foto: Teatar 011

piše: Igor Belopavlović

U martovskom broju pričali smo sa Natašom Radonjić, koja je pored uloge profesorke sprskog jezika, takođe i umetnički rukovodilac i rediteljka Teatara 011, višestruko nagrađivanog amaterskog pozorišinog ansambla za sve mlade i ne tako mlade – važno je da su kreativni. A sve je počelo od jedne neplanirane, nametnute obaveze.

Za one koji nisu upoznati sa Vašim radom – kako ste uopšte došli na ideju da držite dramsku sekciju (u Tehničkoj školi Drvo art), i kako se ona razvijala do današnjeg amaterskog pozorišta Teatar 011?

Nisam došla na ideju, bila je to obaveza koja mi je „nametnuta” kao novoj članici kolektiva. Kolege iz aktiva nisu želele tu obavezu, a direktorka nije želela da ugasi sekciju. Tako je dramska dospela u moje ruke. Prva audicija je bila prilično stresna, s obzirom na to da je bilo prijavljeno pet kandidata, a očekivanja su bila mnogo veća. Naravno, svi su bili primljeni. Tako smo počeli… Prva predstava koju smo spremili za dan škole rađena je po Kišonovom tekstu Da li je to bila ševa? Nakon toga nam se sve to svidelo, toliko da smo poželeli da se takmičimo sa drugim školskim sekcijama. Prva prijava i učešće na POK-u (Palilulska olimpijada kulture) je za nas bilo jedno ogromno iskustvo. Videli smo gde smo u nekom poretku kvaliteta i znali smo čemu težimo. Nakon toga smo poželeli da se takmičimo i na BAP-u (smotra Beogradskih amaterskih pozorišta), ali to nije bilo moguće jer smo i dalje bili dramska sekcija. Tada smo zatražili pristup u Savez amaterskih pozorišta Beograda i nakon odgledane predstave Sekund i 35 stotinki po tekstu Nebojše Romčevića, predsednik Saveza, gospodin Slobodan Vujović, odobrio je našu pristupnicu te 2011. godine. Naše prvobitno ime je bilo Teatar Art Lignum (u znak zahvalnosti školi iz koje smo potekli), ono je 2014. zamenjeno u Studio glume – Teatar 011 kada smo se registrovali kao udruženje građana i odvojili od škole. Od tada, pa sve do danas, radimo pod tim imenom.

Ko su sve ljudi koji danas čine teatar, tj. kakvi sve profili ljudi se mogu naću u Teatru 011? I da li, s obzirom na situaciju, uspevate i dalje da držite audicije za nove članove?

Polako od onih prvobitnih petoro, naš ansambl se uvećavao. Sa godinama, nagradama, izvođenjima, sve više je rasla zainteresovanost za pidruživanje. Starosna struktura članova Teatra 011 je od petnaest godina, pa do blizu pedeset. Tu, na jednom mestu, okupljamo srednjoškolce, studente (buduće inženjere, producente, filologe, ekonomiste, pravnike…), zaposlene (bankare, trgovce, IT stručnjake, muzičare…), a svima njima je zajednička ljubav prema glumi i pozorištu. Svi oni svoju kompletnost pronalaze tek na sceni pred publikom.

Čak i u ovim veoma teškim okolnostima za kulturu i umetnost, uspevamo da zadržimo stalnost u raspisivanju audicija za prijem novih članova. Poslednje su bile u septembru i oktobru. Naša „jesenja audicija” je, zbog zaista velikog interesovanja, imala i drugi krug prijavljivanja u oktobru. Sada nam ide „prolećna audicija” u martu i unapred se radujemo novim ljudima, zaljubljenicima u pozorišnu umetnost i umetnost uopšte.

foto: Teatar 011

Amaterska pozorišta obično ne asociraju na visoku produkciju, ali za svaku predstavu imate sve kostime (En patos), kompletnu scenografiju (Dragi tata), pa čak i koreografiju (Prljavi ples). Kako sve to postižete, pošto, pretpostavljam, nemate nikakvu finansijsku podršku od zvaničnih institucija?

 Nažalost, visoka produkcija jeste rezervisana samo za velike kuće i profesionalna pozorišta koja imaju pomoć zvaničnih institucija. Mi, mali, ostajemo na marginama. U pokušaju da svojoj publici priuštimo kvalitetan doživljaj predstave, prinuđeni smo da pribegavamo drugačijim scenskim efektima kojima pokušavamo da prikrijemo nedostatak sredstava. Minimalizam u scenografiji je najčešće rešenje problema. Poentiranjem u suštinu onoga što želimo da poručimo predstavom (kao na primer toboganom u Dragom tati). Što se tiče kostima, svako od nas ima sezonsko čišćenje plakara. Eto kostima u našem fundusu, a onda je već lakše odabrati.

Na koji način odlučujete koje pesme ćete koristiti u predstavama, pošto mi se čini da je njihov izbor, kao i način na koji su upotrebljene, pohvaljen od gotovo svakog gledaoca?

Hvala Vam na takvom mišljenju. Veliku pažnju posvećujem izboru muzike za svaku našu predstavu. Ona mora da prati tekst i ono što se dešava na sceni, nikako da „solira”. Nisu izostale mnogobrojne nagrade za izbor muzike u predstavama, na koje sam posebno ponosna. Svaka predstava ima svoju atmosferu, a ona je obojena različitim muzičkim žanrovima. Pošto ste pomenuli En patos, muzika u njoj je moderna, vesela, iskričava, baš kao i sama predstava. Muzika u Dragom tati je emotivna, dovdena u sklad sa težinom same priče. Tako je i u drugim našim predstavama: Sekund i 35 stotinki, Prljavi ples, Fajront, Šećerna vodica…. O svakoj bih mogla da Vam pričam, ali se plašim da bismo ugušili Vaše čitaoce.

foto: Teatar 011

Kako birate koji tekst ćete postaviti? I možete li nam opisati proces pravljenja jedne vaše predstave – koliko dugo traju pripreme/probe, na koji način dodeljujete uloge?

 Izbor teksta je uvek pratio našu potrebu da gledaocima pružimo nešto novo i drugačije u odnosu na ono što su prethodno gledali.  Zato smo i žanrovski prilično šaroliki. Ima tu i komedija (Šećerna vodica, En patos), satiričnih komedija (Fajront), drama (Dragi tata, Sekund i 35 stotrinki, Urnebesna tragedija), koketiranja sa mjuziklom (Priča sa zapadne strane, Prljavi ples). Broj proba kao i sama priprema predstave su vrlo različiti – neke predstave su nastajale za četrnaest proba (Dragi tata), a nekima je bilo potrebno skoro dve godine (Prljavi ples). Podela uloga je jako važan trenutak za uspeh predstave, zato se trudim da uvek dobro promislim pre prve čitalačke probe. Verujem da pre ili kasnije uloga uvek nađe svog glumca.

Šta možemo da očekujemo od Teatra 011 u budućnosti?

Nešto drugačije od svega što je naša publika imala prilike do sada da vidi i što očekuje od nas. Nešto što bi trebalo u maju da ispliva „na površinu”. Sada smo u radnom procesu. Molimo se Bogu da ova pošast počne da jenjava i da se kultura vrati u živote ljudi na velika vrata. Polovično napunjene sale, ljudi koji obaveznim zaštitnim maskama sakrivaju i osmeh i tugu dok gledaju predstavu treba da ostanu u prošlosti, kao opomena koliko nam je svima važan život, i to ne bilo kakav život, već onaj kvalitetan.

mart, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.