piše i fotografisao: Nikola Nejčev
Trst je jedan od onih gradova koji se teško mogu smestiti u jednu korpu. On je italijanski, ali nikada sasvim samo italijanski; srednjoevropski je, ali istovremeno i izrazito mediteranski; lučki grad, a opet grad studenata, turista, književnosti i umetnosti. Smešten na samom severu Jadrana, tik uz slovenačku granicu, Trst je vekovima bio mesto susreta jezika, trgovine i različitih političkih i kulturnih krugova. Njegova posebnost ne leži u pukoj lepoti, već u slojevitosti te lepote. U njemu se, možda više nego u mnogim drugim gradovima, oseća da istorija nije prošla, nego da i dalje stoji u fasadama i na trgovima.
Kada je u 18. veku Trst proglašen slobodnom lukom Habzburške monarhije, grad je počeo naglo da raste i da se menja. Taj status slobodne luke pretvorio ga je u jedno od najvažnijih trgovačkih središta carstva i učinio ga glavnim izlazom Beča na more. Upravo tada nastaje onaj Trst koji i danas prepoznajemo: grad širokih trgova, reprezentativnih palata, osiguravajućih kuća, skladišta i pristaništa. Njegova arhitektura zato često ne podseća na tipične mediteranske gradove, već na neku vrstu primorskog Beča, sa neoklasicističkim i habzburškim slojem koji je ostao duboko urezan u njegov identitet. Pjaca Unita d’Italija (it. Piazza Unità d’Italia), jedan od najupečatljivijih trgova u gradu, i danas svedoči o toj ambiciji; to je ogroman trg otvoren prema moru, okružen monumentalnim palatama, koji istovremeno deluje ceremonijalno i potpuno u skladu sa duhom grada.
Trst, međutim, nije nastao ni sa Habzburgovcima ni sa modernim dobom. Njegovo najstarije urbano jezgro vezano je za brdo San Đusto (it. San Giusto), mesto na kojem se nalazilo još praistorijsko naselje, a zatim i rimski grad. U rimsko doba tu su podignuti prvi važni javni i religijski objekti, a kasnije će upravo to brdo ostati simbolični centar grada. San Đusto nije samo vidikovac, već mesto nastanka grada, njegov najstariji sloj.
Jedan od najprepoznatljivijih elemenata tršćanskog identiteta jeste i sama klima grada, odnosno bura. U Trstu bura nije samo meteorološka pojava, nego gotovo kulturna činjenica. To je jak vetar koji silazi ka Tršćanskom zalivu, u naletima koji mogu biti veoma snažni. Tršćani razlikuju tamnu buru, koju prate oblaci, kiša ili sneg, i vedru buru, kada je nebo čisto. Taj vetar određuje ritam grada, ali i njegovu svakodnevicu.
More u Trstu je u isto vreme lep prizor, ali i osnovni razlog njegovog istorijskog uspona. Duž obale i danas se oseća da je ovo grad koji je vekovima živeo od luke. Molo Audače (it. Molo Audace), Kanal Grande (it. Canal Grande), skladišta i pristanišni pojas nisu samo mesta za šetnju, već ostaci jednog velikog trgovačkog sistema koji je Trst učinio važnim za čitav region. Kanal Grande, sa svojim pravilnim urbanističkim linijama i fasadama koje se ogledaju u vodi, možda najbolje prikazuje taj spoj praktične trgovačke logike i velelepne aristokratske arhitekture.
U samom centru Trsta nalazi se i srpska pravoslavna crkva Svetog Spiridona. Smeštena uz Kanal Grande, sa svojih pet plavih kupola i bogato dekorisanom fasadom, ova crkva jasno pokazuje koliko je srpska zajednica nekada imala važno mesto u životu grada. Podignuta je u drugoj polovini 19. veka u neovizantijskom stilu, na mestu starije crkve, a i danas ostaje jedan od najupečatljivijih pravoslavnih hramova izvan prostora Balkana. Ova crkva u Trstu jasan je trag prisustva srpske trgovačke i pomorske zajednice koja je ovde vekovima živela, radila i ostavljala dubok kulturni pečat.
Iako se zvanično nalazite na prostoru Republike Italije, u Trstu je često teško imati osećaj da se nalazite samo u jednom jasno određenom nacionalnom prostoru. Kulturna slojevitosti ovog grada je i dalje vrlo živa. Kada zakoračite u Trst, velika je verovatnoća da ćete na ulici čuti jezik koji ćete bez teškoće razumeti, nekada slovenački, nekada hrvatski, nekada srpski, a često i neku mešavinu različitih jezičkih uticaja koji su se u ovom gradu taložili decenijama i vekovima.
Ipak, Trst ne bi bio Trst da se sve završava na imperijalnoj arhitekturi i luci. On je i grad književnosti. Malo koji grad ove veličine ima tako snažan književni naboj: ovde su živeli i pisali Italo Svevo i Umberto Saba, boravio je i Džejms Džojs, i nije slučajno što se upravo u Trstu razvila tako snažna kultura kafea i intelektualnog susreta. Tršćanski kafei nisu samo ugostiteljski prostori, već mesta čitanja, pisanja i debate, mesta na kojima grad dobija svoju specifičnu intelektualnu crtu. U Trstu se lako stiče utisak da se misli drugačije nego drugde, možda upravo zato što je oduvek bio grad granice, pa je i identitet njegovih stanovnika morao biti nešto složeniji.
Zbog svega toga Trst nije grad koji se može čitati jednostavno. On nije samo italijanski grad na moru, niti samo bivša habzburška luka, niti grad književnosti i kafea. On je istovremeno sve to, ali i grad granice, grad u kojem se istorijske promene vide gotovo fizički. U njemu se oseća i Srednja Evropa i Jadran, i Mediteran i Balkan. Možda upravo zato Trst ostaje grad slojeva, vetra i sećanja, mesto u kojem je i more deo istorije.
april, 2026.
