Kao i većina pokreta, Harlemska renesansa se ne može strogo vremenski omeđiti, ali se smešta u period između Velike migracije sa ruralnog Juga na urbani Sever i Velike depresije (okvirno 1918–1937). Harlem u Njujorku je u toku naznačenih decenija odigrao ulogu kulturne Meke, jezgra koje je okupilo neke od najznačajnijih afroameričkih glasova. U ovom kontekstu, Njujork je karakterisala različitost kulturnog sveta, kao i manjak centralizovanosti stvaralačkog duha, što je umnogome doprinelo književnoj eksperimentaciji. Teoretičar i kritičar, Alen Lok, ističe u antologiji fikcije, poezije i esejistike o afričkoj i afroameričkoj umetnosti i književnosti (1925),da su migracije dovele do novih pitanja poput osvajanja socijalne i ekonomske slobode i sada je na Afroamerikancima da ostvare mnoge eksterne i interne ciljeve. Moglo bi se reći da eksterni odgovaraju idejama američke demokratije, dok su unutrašnji kompleksniji i tek bi ih trebalo formirati. Da bi se taj proces odigrao, moraće da veruju u sebe i sopstveni identitet, da se oporave od preterane osećajnosti izazvane ugnjetavanjem i stereotipima, što će naposletku dovesti do procvata kreativnog duha i osnaživanja identiteta.

Pisci koji su stvarali u ovom periodu su preispitivali ova pitanja, što je dovelo do procvata afroameričkog književnog stvaralaštva. Jedna struja je veličala bogatu folklornu tradiciju i svakodnevni govor, udaljavajući se od tendencija i formi karakterističnih za belačko evropsko stanovništvo. Među njima se izdvajaju dva značajna glasa: Lengston Hjuz i Zora Nil Herston.

Lengston Hjuz

Lengston Hjuz je bio pesnik, dramaturg i romanopisac, poznat pod nadimkom Književni lav Harlema. Njegov značaj je opipljiv i danas, ako uzmemo u obzir da je Muzej afroameričke istorije i kulture uzeo njegov stih I, too iz pesme I, too, am America za svoj moto. Mnogi ga porede sa Voltom Vitmanom zbog neutažive težnje da se kroz stvaralaštvo obrati svakodnevnom čoveku i da piše jezikom ogoljenim od bilo kakvih formi koje bi mogle da stvore distancu između čitaoca i dela. Klasične forme nisu odgovarale njegovom cilju da reprodukuje ljudsku dušu, već je u tom poduhvatu koristio svakodnevni govor. Njegovo pesničko delo je fuzija džeza, bluza i poezije i voleo je da čita svoje pesme uz muzičku pratnju. U jednoj od monumentalnih pesama Crnac govori o rekama, Hjuz inkorporira značaj reka u istoriju svog naroda. Pesmu je napisao kada je završio srednju školu i putovao vozom u posetu ocu. Prelazio je reku Misisipi, što ga je navelo da se seti bogate tradicije reka u stvaralaštvu predaka, te spominje i Nil i Kongo. Mnogi se stihovi ponavljaju čime se pesmi uliva nota propovedi, što odgovara Hjuzovom afinitetu da piše svakodnevnim jezikom i da uključi folklor. Prebacuje nas sa sebe na svoje pretke, odnosno sa mikro na makro plan, i ističe da je njegov narod čak i u jeku dehumanizacije i opresije učestvovao u ljudskom iskustvu i životu. Ova pesma, kao i Hjuzovo celokupno delo, može poslužiti kao uvertira u pitanja koja su i danas značajna za Afroamerikance.

Zora Nil Herston

Prijateljstvo između Zore Nil Herston i Hjuza nije jedina stavka koja ih povezuje, već je prisutna i zajednička nota u njihovom stvaralaštvu u vidu tendencije da veličaju bogatu folklornu tradiciju Juga. Herstonova je bila antropolog i književnica, koja je zabeležila život svojih savremenika i u filmskom materijalu, i u književnom stvaralaštvu. Roman Njihove oči su gledale boga donosi nove ideje o ženskom romanu sa protagonistkinjom Džejni koja se upušta u tri odnosa i na kraju prolazi kroz proces ličnog formiranja. Herstonova ga je napisala dijalektom južne Floride sa ciljem da veliča folklornu tradiciju svojih predaka i uspešnost njenog poduhvata se ogleda u značaju koji roman danas ima jer izučava na mnogim Univerzitetima kao neizostavni deo silabusa.

Harlemska renesansa se smatra najuticajnijim pokretom u književnoj istoriji Afroamerikanaca upravo zbog toga što je umnogome doprinela procvatu ideje o osnaživanju identiteta, kao i posvećenosti pisaca da u svoja dela inkorporiraju mnoga značajna pitanja, koja se i dalje preispituju.

piše: Sanja Gligorić

Leave a Reply

Your email address will not be published.