijala, niti se motiv pojmi kao tema. Jedinstvena filozofska pozadina je sveprisutna i ona je objedinjujući faktor koji delo svakako čini prijemčivim i provokativnim za dalje interpretacije. Matematički san, delo nastalo u vreme kada je Damjan Jovičin uradio svoj diplomski rad, naišao je na tople kritike i njegovo prihvatanje na premijeri u okviru BEMUS-a 2017. godine, što govori o raspoloživom kapacitetu umetničke produkcije i pozitivnoj percepciji kompozitorovog muzičkog izraza u savremenoj konvenciji vremena. 

Na ovogodišnjem naučnom skupu u Darmštatu, Damjan je imao priliku da iskusi nove filozofsko-muzičke diskurse i obogati svoju umetnički vizuru sa kolegama iz različitih gradova Evrope. Više o njegovom iskustvu sa skupa, ali i stavovima i idejama mladog kompozitora saznajte u razgovoru koji sledi.

Opiši nam ukratko impresije o svom boravku na naučnom skupu i objasni nam zbog čega je on od izuzetnog značaja za tvoju buduću karijeru?

Darmštatski kurs za novu muziku je dešavanje od istorijske važnosti gde su se decenijama vršili muzički, filozofski, politički i kulturni dijalozi i diskusije sa ciljem definisanja i razumevanja savremene umetničke prakse u muzici, ali i mnogim drugim disciplinama koje su uže ili šire vezane za muziku. Pošto sam duže vremena želeo da odem u Darmštat, čast mi je što su tri moja dela prezentovana tamo na tri potpuno različita koncerta. U izvođenju mog Karavana telesnih perkusija učestvovao je dvadest i jedan izvođač sa skoro svih kontinenata, a neki od njih nisu govorili zajednički jezik. Izvođenje je, naravno, prošlo odlično.

„Umetnici su oduvek obogaćivali jedni druge svojim vizurama” izjavio si nakon okončanja svog projekta pod nazivom Sinestezija godine, što provocira pitanje da li i dalje osećaš važnost udruživanja muzičkih stvaraoca u istom smislu i koliko je ta situacija aktuelna među današnjim mladim umetnicima?

U umetnosti je uvek stvar komunikacije. Ako je uspešno za umetnika dopreti do drugih ljudi koji se bave umetnošću, to se takođe odnosi i na saradnju, koja bi trebalo da počiva na saosećanju i međusobnom poštovanju. U idealnom scenariju umetnici bi u potpunosti očuvali svoje ideje i individualnost na taj način proširujući umetnički prostor.

Kada je reč o položaju i percepciji savremene umetnosti, kakvo uverenje deliš s tim u vezi, te unutar kog pravca bi smestio svoju kompozitorsku delatnost?

Ako bih mogao da izbegnem kategorije, lakše bih se osećao. Moj opažaj je neusmeren i hvata signale jednako sa svih strana. Meni je perspektiva posmatrača zanimljiva jer je isto stvaralačka. Mi možemo da stvorimo veze sa pravcima koje je neko formulisao, možemo da stvorimo diskurs o stvaranju koji nije iskustvo onoga koji stvara, ali ja verujem da su oba jednako istinita. Možda se Damjan, kompozitor, ne bi složio sa ovim.

Šta je za tebe suština muzičkog štiva i koji su je umetnici zaista dotakli, preispitali?

Mislim da svako od nas ima ličnu koncepciju i moramo mnogo više da osluškujemo iznutra nego spolja, a vrlo je moguće da su tako radili i veliki umetnici. Nemoguće je da navedem sve umetnike koji su me inspirisali bez izostavljanja – što bi delovalo nezahvalno, ali reći ćemo da ih je puno.

Koja kategorija čoveka, doza iskustvenog ili racionalnog, prednjači u tebi tokom procesa stvaranja? Da li smatraš da je plod umetničkog delanja isključivo posledica jednog?

Ovde je vrlo lako pogrešiti sa odgovorom, zato što je stvaralački proces vezan za transformaciju. Procena o prevladavanju jednog se iz dela u delo menja.

Kako se kreativnost u mladom duhu najbolje ispoljava, šta na osnovu tvog mišljenja znači kreativnost i koje su njene granice?

Stvaranje je u čovekovoj prirodi i u interakciji je sa uslovima u kojima živimo. Ono što stvaramo utiče na to kako živimo i obrnuto. Granice u stvaralaštvu ne postoje jer je i samo stvaranje fleksibilno. Forme koje pripisujemo delu su delo samo za sebe.

Orkestarsko delo Matematički san predstavlja tvoj diplomski poduhvat, čija je premijera upriličena u sklopu BEMUS-a 2017. godine, višestruko je podržan. Smatraš li da je ovo delo istinski reprezent kompozitorske poetike ili preferiraš kamernije forme svog muzičkog „govora”?

U mom dosadašnjem radu istraživao sam specifičnosti ansambla i raspon mogućnosti eksperimentišući sa minimumom i maksimumom zvuka ansambla. Ja ansamble prihvatam kao društvenu situaciju u kojoj stvaram – ako je to ona komponenta na koju ja najmanje utičem, onda je na meni da komponujem situaciju.

Šta za tebe predstavlja multimedijalni događaj i da li ideja združivanja zvuka i slike može da se realizuje u okviru koncepta kao što je koncert?

Slike su uvek deo koncerta, samo je pitanje da li ćemo ih fizički manifestovati pred publikom.

Vrlo interesantna saradnja sa australijskim umetnikom Eiči Tosakijem koja je za tebe posebno značajna zbog?

U Eičijevom konceptu crtanja postoji mnogo analogija sa muzikom pa i dramaturgijom kompozicije. Sama pomisao o pretapanju principa iz bimanuelnog crtanja u zvuk i obrnuto otvara mnogo mogućnosti bilo da je reč o figurativnim transpozicijama ili konkretnoj fizičkoj vezi vizuelnog ritma, pokreta sa zvukom.

Da li u ideji sinkretizma, spajanja savremenih umetnosti, uviđamo budućnost razvoja umetnosti, odnosno, da li smatraš da je to i njeno jedino spasenje?

Vrlo važne mogućnosti se odnose na kreiranje novog jezika. Kombinacijom različitih umetničkih sredstava moguće je oformiti jezik mnogo šire izražajne palete i to je nešto što je vrlo korisno i na nivou društva.

Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Kompozicije: Morton Feldman – Rothko chapel, Karlhajnc Štokhauzen – Michaels Reise um die Erde.

intervju vodila: Milica O. Marković

Leave a Reply

Your email address will not be published.