Intervju vodila: Nevena Stajković
Ko je upoznao Valentinu Baktijarević, zna koliko nežnosti i posebnosti unosi u sve što radi; ko je nije upoznao, evo prilike da u narednim redovima sazna nešto o njenom radu – prevodilaštvu, poeziji, kao i intermedijalnim večerima Vazda bilo.
1. U junu 2023. godine objavljen je tvoj Izbor savremene makedonske poezije, knjiga koju si uredila i prevela. Koliko se danas prevodi sa makedonskog na srpski? Misliš li da su severnomakedonski autori dovoljno zastupljeni na našem prostoru? Kada prevodiš, da li je teško slušati glas originala kada se umeša tvoja imaginacija i doživljaj dela?
Prevođenje sa makedonskog na srpski je prisutno, ali u obimu koji ne odgovara raznovrsnosti i kvalitetu savremene makedonske književne scene, pogotovu kada je poezija u pitanju. Zastupljenost makedonskih autora na našem prostoru i dalje je nedovoljna, ali radimo na tome. Nadam se da ćemo sledeće godine moći da čitamo bar troje izvrsnih makedonskih autora. S obzirom na to da živimo u zemlji u kojoj se aktivno trude da kultura ne postoji, verujem da ćemo i ovog puta biti oslonjeni na lične resurse, solidarnost i iskustva u borbi koje nam sigurno ne manjka.
U prevodilačkom procesu, kao i u stvaranju, slušanje je za mene ključno, a kad se sluša, razumevanje je neizbežno. Prevođenje poezije predstavlja složen proces i uživam u svim izazovima koje taj proces donosi.
2. Tvoja prva zbirka pesama nosi naziv Помеѓу/Između i dvojezična je – prevedena na makedonski. U kolikoj meri makedonski osećaš svojim jezikom, odnosno, kako je bilo čitati sopstvene stihove na jeziku na kojem nisu izvorno napisani?
Tako je, prva knjiga je dvojezična i objavljena je u Skoplju za izdavačku kuću Antolog. Bilo mi je emotivno jer sam u tom trenutku kroz svoj glas uglavnom čula Kalinu. Kalina je moja prijateljica koja je tragično stradala na Kajmakčalanu, smrzla se na planini. Makedonski jezik će uvek biti moj topli dom.
3. Zbirka Slomiti kosti je tematski i motivski jedinstvena. Da li se takva zbirka piše ciljano ili se stihovi intuitivno nadovezuju? Da li je Slomiti kosti uputstvo? I ako jeste, za šta?
Proces pisanja Slomiti kosti nije unapred koncipiran; pesme su nastale spontano, bez ranije određene strukture, ali desile su se jer se meni desilo sve ono o čemu sam pisala. Slomiti kosti sam napisala u periodu od 2019. do 2021. godine. U periodu korone i izolacije počela sam da pesme delim na Instagramu i zahvaljujući Hani Selimović, koja je delila moju poeziju, desili su se predivni ljudi koji su godinama već tu. U međuvremenu, 2021. godine objavljena je ilustrovana zbirka poezije za izdavačku kuću Dibidus, sa ilustracijama vizuelne umetnice Suzane Vulović.
Sada je važno da je novo i dopunjeno izdanje objavljeno za moju izdavačku kuću Sumatra, koja je objavila i Tople krajeve. Fotografije i ilustracije delo su Jovane Marković i Nikole Đakovića, poznatijeg kao Drvo Preko Puta Terase. Dugo sam čekala da knjiga napokon postane dostupna i radujem se svim promocijama koje nas čekaju: za početak u Zemunu, pa zatim u Podgorici, Novom Sadu, Kragujevcu… Pisanje za mene nije plan nego proces, kao što sam već rekla u nekim intervjuima: pisanjem se suočavam, prihvatam i rastajem, u međuvremenu se promenilo to da sam naučila i da ostanem (smeh).
Ne doživljavam zbirku kao uputstvo, ali ako je neko čita na taj način, onda neka bude uputstvo za unutrašnje mapiranje: za prepoznavanje unutrašnjih obrazaca, posebno onih koji su nas oblikovali, ali koje je moguće prevazići, napustiti i najvažnije – ostati svoj.
4. Za razliku od pomenute zbirke, u kojoj se lirski subjekt obraća nekom odsutnom, Topli krajevi su lirski dijalog. Šta se menja u lirskom doživljaju sveta kada više nismo sami u pesmi, već u razgovoru?
Prisustvo drugog glasa pretvara liriku iz samousmerenog promišljanja u susret, a susret uvek menja perspektivu, pogotovu ako je to susret s Grgurom (smeh). Svet više nije samo ogledalo unutrašnjih stanja, već postaje polje razmene, razlike i oslanja se na trajanje. U dijalogu lirski subjekt više ne govori samo o sebi, već se preispituje kroz odnos sa drugim, pa se doživljaj izvesnih stanja širi, postaje pluralan i rešiviji.
Ljudi su ti koji se menjaju, naizmenično, i to je dobro, to znači da će biti bolje i da će biti bolji ili bih bar volela da je tako.
5. Vazda bilo je preraslo u intermedijalne pesničke večeri. Kada i kako je nastala ideja da uopšte organizuješ poetske večeri? U kom trenutku si osetila da večeri više ne pripadaju samo poeziji, već i drugim medijima?
Vazda bilo je moj omiljeni dan u mesecu i trenutno jedna od retkih sloboda koje poznajem. U kom god gradu da sam živela, ljude sam okupljala oko poezije, to mi je kao da imam jedan veliki sto i puno udobnih ljudi za tim stolom: tako se desilo i u Beogradu, samo što je naš sto pod kuće: Kvake 22. Okupili smo se tada sa nekim lepim ljudima (Suzana Vulović, Stefan Tićmi, Goran Gamp, Marina Bugarčić, Aleksandar Đoković… ) da pomognemo prijatelju i izvrsnom umetniku Luki Kurjačkom da skupi novac za lečenje, za to veče bismo mogli da kažemo da je početak Vazda bilo priče. Sada, Vazda bilo priča svakako ne bi bila ovakva bez Karuha, Zokija, Luke, Jovane, Nišketa, Nemeša, Jovice, Urketa i ostalih lepih ljudi koji su tu.
Poezija je prostor koji razvezuje čvorove, a gde nema čvorova, ima muzike. Uostalom, većina naših muzičkih gostiju sama i piše svoje pesme (Nena Ivošević, Kralj Čačka, Stray Dogg, Mario Knezović, Kika Jovanović, Jelena Petošević, Miki Solus), tako da je sve to i te kako povezano. Život je intermedijalno iskustvo (smeh). Stevan i ja intuitivno pristupamo idejama koje kreiramo i zapravo nam se se većina ideja tako dešava.
Evo lepe prilike da vas pozovem na poslednje veče u ovoj godini: 21, decembra, čitamo poeziju u tri kruga, slušamo Džepove, a naš specijalni pesnički gost biće Marko Tomaš.
6. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete
Knjiga: Bohumil Hrabal, Previše bučna samoća, IK: Saturna
Predstava: Sjaj zvezda na plafonu, Malo pozorište „Duško Radović”
Muzička numera: Osjećam se benda Zoster
Umetnik ili umetničko delo: Mario Knezović je pravo umetničko delo.
decembar, 2025.
