piše: MoonQueen
Da li ste nekada čuli za izraz timor mortis? U pitanju je fraza na latinskom jeziku koja označava strah od smrti i najčešće je korišćena u propovedima držanim tokom katoličkih službi za mrtve. Njen pun oblik, Timor mortis conturbat me (Strah od smrti me uznemirava), očuvan je u škotskoj i engleskoj poeziji poznog srednjeg veka, a poslužio je kao inspiracija za naslov nove izložbe Etnografskog muzeja u Beogradu.
Tema izložbe Timor Mortis: strah od smrti je materijalno i nematerijalno nasleđe kulture smrti kod Srba, ali i različitih naroda takozvanih zapadnih civilizacija. Autor izložbe, muzejski savetnik Saša Srećković, pokazao je u kojoj su meri određeni običaji, predmeti i verovanja ljudi koji su živeli i žive na teritoriji Srbije u vezi sa drevnim paganskim verovanjima u kultove mrtvih i predaka, ali i na koji se način kultura smrti prikazuje u savremenim masovnim medijima i industriji zabave. Na izložbi ćete tako imati prilike da pogledate jedan otvoren kovčeg na čijem se uzglavlju, umesto pokojnikovog, nalazi vaše lice (zapravo, vaš odraz u ogledalu), mnoštvo različitih amajlija, nadgrobnih spomenika sa natpisima i reljefima, barjake nošene u pogrebnim povorkama mladića i devojaka i maske korišćene u ritualima različitih naroda.
Izloženi predmeti propraćeni su proširenim legendama koje govore o poziciji zapadnog čoveka naspram smrti sa sociološkog, antropološkog i psihološkog aspekta i, ukoliko se budete posvetili njihovom pažljivom iščitavanju, moguće je da ćete iz Etnografskog muzeja izaći pod utiskom večnih pitanja bez odgovora o ljudskoj egzistenciji i njenoj konačnosti. Sa filozofskog aspekta pak, kako to i mnogi ovde citirani autori tvrde, svest o smrti i bavljenje njom tokom života čoveka pripremaju za taj neminovni događaj, što su drevni narodi dobro znali. Upravo je njihova borba sa strahom od smrti iznedrila običaje i verovanja koji su ostali duboko ukorenjeni u savremenom čoveku, čak i kada toga nije sasvim svesan.
Najbolji primer ovakve prakse jesu maskenbali. Posmrtne i ritualne maske, kostimi nošeni u procesijama, predmeti kojima je dodeljivana magijska funkcija, simboli, praznici sećanja na mrtve i ostali običaji tog tipa česti u tradiciji gotovo svih naroda danas se ili smatraju sujeverjem ili se poštuju na nivou folklorne tradicije. Kao takvi, putem masovne kulture, stigli su i do industrije zabave. Jedan od najboljih primera je najpoznatiji praznik sećanja na mrtve, meksički Dia de los muertos ili Dan mrtvih koji često, ne sasvim ispravno, ali ne ni skroz pogrešno nazivamo Noć veštica. Ovaj praznik je 2008. godine uvršten na Uneskovu listu remek-dela usmenog i nematerijalnog nasleđa čovečanstva.
Meksička legenda kaže da mrtve vređa tuga koju živi osećaju zbog njihovog odlaska. Zbog toga dan posvećen sećanju na preminule mora biti ispunjen muzikom, zabavom i cvećem. Lobanje, tradicionalni simbol smrti u zapadnim civilizacijama, ukrašavaju se ili prave od šećera, a ljudi se kostimiraju i nose odeću jarkih boja. U muzeju ćete ovom prilikom videti jedan veoma živopisan oltar ispunjen figuricama, cvećem, svećama i drugim ukrasima, a tu je i skulptura Katrine – Dame mrtvih, čija simbolika ima korene još u astečkoj mitologiji. Ko je, kako i kada kreirao lik ove dame koju i danas često srećemo na maskenbalima povodom Noći veštica širom sveta – saznajte na izložbi.
Prekoputa meksičkog oltara za Dan mrtvih u muzeju ćete videti jedan domaći oltar slične namene ispunjen hranom i pićem proizvođača koje svakodnevno konzumiramo. U pitanju je oltar kojim se pokojnik ispraća na onaj svet u okviru vlaškog običaja zvanog pomana. Cilj pomane je da opremi pokojnika za onaj svet, stoga se na oltar stavljaju svi predmeti, hrana i piće koji bi mu mogli zatrebati, kao i sveća. Po vlaškom verovanju, sveća je simbol ličnog svetla koje pokojnik mora stalno da nosi sa sobom i najvažniji je rekvizit ovog običaja.
Tema izložbe neće svima biti prijatna, no preporučila bih svima da je posete. Meni lično izložba je ostala pomalo nedorečena jer mi je otvorila mnoštvo pitanja na koja sam odgovore morala da kasnije potražim sama, ali mi je ukazala na aspekte kulture koji su mi bili manje poznati ili potpuno nepoznati. Iako je smrt, kao što ćete na izložbi videti, uglavnom tabuisana u savremenom društvu, ili je svedena na trivijalnost (što je način savremenog čoveka da izbegne bavljenje svojim suštinskim, najdubljim strahom) u isto vreme ona pruža i neki vid utehe. Jer, kao što butanska poslovica kaže (a Butan je proglašen za najsrećniju zemlju sveta!): da biste bili srećni, razmišljajte o smrti barem pet puta dnevno.
mart, 2024.
