piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Prošlo je skoro pet godina otkako smo poslednji put videli Tora u svom samostalnom filmu. Bioskopi širom sveta puštali su treći deo pod nazivom Ragnarok, a fanovi su bojažljivo posmatrali film, plašeći se da će biti loš kao i prva dva dela. Međutim, te davne 2017, režiser Taika Vaititi je učinio ,,asgardijansko” čudo i doneo nam jedan od najboljih solo filmova u celoj Marvel franšizi. Film je izvojevao pobedu kako na box office-u, tako i na svim poznatim rejting sajtovima.
Par godina kasnije najavljen je i četvrti deo pod nazivom Thor: Love & Thunder, najavivši da će se Taika vratiti kao režiser, pisac i voljeni lik Korg. Ova informacija, kao i saznanje da će se mnogi voljeni likovi pojaviti u filmu, davala nam je nadu da će film biti istog kvaliteta kao i njegov prethodni, ako ne i bolji. Nažalost, to se nije desilo. Uprkos angažmanu glumaca i cele filmske ekipe, film nije toliko pogodio u metu, koliko smo mislili da hoće.
Na jednom tehničkom planu, film je vrlo zadovoljavajuć. Gomila scena sa mnoštvo jarkih, psihodeličnih boja u kontrastu sa crno-belim carstvom Senki (ili kako su nazvali u filmu The Shadow Realm). Specijalni efekti su najvećim delom vremena na visokom nivou, uz par omanjih, ne toliko bitnih, kikseva. Pravi šok je ustupio kada sam saznala da su kompjuterski generisali mišiće na rukama Džejn Foster. Kostimi su šareni, upadljivi i redizajnirani u odnosu na prethodne filmove (njihovi oklopi za bitku na primer). Scenografija je takođe bila na mestu, a posebno mi se svideo dizajn hramova koje vidimo u prvih 15 minuta filma na jednoj planeti koju Tor oslobodi.
Naime, dok gledate film vidite da su se glumci zaista potrudili oko svojih likova, ali apsolutnu dominaciju preuzeo je Kristijan Bejl u ulozi Gora, ubice bogova. Bejl pokazuje pravu glumačku veštinu i disciplinu, posvetivši se ulozi metodički i logički. Ono što je velika nepravda prema njemu i njegovom liku jeste da ima jako malo scena i replika u celom filmu. To bi možda bila i najveća mana filma. Materijal je prekratak za ovakvu priču i to se osetilo kako u glavnoj priči, tako i u sporednim radnjama. Otkriveno je bilo da su snimili čak četiri sata materijala za nastavak, ali iz nekog razloga (produkcijskog, režijskog ili drugog) skratili su film na jedva dva sata.
Dakle, osim glavnog toka radnje, gde pratimo Tora i njegovu družinu u borbi protiv Gora, imamo i pregršt ozbiljnih tema kojima se jako malo vremena posvetilo i što je najgore, neozbiljno shvatilo: rak četvrtog stadijuma kod Džejn Foster, alkoholizam i depresija kod Valkire, Torov PTSD, depresija i emotivna zatvorenost, Gorova patnja za svojom preminulom kćeri, Sif koja je izgubila ruku i tako dalje. U svakoj od ovih tema fali veća doza ozbiljnosti i vremena koje prosto nije dato. Druga mana filma jeste preteran humor. Priznajem da sam se smejala, jer humor a la Waititi mi prosto prija, ali u dosta momenata taj humor je bio poprilično nepotreban, suvišan, usiljen i ne baš tako kvalitetan. Klasične ,,smejem se koliko je glupa fora” šale i spletke.
Ono što se posebno istaklo u filmu, pored Bejla kao negativca, jesu dve vrišteće koze kojima se ceo bioskop smejao, ali i scena u svemirskom gradu Omnipotens, gde se nalaze svi bogovi ,,A” klase. Na čelu svih tih bogova različitih religija je grčki bog Zevs, čiji lik nam je slikovito prikazao glumac Rasel Krou. Celokupna scena je mešavina slepstik humora, komedije zabune, komedije naravi i komedije karaktera. Taika nam je prikazao bogove kao bića koja brinu samo o sebi, ljudi ih ne interesuju, takmiče se ko ima najviše ljudskih žrtava, a glavno veselje su im godišnje orgije na koje moraš biti pozvan. Jedna potpuna demistifikacija religija i bogova. Na nivou priče, sve je to bio samo jedan avanturistički poduhvat u nadi da će se dići vojska bogova ili makar uzeti Zevsova moćna munja.
Takođe se saznalo i da mnoštvo likova nije prikazano u poslednjoj verziji filma. Džef Goldblum kao Grandmaster, Piter Dinkledž kao Eitri i Lena Hidi za koju ne znamo čiji lik je tumačila. Isto tako imamo i mnoštvo onih koji su reprizirali svoje uloge iz prethodnih filmova – od cele ekipe Guardians of the Galaxy do Idris Elbe u post-credit sceni. Ono što je takođe novitet jeste da odjednom, niotkuda, Mjolnir i Stormbrejker su ličnosti za sebe. Stormbrejker koji je ljubomoran na Torov odnos sa Mjolnirom, što ide iz scene u scenu i nema nikakvu drugu poentu, osim što je trebalo da bude smešno.
Muzički izbor pesama je, meni lično, bio vrhunski, s obzirom na to da sam i sama ljubitelj takvog žanra. Teško je reći da li je objektivno dobar, više zavisi od toga da li volite takvu muziku ili ne.
Sve u svemu, film deluje kao parodija superherojskih filmova ili još bolje rečeno, kao parodija Marvela i njegovog svemirskog vikinga Tora. Ako ga gledate iz ugla parodije ili dečjeg filma, onda ćete film mnogo lakše ,,svariti”.
Kuda nas Marvel vodi u ovoj svojoj četvrtoj fazi? Ne znaju ni oni sami, jer trenutno sve izgleda vrlo haotično i nepovezano. Filmovi nemaju nikakve dodirne tačke jedni sa drugima, a kvalitet polako opada. Ono što znamo jeste da će biti nastavak Tora i to ćemo ga izgleda videti kako se bori sa Herkulesom, ako nas mid-credit scena ne vara. Ako išta, Marvel iliti Dizni zna da ćemo svakako ići u bioskope da gledamo nastavke svih ovih filmova, makar iz nostalgičnih razloga.
avgust, 2022.
