Da li vas nervira kada ovo neko izjavi? I mene. Ipak, namerno odlučih da ovako nazovem tekst koji je pred vama. Kada pretražite internet uz pomoć pojma „erotska umetnost”, dobićete najrazličitije primere na tu temu od antike do danas, s tim što će neki od njih biti izuzetno eksplicitni. Ovde neće biti reči o pompejanskom slikarstvu, japanskim šunga grafikama, stripovima za odrasle ili ilustracijama umetnika poput Pola Avrila, Ašila Deverijaa i Mihalija Zičija, već o delima koja na prvi pogled ne izgledaju kao da imaju erotski sadržaj. Šta erotika tačno predstavlja i u čemu je razlika između erotike, seksualnosti i pornografije, pitanje je koje se često postavlja u teoriji umetnosti. Recimo da se erotika kao „oplemenjena čulna strast” kreće između senzualnog, putenog, suptilnog, intelektualnog, telesnog i fantazije, a da su joj vulgarnost, naturalizam, perverzija i eksplicitnost suprotnosti, mada su se ove granice kroz istoriiju umetnosti pomerale, a danas se i dalje ispituju. Problem nastaje kada je sadržaj eksplicitan, kao kod pomenutih umetnika, ali se njihova dela smatraju umetnošću. Da li zbog toga što su oni stvarali i dela sa drugom tematikom koja su im obezbedila zvanje umetnika, pa samim tim i sve što oni stvore smatramo umetnošću, ili zato što, vizuelno, takav erotski sadržaj iz današnje perspektive deluje naivno, ostaje otvoreno pitanje. Bitna razlika je, čini se, u narativu i manifestaciji – erotsko umetničko delo je kroz istoriju moglo da nosi poruku ili ideju. Čak i kad je bilo eksplicitnije, moglo je da nastane u moralizatorske ili satirične svrhe, dok je ono koje je nastalo čisto radi zadovoljstva bilo uglavnom latentnije. Skrivenost, tajnost i zatvorenost koju treba otkriti izaziva veće uzbuđenje. Zato ove fine (kompozicije) nisu najgore, ali umeju da budu veoma „opasne”.

Nepoznati autor (kopija prema Lisipu), Eros, 2. vek n.e.

„Eros”, nepoznati autor, foto: Wikipedia/Ricardo André Frantz

Da vidimo najpre ko je taj Eros? Naizled nevinašce, dečak ili mladić Eros u grčkoj mitologiji (a u rimskoj Kupidon ili Amor) bog je ljubavi, strasti i požude.  Predstavljen sa krilima, lukom i strelom kojom pogađa buduće zaljubljene, najpoznatiji je koncomrsac u antičkoj mitologiji. Samo njegovo ime znači strast, želja ili čežnja, pa otuda i pojam erotika. Kada smo kod Erosa i mladića, zanimljivo je da je nago muško telo kao samostalno delo nebrojano manje puta prikazivano u istoriji umetnosti od ženskog (izuzetak je možda upravo antika) i da je prva asocijacija na erotiku u umetnosti uglavnom neki ženski akt. Žensko telo i seksualnost su takođe interesantna tema — pojam  erotično, privlačno, pa čak i lepo menjao se kroz istoriju od Venere vilendorfske, preko idealnih proporcija starogrčkih statua, Rubensovih žena i njihovih oblina i Klimtovih fatalnih lepotica, do zanosnih glumica i androgenih modela naše svakodnevice.

Nepoznati autor, David i Vitsaveja, ilustracija iz časoslova Ane od Francuske, 14. ili 15. vek

„David i Vitsaveja, ilustracija iz časoslova Ane od Francuske”, nepoznati autor, foto: Pinterest/utu.morganlibrary.org

Čednost, nevinost, smernost – odlike su koje krase ženu srednjeg veka. Ali, nije srednji vek baš tako naivan ili mračan kao što kažu. Biblijske scene kojima se uglavnom odlikovala srednjovekovna umetnost imale su katkad i drugu stranu. Ilustracije golotinje, obljube ili preljube, mogu se naći u pojedinim manuskriptima kao upozorenje i podsetnik na greh, a bilo je ponekad i izuzetno bizarnih minijatura. Iako po svojoj suštini moralizatorska, scena David i Vitsaveja u umetnosti naglašavala je momenat kada se Vitsaveja kupa, dok je David posmatra izdaleka.

Nepoznati autor (kopija po ugledu na Mikelanđela), Leda i labud, 16. vek

„Leda i labud”, nepoznati autor, foto: Wikipedia

Evo jedne od omiljenih scena u renesansi, popularnih i pre i posle ove epohe, veoma pogodne za one koji su želeli da poseduju sliku erotske sadržine, a da nisu morali da se pravdaju kod drugih. Naime, reč je uglavnom o Ledinom aktu (mada je ona ponekad i obučena) u pratnji graciozne bele ptice – labuda. Naizgled, ništa neobično mada je ponekad, kao u ovom slučaju, scena očigledna. Labud uz nago žensko telo deluje veoma elegantno i ženstveno, ali on je niko drugi do Zevs, stari zavodnik Olimpa. Kada nije mogao da osvoju neku lepoticu ili kada nije želeo da ga supruga Hera uhvati na delu, Zevs je često uzimao obličje neke životinje i tako se prikradao i uspevao da prevari i iskoristi one koje nisu želele da budu sa njim. Ledu je obljubio u telu labuda, a iz njihovog odnosa rođena je čuvena Helena Trojanska.

Antonio Alegri de Koređo, Jupiter i Io, 1532–1533.

„Jupiter i Io”, Antonio Alegri de Koređo, foto: Wikipedia

Još jedan renesansni ženski akt, reklo bi se. Sva u zanosu, mlada žena nam deluje kao da samo sedi okrenuta leđima, ali, ako se malo više približimo, videćemo da je uz njeno lice sa izrazom uživanja, priljubljeno jedno drugo, magličasto i skoro neprimetno. Ponovo je lukavi Zevs (Jupiter) uzeo drugo obličje ne bi li ovog puta zaveo lepu nimfu Io. On se, u vidu tamnog oblaka, obrušio na nju i uzeo je u naručje, a ona mu se u potpunosti prepustila. Spajanjem njega kao neba i nje kao zemlje došlo je do trenutka kojim je slikar ovekovečio njihovu strast i bliskost.

Jan Vermer, Čas muzike, 1662–1665.

„Čas muzike”, Jan Vermer, foto: Wikipedia

Kada se govori o ovoj slici, uglavnom se govori o Vermerovom osećaju za detalj i perspektivu, o čemu je pisao i naš kolega u jednom od prethodnih brojeva. Svakako puna simbola (kao i uvek kod Vermera) neki istraživači smatraju da bi ova slika mogla da ponudi i priču o udvaranju ili još intenzivnijem odnosu između mlade učenice i profesora. Na to upućuju pre svega virdžinal i viola da gamba — muzički instrumenti koji simbolišu ženu i muškarca, a potom i njihova neprirodna, skoro napeta ukočenost, okrenutost devojke ka profesoru koju vidimo u ogledalu, kao i slika na zidu sa mogućim dvosmislenim, pa čak i bizarnim značenjem. Neki smatraju da se i sam umetnik pojavio na slici, jer se u ogledalu iza devojke vidi i deo njegovog štafelaja. Može biti samo to da svako vidi ono što želi da vidi i da ovo nije baš scena Young teacher, the subject of schoolgirl fantasy, što bi rekao Sting, ali ukoliko jeste, ne treba da nas čudi, jer kažu da je muzika jedan od najjačih afrodizijaka.

Žan-Onore Fragonar,  Ljuljaška, oko 1767.

„Ljuljaška”, Žan-Onore Fragonar, foto: Wikipedia

Izgleda sladunjavo, ali nije ovo nimalo naivna slika, odmah da vam kažem! Omiljena frivolna scena rokokoa pruža nam uvid u jedan ljubavni trougao. Dok ljuljaškom devojke upravlja stariji gospodin, jedan mlađani vragolan, skriven u žbunju, uživa u pogledu, ali ne pod plavim nebom ili zelenim krošnjama, već pod devojčinom raskošnom, višeslojnom, svilenom i čipkanom haljinom. Dok se ljulja i smeška se, devojka mu baca i svoju cipelicu kao znak naklonosti, a gospodin sa desne strane slike ni ne sluti šta se događa. U levom uglu vidimo i kip malog Erosa sa prstićem preko usana, čime umetnik aludira na „Pssst”. Rekoh vam da je Eros pravi koncomrsac.

Žan-Ogist Dominik Engr, Odaliska, 1814.

„Odaliska”, Žan-Ogist Dominik Engr, foto: Wikipedia

Da li vam je bliska odaliska? Umetnicima romantizma jeste. Možda najčuvenija odaliska ikad naslikana (a bilo ih je i-ha-haj) proistekla je sa Engrovog platna. Romantičarska melanholija pobeđivana je eskapizmom u prošlost ili u daleke predele o kojima se najpre nije mnogo znalo, ali se fantaziralo. Odaliska kao sluškinja i bela robinja u haremu bila je jedna od omiljenih umetničkih fantazija u ranom 19. veku, sve dok kasnije umetnici nisu počeli da putuju po Istoku i realnije predstavljaju tamošnji život. To su bila dva talasa orijentalizma u okviru romantizma – jedan isfantazirani, egzotični i erotični svet, a drugi realan i često surov. Engrova odaliska mami pogledom i svojom svetlom kožom, ležeći na posteljini i luksuznim materijalima, kao da nam govori da zaboravimo na evropske žene i osetimo slast Istoka.

Franc Štuk, Greh, 1893.

„Greh”, Franc Štuk, foto: Wikipedia

Kraj 19. i početak 20. veka doneo je najrazličitije i veoma zanimljive poglede na ženu i seksualnost. Tome je doprinela i Frojdova psihoanaliza, kao i pojava feminizma. Govoreći u krajnostima, s jedne strane dominirala je slika žene kao majke, svetice, verne, smerne i moralne figure, a sa druge – opasne žene grešnice. Ta opasnost dovela je do kreacije femme fatale – fatalne, zavodljive, misteriozne, a ponekad i smrtonosne žene. Ove opasnice najviše su voleli umetnici simbolizma i secesije, poput Klimta, Segantinija, Moroa, Munka i Štuka, a predstavljane su kao najrazličitije Dame bez milosti (La Belle Dame sans Merci), Saloma, Lilit ili kao samo otelotvorenje zla ili greha. Štukova mračna muza predstavljena je istaknutim kontrastom uz zmiju kao jasan simbol.

Salvador Dali, Spektar seksipila, 1934.

„Spektar seksipila”, Salvador Dali, foto: www.salvador-dali.org

Dovoljno je samo reći Dali i imati asocijaciju na seksualnost, bizarnost, uvrnutost ili perverznost. Erotika je bila jednako važan deo Dalijevog stvaralaštva kao i podsvest i snovi: „Slikanje, kao ljubav, ispunjava oči i nestaje u potezima četkice. Moj erotski delirijum me je prisilio da svoje sodomitske sklonosti dovedem do vrhunca paroksizma”. Suprugu Galu utkao je u gotovo sve svoje slike, a iza erotike često su se krili i misticizam, metafizika, kao i Dalijeva lična religija i filozofija.

Džil Elvgren, Na tebi je (It’s Up To You!), 1958.

„Na tebi je (It’s Up To You!)”, Džil Elvgren, foto: Pinterest

Pinap devojke (engl. pin-up ili pinned-up u značenju zakačiti na zid) bile su modeli za reklamne postere koji su se kačili na javna ili privatna mesta. One su postale preteče seks-bombi i uzor američkoj pop kulturi (gotovo svaka devojka sa ovih postera i slika podseća na Merilin Monro). To su devojke prikazane u svakodnevnom okruženju, najčešće kao domaćice ili radnice, veoma erotične, oskudno obučene sa izazovnim pozama i izrazima lica, zaslužne za moto: seks prodaje (sex sells) te je tako počela masovna prodaja Koka-Kole, određenih proizvođača cigareta, a i više se izlazilo na izbore.

piše: Ana Samardžić

Leave a Reply

Your email address will not be published.