piše: Maša Antonijević
U moru filmova u kojima se žensko telo seksualizije, ima li boljeg odgovora na ovaj fenomen od uzbudljivog telesnog horora sa Demi Mur i Margaret Kvoli u glavnim ulogama? One su u Supstanci predstava dva različita trenutka u vremenu, protivno prirodi okrenuta jedan drugome, nalik ogledalu koje umesto odraza onoga koji se ogleda obelodanjuje ono što sa druge strane leži… i čeka svoj red.
Premisa je jednostavna. Elizabet Sparkl (Demi Mur) holivudska je zvezda koja za 50. rođendan od svoje medijske kuće kao čestitku dobija otkaz uvijen u buket. Kako se sa tim ne može pomiriti, pribegava zagonetnoj supstanci koja obećava da će joj podariti privlačniju i mlađu verziju nje. Ova magična hemikalija doista će održati svoj deo dogovora; sa njom u krvotoku, Elizabet će se doslovno iskičmiti da iznedri dvadesetpetogodišnju Sju (Margaret Kvoli). Očas posla, Sju će zameniti Elizabet na mestu voditeljke fitnes emisije, dočekavši tako svojih pet minuta slave.
Ova čudotvorna supstanca, dakle, izvrsna je pogodba. Toliko toga daje, a zahteva poštovanje svega jednog pravila – tela žive naizmenično, jedno telo jedne, drugo naredne nedelje. Uz to nudi i podsetnik – ne zaboravite, vi ste jedno. Šta bi moglo poći po zlu?
Naučna fantastika i satira zajedno mogu fino funkcionisati, jer izmeštanje radnje u neki drugi svet gledaocu pruža mogućnost realnijeg sagledavanja ovog našeg, suštinski zato što mu je predočen iz nesvakidašnjeg ugla. Korali Farže, francuska rediteljka i scenaristkinja, pišući ovaj film, upravo nam je to i potvrdila. U njenom scenariju, u Kanu nagrađenim Zlatnom palmom, najviše se prepoznaje uticaj Kronenberga, Linča i Kjubrika. Obojen bizarnim, izopačenim, morbidnim tonovima od samog početka, film nam nedvosmisleno stavlja do znanja da su nabrojani epiteti odlika društva, pre nego neobičnog razvoja događaja koji ga kritikuje. Kadrovi, jedan za drugim, izazivaju nelagodu – ona je čas proizvod previše zumiranih snimaka, čas neprijatnih zvukova, poput mljackanja, prskanja, bušenja, gnusnih prizora, telesnih tečnosti, izvitoperenih udova, sažvakane hrane, rana, uboda, i sličnih scena. Audio-vizuelni identitet Supstance nije manje važan od scenarija, jer da je kamera ili muzička produkcija omanula, replike ne bi tako upečatljivo oživele. Na sreću, svi aspekti filma lepo se dopunjuju, pripovedajući, svaki na svoj način, napetu priču koja gledaoce drži prikovanim za sedišta.
Sudeći po komentarima, kulminacija i rasplet mnogima nisu legli, a njihov glavni argument temelji se na kritici eskalacije koja se otela kontroli toliko da je komična, neuverljiva ili jednostavno preterana – apsurdna. Ovakvu zamerku bih mogla da razumem da je reč o neočekivanom vrhuncu koji se pojavio niotkuda i kojem tu mesto nije. Međutim, Supstanca nije samo prožeta apsurdom, već na njemu počiva; šta je dijametralno različit položaj sredovečnog muškarca u kompaniji i odnedavno sredovečne žene u toj istoj kompaniji, nego apsurdan? Šta su nezadovoljivi standardi lepote nametnuti ženama svih uzrasta, nego apsurdni? Šta su očekivanja koja devojke, pritisnute okolinom, same sebi nameću, nego apsurdna? Šta je društvo koje od ljudskih nesigurnosti profitira, koje se dosetilo da ženi kaže da takva kakva je ne valja, pa da slabost koju je posejalo unovči, nego apsurdno? Apsurdan kraj, dapače, jedini je moguć. Obraditi tako ozbiljnu i sveobuhvatnu temu kroz smelu metaforu, pa onda smisliti nemaštovit svršetak koji se boji otići daleko, bio bi protraćen potencijal. Eksplozija apsurda – e, to je već druga i zaokružena priča.
Posebno je važno što je u fokusu autentično žensko iskustvo. Nezajažljiva potreba za odobravanjem i žeđ za slavom glavni su pokretači i Sju i Elizabet, njene zaboravljene prethodnice. Da, deo publike za čijom ovacijom žude jeste muška populacija, ali ona je samo sredstvo kojim nastoje ispuniti unutrašnju prazninu. Da li je u pitanju nametljivi uspaljeni komšija ili zgodni motociklista, muški likovi razrađeni su tek onoliko koliko je neophodno da se razume šablon ponašanja koji oslikavaju. Nosilac najveće muške uloge, Denis Kvejd koji igra Harvija, sredovečnog seksističkog šefa koji žvaće otvorenih usta i deli otkaze kao poklone, imao je nešto više posla – njegov lik predstavnik je svih sistematskih nepravdi sa kojima se svaka žena susreće, a koje je naučena da ljubazno otrese i nastavi sa danom kao da se ništa nije dogodilo.
Naposletku, tandem Mur-Kvoli pokazao se kao odličan izbor rediteljke. Obe su svoje zadatke shvatile doslovce, ali zrelost i iskustvo Demi Mur ostavljaju poseban utisak, baš zato što svedoče da talenat i relevantnost jedne žene ne blede s godinama, naprotiv, još više plene, jer odišu istinskim samopouzdanjem. Margaret Kvoli je dosad više puta pokazala da barata mnogobrojnim talentima, a sada među njih može uvrstiti i igranje rame uz rame sa Demi Mur.
Sju i Elizabet dve su strane istog novčića, odlične u saigri, koliko i u individualnim scenama. Kao što supstanca upozorava, njih dve su jedno, sve što je snašlo jednu, ni druga ne može izbeći. Žensko iskustvo univerzalno je. Ono povlači motive koji naše živote vezuju, od kojih su neki manje lepi, a baš o takvima najviše treba govoriti. I naravno da razgovor neće biti prijatan. Ni ne treba da bude. Kako ćemo drugačije shvatiti da nismo same i da nije do nas, da smo takve kakve smo dovoljne? – da umesto što čekamo svoj red, možemo slomiti ogledalo koje nas razdvaja i toj drugoj pasti u naručje, te tako prigrliti sebe.
decembar, 2024.
