ilustracija: Doroteja Rokvić

Roman Tuđine Igora Marojevića pripada jednom neobičnom romanesknom vencu, ili kako ga sam Marojević naziva „Beogradskom petoknjižju” kojem pripadaju još i romani: Beograđanke, Prave Beograđanke, Dvadeset četiri zida i Parter. Tuđine su poslednji roman ovog petoknjižja i on se, kao uostalom i svi ostali romani koji istome pripadaju, može čitati i  nevezano za druge. Ukoliko ste već čitali neke od prethodnih romana petoknjižja, primetićete kako će vam ovaj poslednji roman sve prethodne osvetliti na jedan poseban način.

Ono što ovih pet romana povezuje u jednu celinu nije ni glavni junak, niti naglašeno bliska tematika, već zajednički hronotop koji svi oni dele, a to je Beograd devedesetih godina dvadesetog veka. Ni lokalizacija radnje romana Tuđine se u tom pogledu ne razlikuje od ostalih – jednim delom se ona odvija u Boki kotorskoj, odakle je glavni junak rodom, ali se većinski odvija u Beogradu u vreme NATO bombardovanja. Kao da je time Marojević želeo, poput većine realističkih pisaca, da nam pruži tipičnu sliku jednog vremena i jednog podneblja.

Glavni junak romana Tuđine je tridesetogodišnji Ratomir Jauković koji vodi monoton život u Kamenarima u Bokokotorskom zalivu. Jauković je momak koji se ne uklapa u sredinu iz koje je ponikao. On ne može da funkcioniše u strogo tradicionalnom i patrijarhalnom društvu koje ima svoja pravila i norme, a oni sežu dotle da se imena u okviru jedne porodice ponavljaju u nedogled s kolena na koleno. S obzirom na to da se u ovom romanu razvija motiv konflikta između sredine i pojedinca, očekivali bismo da Jauković svoje neuklapanje izrazi glasnom pobunom. Međutim, to nije slučaj. Sve do trenutka dok u časopisu Kraljica Teuta ne objavi i poslednji članak iz serijala o istoimenoj ličnosti. Tim člankom Jauković apostrofira dominantnu temu ovog romana, a to je samoubistvo.

U sredini u kojoj je tradicija svetinja, samoubistvo je čin koji se najoštrije osuđuje. Osim ukoliko je reč o junačkom stradanju, ili kako to Jauković doživljava – „opranom samoubistvu”, koje je po njegovom mišljenju, samo bolje iscenirano i isplanirano samoubistvo. Jaukovićev otac se ubio, a teret za taj „greh” koji je počinio pada na samog Ratomira. Nakon što se i bibliotekarka Simona, u koju se Ratomir zaljubio, takođe ubila, samoubistvo postaje svojevrsna Jaukovićeva opsesija.

Bežeći od sredine u kojoj je etiketiran i odbačen, Ratomir odlazi kod istoimenog strica u Beograd u kom se upoznaje sa jednom drugom vrstom nezadovoljstva i neizvesnosti – bombardovanjem. Iako u samom romanu akcenat nije toliko na slikanju samog haosa koje je u društvo neupitno moralo uneti bombardovanje, taj osećaj društvene anksioznosti se prenosi kroz pojedinca – samog Ratomira Jaukovića kod kog se misli o samoubistvu razvijaju do nivoa paranoje.

Ni rodni grad ni tuđ grad Ratomiru nisu doneli priželjkivani osećaj pripadnosti, otuda verovatno i sam naslov ovog romana – tuđina u množini. No, koliko god u nekim trenucima preovladavali pesimistični tonovi, pisac nas nije ostavio bez ikakave nade. Ono za čime Jauković iznova i iznova u romanu poseže, kao za poslednjim utočištem, jeste ljubav.

piše: Tamara Živković

Leave a Reply

Your email address will not be published.