„The oposite side”, Teodora Stojanović

U maju vam predstavljamo Teodoru Stojanović, talentovanu slikarku koja se može pohvaliti zanimljivom i bogatom biografijom. Teodora se za slikarstvo zainteresovala još u osnovnoj školi. Nakon završene gimnazije upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, kao i studije filozofije na Filozofskom fakultetu. Filozofija i slikarstvo su njene dve ljubavi, a da li se one prepliću i utiču jedna na drugu – procenite sami posmatrajući njena dela.

Prvi put Teodorine slike bile su izložene 2008. godine. Danas se ona može pohvaliti sa četiri samostalne i više od četrdeset zajedničkih izložbi u zemlji, regionu, ali i svetu. Neke od njih realizovane su u Njujorku, Milanu, Tajvanu i Južnoj Koreji. Dobitnica je mnogih nagrada, od kojih izdvajamo Talents and Profesionals, Monthly Masters i Dante Alighieri.

I u 2018. godini nastavlja da ređa uspehe – osvojila je prvo mesto na takmičenju Monthly Masters, učestvuje sa dva rada na online izložbi Red u okviru projekta Colors of Humanity Art Gallery, kao i na izložbi u okviru Artbox Project-a u Njujorku.  

O svom stvaralaštvu Teodora kaže:

– Slikam ono što vidim, osećam i saosećam sa drugima. Slikam bolesti, nesreće, ratove, stradanja i patnje, realnost surovu bez ulepšavanja, ovozemaljski život onakvog kakvog ga ja vidim. Život je stalna borba. Koristim tamne tonove jer život je nešto što je daleko od svetla. Prava sreća ne postoji u životu na zemlji u ovom telu. Mi smo duše zarobljene u telima kao okovima. Telo nas sputava. Prava sreća se može osetiti tek kada duša ispuni svoj zadatak u telu i na zemlji i napusti ga. Tek posle odvajanja od tela duša postaje slobodna i svemoćna. Slikam borbu duše sa telom koje joj pripada i sa drugim ljudima. Moji likovi na slikama su jači od sebe, oni se bore, ali bez obzira na sve teškoće koje prolaze, oni se uzdižu iznad telesnog bola, iznad patnji sa kojima su se suočili u životu.

Slikam jer je slikanje sloboda i svrha.

„Čovek-mašina”, Teodora Stojanović

Teodori smo postavili i nekoliko pitanja:

Inspiraciju nalaziš, između ostalog, i u slikama Đorđa de Kirika. Kako doživljavaš njegove slike i šta one za tebe znače?

Slike Đorđa de Kirika sam volela dugo da posmatram, da se prenosim u njih, da maštam da se prenosim u taj prostor mislima. Njegove slike su mistične, tajanstvene, vode nas u jedan drugi svet koji je zagonetan, na prvi pogled natprirodan, ali u osnovi vrlo realan. Na njegovim slikama se osećaju strah, usamljenost, bespomoćnost, beznađe, ali sve to sabrano u jedno vodi u najsitnije pregrade ljudske duše koja je jako složen univerzum. Podstiču nas na razmišljanje o svetu, životu, čoveku, svrsi bivstvovanja. Njegove slike otvaraju nove vidike, opuštaju, hipnotišu, okreću posmatrača sebi samom. Još kao dete, jer sam tada znala dugo da posmatram reprodukcije njegovih slika i uživala u njima, vodile su me u večita filozofska pitanja o kojima sam sa svojom bakom vodila duge razgovore i kojima se sada bavim na sopstvenim slikama i nezavisno od njih.

Vezano za to, skoro sam imala jedan zanimljiv doživljaj u povratku sa dodele nagrade Talents and profesionals koja mi je uručena u Madridu. Imala sam pauzu između dva leta, presedanje je bilo u Cirihu u kom sam provela ceo dan u obilasku. Atmosfera u tom gradu mi je bila veoma poznata, osećala sam kao da sam tu već bila, kao da taj grad poznajem, ali u njemu nikad pre nisam bila. Ceo taj dan sam pokušavala da nađem vezu između mog doživljaja i samog grada, da bih tek nešto kasnije, naišavši na De Kirikove slike Mistery and melancholy of a street (inače jedna od meni najinspirativnijih njegovih slika) i The enigma of the hour u jednoj knjizi istorije umetnosti, osetila isto to. Cirih je na mene ostavio takav utisak. Delom hladan mističan grad sa mnoštvom brdovitih uskih uličica u centru, mnoštvom uglova koji prosto vuku posetioca da pogleda šta je iza. Mnogo ljudi na ulicama trebalo bi da ga čini toplijim, ali ne, taj grad je uredan, hladan i mističan.

„Grabljivac”, Teodora Stojanović

Od brojnih samostalnih i zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu, da li bi neku izdvojila i zašto?

Prošla godina je obeležena mnoštvom putovanja i izložbi, svaka od izložbi na kojima sam bila učesnik je jedan nov doživljaj, jedno lepo iskustvo. Ako bih baš morala da izdvojim, mada je teško izdvajati, to bi bile dve izložbe: jedna je u MEAM muzeju u Barseloni (Museo Europeo de Arte Moderno), to je bio svečani prijem povodom dodele nagrade, sa umetničkim programom i izložbom nagrađenih i odabranih umetnika koji su se prijavili na konkurs. Na otvaranju izložbe kraći govor je održao i sin Salvadora Dalija, Hose Van Roj Dali (Jose Van Roy Dali), što je doprinelo svečanoj atmosferi celog događaja.  I druga koja mi je najdraža je u okviru 22 Da Dun, međunarodnog takmičenja na Tajvanu koje je organizovala tajvanska vlada. Na izložbi sam učestvovala sa slikom The opozite sides koju je žiri izabrao za izlaganje i koja se može videti na njihovoj veb-stranici u okviru kategorije oil painting, winning artwork.

Koje su to tačke preklapanja filozofije i slikarstva?

Ovo je pitanje koje sam načela u prethodnom odgovoru. Sve moje slike pričaju moju filozofiju shvatanja života i sveta, one su preslika mog razmišljanja, mojih osećanja i saosećanja, mog doživljaja ljudi, vremena, sveta, pitanja moralnosti, vrednosti i svrhovitosti, sveobuhvatno života u celini sa posebnim akcentom na stradanjima i ljudskim patnjama koje su neminovnost i sastavni deo bivstvovanja u svim vremenima.

Umetničko delo shvatam kao jedan nov univerzum koji je spoj svega što sačinjava i formira stvaraoca, koji pomoću svoje stvaralačke enegije to najbolje formira i svojim umećem prenosi u pojavni svet i time ostavlja svoj lični pečat.

Ja na svojim slikama opisujem ljude koji su jaki duhom, jači od svoje telesnosti i koji bez obzira na svoje telesne nedostatke koje su zadobili ili mane sa kojima su rođeni moraju proživeti svoj život u telu koje im je dodeljeno. Oni se uzdižu iznad svoje patnje, oni se bore, njihov duh je dostigao visine. Slikam ljude vredne divljenja jer za njih ne postoje granice, oni idu van svih stega, oni pobeđuju i sebe.

„Zmaj-početak”, Teodora Stojanović

Koji filozofski spis bi najradije ilustrovala?

Ne postoji određena filozofija koju bih naslikala, a da do sada već nisam u nju uklopila svoje slike. Sve moje slike su već kombinacija moje i filozofija drugih filozofa koje cenim, mada mogu reći da najviše slikam inspirisana Ničeom.

piše : MoonQueen

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.