piše: Maša Antonijević
Već sedamdeset dve godine mesec jul vesnik je filmskog ugođaja pod zvezdama. Mesto: Pula, lokacije: razne, filmovi: mnogobrojni. U duhu aktuelnog slogana koji glasi „Jedno svjetlo, tisuću uspomena“, redakcija KUŠ!-a smestila se u publiku ovog renomiranog festivala i deo atmosfere ponela sa sobom, da ga upiše u svoj spomenar.
Šetali smo od udobnih sedišta Istarskog narodnog kazališta do ruševina Arene sa čijih se tribina, osim velikog platna, sasvim dobro vidi čitavo gledalište usredsređenih posmatrača, stvarajući svečani dojam, te utisak neraskidivosti od istorije, što festivalske, to i one još davnije, kada su u taj isti amfiteatar hitali Rimljani. Kino Valli, obližnji bioskop, priredio nam je izvrsne projekcije, od kojih izdvajamo 78 dana, rediteljke Emilije Gašić koja je ponela Zlatnu arenu za najbolji regionalni film, dok su se na plaži zvanoj Ambrela prikazivala ostvarenja iz doba Jugoslavije, pa smo tako u sutonu jedne proljetne noći, uživali u ko-zna-kojem-po-redu Varljivom letu ’68, recitujući kultne replike koje su se pretapale u šum talasa.
Filmovi su bili podeljeni u tri glavne kategorije: hrvatski film, manjinske koprodukcije i popularna Pula. U prvoj kategoriji zablistao je Fiume o morte! reditelja Igora Bezinovića, koji je zavredeo najvišu ocenu kritike. Ovaj posve neobičan istorijsko-dokumentarno-igrani film bio je omiljen i među publikom kojoj neodlučna kiša nije poljuljala elan. Priča o ekscentričnom državniku po imenu Gabrijele D’Anuncio koji čvrsto reši da zauzme grad Fiume (današnja Rijeka) možda zvuči kao recept za dosadan čas istorije; ipak, ovaj film je sve, samo ne dosadan. Uvodna sekvenca – intervjuisanje prolaznika na ulici – kulminira ponudom da jedan od ispitanika zaigra D’Anuncia. Odatle sve počinje: odjednom imamo sedam D’Anuncia, skoro isto toliko naratora, mnoštvo statista i zavidnu kolektivnu igru većinski amaterskog ansambla. Sara Jakupec ponela je Zlatnu arenu za najbolji kasting, a na konferenciji za medije otkrila je da je bila otvorena za ideju da prigodne kandidate može upoznati bilo gde, pa je tako jednog od tumača glavnog junaka upoznala ni manje ni više nego na pijaci. Zlatnom arenom nagrađeni su još i režija, produkcija, scenografija, kostimografija i šminka. Ipak, identitet filma umnogome kreirali su montaža i fotografija. Stare fotografije iz kolekcija propagandnog materijala, kao i arhivski snimci, vešto su rekonstruisani pred našim očima, a skokovi iz prošlosti u sadašnjost i nagli rezovi uspešno su stvorili obilje komičnh trenutaka. Gotovo andrićevska naracija razotkriva kako se za relativno kratko vreme lice jednog grada može nepovratno promeniti, dok tu i tamo ostaje po koji trag, skriven od svih osim onih koji znaju gde da gledaju.
Veliku zlatnu arenu za najbolji film poneo je Mirotvorac, film Ivana Ramljaka, koji se bavi i dan-danas nerasvetljenim ubistvom Josipa Reihl-Kira, zapovednika osječke policije, mirotvorca i pregovarača, te jedne od prvih žrtava ratova devedesetih. Stručni žiri nagradama je ovenčao i glumački duo iz Zečjeg nasipa, rediteljke Čejen Černić, Andriju Žunca i debitanta Lava Novosela. Mada dobri u pojedinačnoj igri, obojica su ipak najuverljiviji u zajedničkim scenama, kada svoja složena osećanja pokušavaju dokučiti u pogledu ovog drugog.
U kategoriji manjinske koprodukcije, za najbolji je proglašen film Nikole Ležaića, Kako je ovde tako zeleno?. On nam je iskrenom i svedenom naracijom približio večite teme pripadnosti, domovine i identiteta, ali i jednu koju je lako prevideti – varljivost sećanja.
Naposletku, u okviru popularne Pule, između ostalih, gledali smo Spoj iz snova (Materialists) i Feničansku šemu (The Phoenician Scheme) – novo ostvarenje Vesa Andersona, pravu vizuelnu poslasticu jednostavne radnje. Dok nas je Anderson uspeo zabaviti svojim suvim, deadpan humorom i više nego dobrodošlim glumačkim pojačanjem koje se idealno uklapa u njegov rediteljski ekosistem – Majkl Sera – Spoj iz snova, zapadni hit Selin Song, bio je razočaranje od početka do kraja. Ni po čemu originalan, ali što je još žalije, prepun floskula i opštih mesta, učinio je da priželjkujemo odlazak iz Arene – to još nijednom drugom filmu nije pošlo za rukom. Jednako tužno koliko i generičini dijalozi jeste protraćen potencijal holivudskog trojca – Dakote Džonson, Pedra Paskala i Krisa Evansa – njihova hemija ne može prići onoj između Petra i Jagodinke Simonović. Tako je ovaj, u svakom smislu ispodprosečan film, upotpunio naše festivalsko iskustvo.
Osam dana filma. Šarolike produkcije, nesvakidašnje, ali i svakidašnje povesti, lutanja i traganja, preispitivanje granica mogućeg u umetnosti, smeh, tu i tamo po koja suza (ali sve je to od reflektora), prisećanja, suočavanja, bežanja – sve to stalo je u ovih osam dana filma koji su nam proleteli i raspršili se kao dlanom o dlan. Valjda to znači da smo uživali. A kako i ne bismo?
