foto: MoonQueen

Kult „umetnika koji umire od gladi” (starving artist) formiran je tokom 19. veka, ponajviše u krugovima pariske avangarde kojoj su pripadala tada nepoznata, a danas najtraženija imena slikarstva – Mone, Renoar, Sezan, Van Gog… Skoro da nema ljubitelja umetnosti koji nije upoznat sa činjenicom da je za vreme života Van Gog prodao samo jedno platno, a oni upućeniji znaju i na kakve su sve muke nailazili impresionisti pre nego što su oformili grupu i postali prepoznatljivi pod tim imenom. Za činjenicu da nijedan od ovih genijalaca nije zaista umro od gladi, (a mnogi su barem jednom bili opasno blizu toga), zaslužan je određeni broj poznatih i anonimnih mecena i dobrotvora koji su rano umeli da naslute razmere njihovog talenta i koji su imali vere u uspeh novih, progresivnih umetničkih pravaca. 

Jedan takav vizionar bio je Žilijen Tangi (Julien Tangy), čovek za koga danas mnogi tvrde da predstavlja centralnu figuru impresionizma. Ne najblistaviju, ne ni najpopularniju, već onu najpostojaniju, na čijim su leđima, novčaniku, a ponekad bukvalno i tanjiru, počivale nade i snovi mladih umetnika koji su tokom druge polovine 19. veka pokušavali da se istaknu na pariskoj umetničkoj sceni. Žilijen Tangi, poznatiji pod nadimkom Père, tj. „Tata” Tangi, posedovao je radnju slikarskog pribora u podnožju Monmartra, tačnije u ulici Klozel broj 14. Tangijeva radnja je, osim trgovačke namene, predstavljala i mesto druženja, okupljanja i upoznavanja mladih umetnika koji su na ovu adresu svraćali često u potrazi ne toliko za platnima i bojama koliko za kontaktima ili savetima. Slikar i pisac Emil Bernar (Émile Bernard) opisao je kasnije Tangijevu radnju kao rodno mesto simbolističkog pokreta i Pont-Avenske škole.

Sa svojim dobrim prijateljem, impresionistom Kamilom Pisarom, Žilijen Tangi je delio anarhističke stavove, zbog čega je, kao aktivista Pariske komune bio i uhapšen. Iz zatvora je oslobođen intervencijom akademskog slikara i člana gradskog veća Feliksa Žobe-Duvala (Felix Jobbe-Duval).

„Portret Pera Tangija”, Emil Bernar, foto: Wikimedia

Tata Tangi, kojeg su Parižani voleli i izuzetno poštovali zbog razumevanja koje je iskazivao prema mladim slikarima, na veliko nezadovoljstvo svoje žene primao je platna anonimnih umetnika umesto novca. U periodima najvećih kriza dešavalo se da iz kase „nestane” nekoliko novčića, ili da skromni trgovac bojama podeli svoj ručak sa ovim mladićima. Osim toga, platna dobijena ovom vrstom „robne razmene” Tangi je izlagao u izlogu radnje, što njen neveliki prostor čini prvim izložbenim prostorom smelih i još uvek neshvaćenih inovatora forme kao što su bili Žorž Sera, Pol Sezan i Vinsent van Gog. Osamdesetih godina 19. veka radnji je dodata i uloga male galerije u kojoj su izložena dela mogla da se kupe po cenama jedva većim od novca potrošenog na materijal. Ko je bio mudar, mogao je tih dana u podnožju Monmartra da nabavi originalnog Sezana po ceni jednog ručka ili flaše vina osrednjeg kvaliteta. Ipak, slike dobijene na poklon ili kao naknada za platna i boje Tangi nikada nije prodavao. On je veoma pažljivo sakupljao dela ovih umetnika, stvarajući privatnu kolekciju na kojoj bi mu danas pozavideli svi muzeji sveta, a na koju su već početkom devete decenije veka likovni kritičari počeli da obraćaju pažnju, predosećajući ono što je Tangi znao mnogo ranije – njegove gladne mušterije za nekoliko godina postaće najcenjenija imena ne samo francuske, već i svetske umetničke scene.

„Znate li Tangija? Ulica Klozel, broj 14. Veoma ružna i veoma mala prodavnica! No, uđete li u nju, naći ćete blaga poput onih opisanih u Arapskim noćima. Kako ovaj Tata Tangi lukavo opaža remek-dela! Kako je samo dobar u otkrivanju danas nepoznatih majstora sutrašnjice! Pogledajte, evo nekih neuporedivih Sezanovih čuda! Evo i nekih Vinsentovih platna, izuzetno vatrenih, intenzivnih i sunčanih…”

Likovni kritičar Alber Orije (Albert Aurier) časopis La Moderniste Illustre, april 1889.

Tri Van Gogova portreta

Kada je 1894. godine Žilijen Tangi preminuo, njegova udovica je veoma lako rasprodala muževljevu kolekciju slika koja bi na današnjem tržištu dostigla sume sa neprebrojivim nizovima nula. Jednu od ovih slika, Tangijev portret koji je uradio Vinsent van Gog 1887. godine otkupio je lično vajar Ogist Roden u čijem se muzeju slika i danas nalazi. Ovo je treći u nizu Tangijevih portreta koje je uradio ovaj umetnik holandskog porekla.

„Vinsent Van Gog”, Per Tangi, foto: Wikimedia

Vinsent van Gog, na nagovor brata Tea, stiže u Pariz u martu 1886. godine. Nije prošlo puno vremena, a Van Gog i Tangi sklopili su prijateljstvo bazirano na uzajamnom poštovanju koje će trajati do kraja života. Kao omaž čoveku u čijoj se radnji slikar upoznao sa japanskim grafikama, i na čiju je pomoć uvek mogao da računa, Van Gog će u toku 1886. i 1887. godine uraditi tri njegova portreta. Prvi, nastao u zimu 1886. godine pretežno je tamih tonova, da bi na druga dva portreta, nastala naredne godine, slikareva paleta postala mnogo svetlija, ekspresivnija i bliža tonovima koje danas vezujemo za Van Gogovo stvaralaštvo. Na oba portreta nastala 1887. godine primećuju se motivi japanske umetnosti, zapravo, grafike i slike koje su se mogle nabaviti u Tangijevoj radnji. Van Gog trgovca portretiše u okruženju u kojem su ga svi najčešće sretali – za pultom radnje u koju su često svraćali i u kojoj su se družili. Baš tu, na licu mesta, Van Gog je naterao Tatu Tangija da mu pozira tridesetak minuta, nakon čega će nastati njegovi danas veoma poznati portreti.

„Vinsent Van Gog”, Per Tangi, foto: Wikimedia

Van Gog je bio izuzetno lojalan Tangiju. Kupovao je boje u njegovoj radnji čak i onda kada su bile lošijeg kvaliteta nego na drugim mestima. U pismima koja je pisao bratu Teu uvek ga je pominjao, a zauzvrat izlog prodavnice u ulici Klozel broj 14 je prvi izložio dela ovog tada nepoznatog i mnogima nezanimljivog autora.

„Vinsent Van Gog”, Per Tangi, foto: Wikimedia

Za kraj – poslušajte savet Tate Tangija. Ukoliko imate mogućnosti, ulažite u dela danas nepoznatih umetnika, oni su majstori sutrašnjice čija će platna dobiti cene o kojima trenutno ne možemo ni da sanjamo – oni će postati imena kojima će se na hronološkoj liniji istorije definisati naše doba. Osamdesetih godina 19. veka, na Monmartru, postojala je jedna radnja slikarskog pribora u kojoj su siromašni, odrpani i gladni umetnici dobijali boje i platna plaćajući ih slikama, a ne novcem. Bilo je to slavno doba Monea, Pisara, Gogena, Van Goga, Sezana… i Tangija.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.