Intervju vodila: Nevena Stajković
Izvor slika: Isidora Stojanović, privatna arhiva
Isidora Stojanović je mlada, suptilna i nadarena vizuelna umetnica koja izlaže pod pseudonimom iko.town. Koristeći pisaću mašinu, Isidora gradi zgrade od slova i simbola, uporedo gradeći i svoj prepoznatljivi umetnički izraz. Njene radove imali ste prilike da vidite ove, kao i nekoliko prethodnih godina na Salonu umetnosti Pančeva, tokom aprila i maja prošle godine na samostalnoj izložbi pod nazivom unknown cities u Meduzi, u martu u Mezenin galeriji na samostalnoj izložbi naslovljenoj Elementi, tokom septembra i oktobra na prvoj samostalnoj izložbi u Novom Sadu, pod nazivom Izvan granica, u tamošnjem Studentskom kulturnom centru, kao i na mnogim kolektivnim izložbama u Srbiji.
Jedno od Isidorinih velikih dostignuća je izložba landscape : escapeland u Regensburgu i tome smo u ovom razgovoru posvetile posebnu pažnju. Ona trenutno razvija nove ideje, te se nadamo da će naredna izlagačka sezona biti bogata kao prethodna i da ćemo uskoro ponovo imati priliku da vidimo njene radove, a do tada pročitajte kako je ova perspektivna umetnica došla do svog jedinstvenog umetničkog izraza, kakav je njen odnos prema analognom u digitalnom svetu i koji umetnici i umetnice je posebno inspirišu.
1. Očigledno je da, iako si mlada umetnica, imaš definisan i jedinstven umetnički izraz. Kako si do njega došla? I da li si slutila da će pisaća mašina biti tvoje glavno oruđe za rad?
Pisaća mašina kao takva mi je prvobitno bila alat za pisanje, ali sam kasnije, radeći na njoj, shvatila da je mogu koristiti ne samo za pisanje, već i kao alat za crtanje. Nije to bilo ni na koji način planirano. Ideja je došla spontano, želela sam da istražim koje su mogućnosti i tako se nekako nastavilo. Koliko god mislim da je bitno imati neki svoj prepoznatljivi pečat, koji pre svega nije usiljen, već je došao kao rezultat niza nekih pokušaja i istraživanja, rekla bih da ta prepoznatljivost u budućem radu isto tako može i da sputa umetnika od daljeg razvoja.
Volela bih da svoje polje rada proširim, da to ne bude isključivo pisaća mašina, ali mislim da ta zamisao nije potpuno sazrela, potrebno je još malo vremena.
2. Skiciraš li obrise slika, odnosno, da li unapred planiraš izgled slike ili se proces razvija spontano tokom rada? Kako biraš slova koja će dominirati slikom?
Celokupan proces stvaranja počinje od same skice, odnosno serije skica, jer svaka od njih sa sobom donesi i još poneku ideju, od čega kasnije mogu da napravim selekciju. Nakon selekcije određeni radovi budu realizovani, i često se ne poklapaju u potpunosti sa samom skicom, jer i samo kucanje na mašini donosi neku novu misao koju želim da isprobam. Kod pisaće mašine, kao alata za rad, najviše mi se dopada što je ipak nepredvidivo kako će se rad završiti. Blago olovkom na papiru iscrtam obris, ali tokom kucanja dešavaju se greške koje se ne mogu ispraviti, iskucano slovo ili znak ostaju tu gde jesu, i ne mogu se naknadno ukloniti. Trudim se da ne napravim grešku, a ukoliko i pogrešim, to me uči strpljenju i tome da improvizujem, da grešku iskoristim tako da ona obogati rad.
Na samom početku radovi su bili sačinjeni od rečenica, nekih misli i zapažanja, ali kako se broj radova povećavao, postajalo mi je iscrpljujuće da uvek razmišljam i o samom tekstu. S vremena na vreme, i u mojim novijim radovima se pojavi neka rečenica, u većini slučajeva to je repetativno ponavljanje jednog istog slova/znaka i preklapanja istih. Odabir slova je često više logističke prirode, a ne toliko simboličke.
3. Čini se da te gradovi i zgrade umnogome inspirišu. Šta za tebe predstavlja grad?
Grad doživljavam kao mesto inspiracije, različitih mogućnosti, ali ono što svaki grad čini zapravo posebnim jesu ljudi. Svi oni koju su ga izgradili, koji ga grade (iako je danas često upitno kako to čine), koji u njemu žive i koji su deo jedne zajednice koja se međusobno uvažava i podržava – sve je to moje idealizovano viđenje, ali i nada da je tako nešto stvarno moguće.
4. Kakav je tvoj odnos prema analognoj tehnologiji u digitalnom dobu?
Imam utisak da sam od malih nogu bila orijentisana prema analognim stvarima, tako je i sada. Ne mogu da zamislim da čitam knjigu u digitalnom obliku, hvata me neka nervoza od toga. Opuštaju me analogne stvari, dopada mi se što je za njih potrebno vreme, trud i promišljanje. Naravno, digitalne tehnologije pružaju mnogobrojne mogućnosti, trudim se da ih koristim balansirano.
5. Izlagala si više puta u Srbiji, a tvoji radovi stigli su i do Regensburga u Nemačkoj. Kako biraš radove koje ćeš izložiti? Razlikuju li se iskustva izlaganja kod nas i u inostranstvu?
Kada dobijem poziv da izlažem ili kada prihvate moju prijavu, unapred volim da razmišljam o prostoru i da radove koje pripremam prilagodim ili nekako povežem sa samim prostorom. Nisam sigurna koliko je ljudima bitan sam raspored radova, ali iz iskustva mogu da kažem da postavka može umnogome da odredi doživljaj posmatrača. Nekako bih volela da u budućnosti imam više prilika da istražujem u tom polju.
Možda moje iskustvo nije dovoljno bogato da bih mogla da dam neki sud, ali iz dosadašnjih saradnji moram priznati da je iskustvo u Regensburgu bilo zaista značajno i profesionalno. Skoro godinu dana ranije sam znala da će izložba biti u oktobru ove godine, što je olakšavajuća okolnost jer sam, zahvaljujući tome, imala dosta vremena da pripremim rad i da razmislim šta bih izložila. Pre same izložbe imali smo nekoliko onlajn sastanaka, što govori o posvećenosti organizatora i o tome koliko je bitno dogovoriti stvari na vreme. Osetila sam da nam je jednako stalo da izložba bude realizovana i uspešna, a ne da je to samo jedna u nizu izložbi u toj galeriji, što je, čini mi se, retkost.
6. Izložba u Regensburgu donela je saradnju sa umetnikom Paulom Tutasom. Šta za umetnika, odnosno umetnicu, znače ovakve saradnje? I da li te neki umetnik, ili neka umetnica, posebno inspiriše?
Zahvaljujući Erni Oklapi i Leni Šabus, članicama galerije KunstvereinGRAZ u Regensburgu, Paul i ja smo se upoznali i imali odličnu saradnju. Deo izložbe landscape : escapeland bio je i vizuelni dijalog, koji je za cilj imao da se kroz razmenu upoznamo, i to isključivo alatima kojima smo inače stvarali. Radove koji su činili deo dijaloga stavili smo u jednu vrstu knjižice i izložili je na samoj izložbi, pored originalnih radova. Moram priznati da je ovakav vid saradnje nešto što donosi razigranost, svežinu i da sam presrećna što sam imala priliku da sarađujem sa njim. Smatram da je ovo najbolja izložba na kojoj sam imala prilike da izlažem.
Pored svih mojih prijatelja koji se bave umetničkim stvaralaštvom, i koji su prva tačka inspiracije i razmene ideja, ipak bih morala da izdvojim određene umetnice i umetnike čiji radovi me neopisivom jačinom privlače. Neki od njih su Branka Kuzmanović, Dunja Janković, Nataša Kokić, Ivan Šuletić, Nemanja Nikolić i Konstantinos Petrović.
7. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Ohh! Jedva sam čekala da mi neko postavi takvo pitanje, ali i nisam, jer mi je jako teško da se odlučim za neke predloge, a da druge izostavim! Da počnemo od knjige, definitivno delo genijalne Olge Tokarčuk Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, nemam šta da dodam, osim da bih je iznova i iznova čitala. Film? To je sada stvarno teška odluka – kako da odaberem samo jedan? Neka bude Honeyland, dokumentarni film Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova – bilo je suza, a bilo bi ih opet. Pored tog filma, moj omiljeni Ingmar Bergman, Anjes Varda, Vim Venders, Šantal Akerman, Kurosava, Verner Hercog i još mnogo mnogo drugih genijalaca. Ja sam Akiko, rediteljke Mire Mazarak, predstava rađena po istoimenom romanu za decu Stefana Tićmija, tu je isto bilo suza i velike sreće gledati Sofiju Mijatović. Numera More Woman od Saada Boner (Saâda Bonair) bi bila moja preporuka u bilo koje doba dana ili noći. Za kraj, ne mogu da ne pomenem mog druga i samoukog umetnika, koji sa takvom lakoćom stvara, pun života, ideja i u čiji sam se rad zaljubila na prvi pogled, a to je umetnik Miroslav Savkov.
decembar, 2024.
